Milan Đ. Milićević: Karađorđe Petrović 2 – Crni i nebeli Đorđe

Boban Veljković - Portret Đorđa Petrovića KArađorđa kao frajkora

Boban Veljković: Đorđe Petrović Karađorđe kao Mihaljevićev frajkor, akvarel, izložba Smrt Karađorđa Petrovića, Istorijski muzej Srbije,

Prešavši u Srem, upute se u manastir Krušedol. Tu se Đorđe najmi da čuva šumu, a mati i žena mu da muzu manastirsku stoku. Nije ni dve godine sastavio tu, pa se vrbuje u vojnike i ode u Sombor. Tamo se pokaje što je uradio, pa se preko Bačke vrati u Srem, te vidi svoju porodicu i kaže joj da hoće da ide u Srbiju. I tako dođe u selo Popince. Tu ga zateče dan, a on se zakopa u slamu seljaka Mesarovića, da ga ljudi ne bi opazili. Pred veče dođe domaćica da načupa slame i, videći njega, poviče:

– Ko si ti? Šta tražiš tu?

– Po bogu sestra da si, ćuti! – rekne joj Đorđe: – ja čekam mrak, pa ću otići, nego me nemoj prokazati!

Žena uze slame i ode u kuću. Malo docnije izađe pred kuću k mužu, koji nadeljavaše osovinu za kola. Progovori mu nešto, pa opet ode u kuću. Čovek odmah ostavi svoj rad, pa se diže hodati tamo amo po avliji, dokle dođe do slame. Videći u slami Đorđa, rekne mu nabusito:

– Šta radiš tu?

-Po bogu brat da si, nemoj me prokazati; ja begam, i samo čekam mrak, a nikom zla učiniti neću.

– Gazda mu rekne da ide za njim u kuću.

Đorđe se stane moliti da ga ne kreće, ali onaj najposle vikne:

– U kuću! Ili će biti zlo!

Videći se tako na nevolju, Đorđe uzme torbu i pušku, pa za gazdom te u sobu.

Gazda zatvori vrata na sobi, a sam izađe napolje, te kaže ženi da zakolje kokoš i da zgotovi večeru.

Posle se vrati k Đorđu i razgovarao je s njim do večere. Pošto su večerali i pošto se dobro smrklo, Đorđe rekne:

– Puštaj me, po bogu brate, da idem!

– Čekaj, nije vreme! – odgovori gazda.

Valjalo je pokoriti se i čekati. Tek posle dugoga razgovora, reče gazda:

– Hajde, vreme je!

Karađorđeva fišeklija, 19. vek, Istorijski muzej Srbije (sa izložbe "Smrt Karađorđa Petrovića")

Karađorđeva fišeklija, 19. vek, Istorijski muzej Srbije (sa izložbe “Smrt Karađorđa Petrovića”)

Đorđe uzme svoju torbu i pušku te pred kuću, a tu čekaju kola s tri konja. Domaćin uzme najpre Đorđevu torbu i pušku i zakopa obe u seno, posle rekne njemu te legne, pa ga zatrpa senom i ozgo preko njega veže užetom. Sad opali konje i pohita što može brže. Kad bi na straži, stražar viknu:

– Stoj!

Gazda mu reče dve tri bezobrazne reči, pa ošinu dalje. Ovako prejuri preko Šimunovaca, Deča i dođu u Progare na Savi. Celo selo prođe, pa se ustavi kod jedne krajnje kuće. Viknu dva tri puta; domaćin ču, pa iziđe i upita:

– Ko je?

– Ne laj! – odgovori mu Mesarović, koji već reče Đorđu da silazi s kola. Domaćin, videći Đorđa, upita nanovo:

– Ko ti je ovo?

– Ne laj! – odgovori opet Mesarović. Sad sva trojica uđu u sobu i počnu nanovo jesti i piti. U tom i svane.

– Puštajte me, – rekne Đorđe: – ako boga znate!

– Ćuti, nije vreme! – odgovore mu oni.

Tek u neko doba dana vikne Mesarović Đorđu:

– Hajde!

Đorđe uzme pušku i torbu te u avliju, a avlija se spušta baš do u Savu. Na vodi je stajao čun i u čunu momak.

– Srećan ti put! – reknu ove gazde Đorđu.

– Ostajte zbogom! – odgovori on i uđe u čun.

U čunu vidi da su mu ti dobri ljudi spremili: komad slanine dve-tri oke, veliki hlebac, čuturu vina i čuturi rakije. Momak ga preveze na Zabrežje, pa se vrati.

Sad je Đorđe već bio na svojoj zemlji, i odmah nađe šestoricu druga, među kojima i svoga starog poznanika Vasilja iz Bajevca, i otpočne četovati. U ovom četovanju okupi ga jednom potera, da mu nije nigde dala stanka. Đorđe se vine k selu gde se potera najmanje nadala. Tu dođe k nekom izvoru, napije se vode, pa sedne u bregu više izvora da se odmori. Eto ti babe sa sudovima na vodu.

– A kakva je, strina, to gungula po selu? – upita je Đorđe.

– Ta onaj crni i nebeli Đorđe – odgovori baka – odmetnuo se, pa ga, eto, traže da uhvate.

Teška su osećanja tada ispunjavala Đorđevu dušu U svojoj tolikoj zemlji on nema nigde stanka, ni mira, pa mu se učini da mu još i ova baba staje na muku.

– A poznaješ li ti, strina, toga crnoga i nebeloga Đorđa?

– Ne poznajem, sinko, nisam ga nikad videla, aratos ga bilo!

– E, po duši te, sad me poznaj dobro! – rekne on, pa ospe kamenjem gađati babi sudove tako da joj, boj se, ni glava nije ostala zdrava…

Sam je docnije pričao da je od ove babe prvi put čuo da ga zovu Crni Đorđe: – Ama sam joj, dodavao je, i platio za to!

Međutim se Austrija zarati s Turskom. Na Zabrežju pređe pukovnik Mihaljević i stane kupiti Srbe u vojnike dragovoljce, a sve četničke harambaše pozove na predaju, ostavivši im tri meseca roka. Karađorđe i njegova družina ne htednu se predati. Posle tri meseca okupi ga potera, te mu u selu Radljevu ubije jednoga druga i njega rani u desnu ruku. Izlečivši ranjenu ruku, mada je do smrti u tu ruku ostao malko bogaljast, Đorđe počne opet četovati. Ali ga potera okupi opet, i u selu Borku uhvati njega i šest njegovih drugova i sve ih odvede Mihaljeviću. Sud je bio kratak: sve na vešala! Ali, dok je sreće nije štete: Radič Petrović, iz Ostružnice, koji je ranije bio stupio u dobrovoljce i već postao kapetan kod Mihaljevića, zavoli Karađorđa, a ovaj ga još poočimi, te nastane u pukovnika i ovaj mu pokloni Đorđa. A tri njegova druga obesi odmah, drugu trojicu pošalje u zatočenje u Baju, gde su dva umrla a jedan se je izbavio i vratio u Srbiju.

Đorđe postane buljubaša nad četnicima kod kapetana Radiča, i išao je sa austrijskom vojskom na Požegu, na Čačak i na Karanovac. Kad je bio u Studenici zapovedi mu se da sprovede mošti sv. kralja do Beograda, a odavde u manastir Kovilj.

Ubistvo hadži Mustafe-paše

Ubistvo hadži Mustafe-paše

Po utvrđenju mira Austrije i Turske, Karađorđe je ostao u Srbiji, sklanjajući se da se ne bi često sretao s Turcima.

Sad je već bio u Topoli načinio kuću i tu je živeo.

Godine 1796, marta 25, na Blagovesti, Karađorđe ode u manastir Blagoveštenje u Rudniku, arhimandritu Gligoriju, ispovedi se da je oca ubio, moleći se: da ga duhovnik s narodom u crkvi oprosti! Tada je bio doneo za podušje ocu 200 oka hleba, 200 oka rakije i 200 oka vina; manastiru je pisao vola, a arhimandritu dao pet dukata[1]

I arhimandrit, s narodom, rekne u tri puta: „Neka mu je prosto od nas i od boga!“

Kad je Mustaj-paša, „sirotinjska majka“, savlađivao baše i janičare i odupirao se Pazvandžiji, carskom odmetniku u Vidinu, onda je i Đorđe bio jedan od onih buljubaša koji su imali buruntiju da mogu voditi po 70 momaka Srba, te braniti Mustaj-pašu ili carsku stranu od odmetnika Pazvandžije. Kad dahije udave Mustaj-pašu i vlast nad Srbijom prigrabe u svoje ruke, Đorđe se opet odmetne i stane četovati jer, pod vladom dahija, nije mu bilo drugojačeg života.

nastaviće se…

 

[1] 1 Glasnik IV, str. 93

Čitajte još<< Milan Đ. Milićević: Karađorđe Petrović 1- Od detinjstva do Crvene jarugeMilan Đ. Milićević: Karađorđe Petrović 3: Odlazak i tragični povratak >>

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *