Atelje Olje Ivanjicki

Olja Ivanjicki, arhiva Fonda Olge Olje Ivanjicki

„Pogled na zalazak sunca sa Kosančićevog venca ne može ništa da zameni”, govorila je Olja Ivanjicki. 

Atelje Olje Ivanjicki bio je nešto posebno, kao i njegova vlasnica. Smešten u takozvanoj “kući umetnika” na Kosančićevom vencu, u nevelikom prostoru od par soba, koji je Olja Ivanjicki vremenom pomalo adaptirala i proširivala ka savskoj padini, bio je svedok mnogih, moglo bi se reći, čak i istorijskih okupljanja. Kod Olje su svi voleli da dođu, imala je širok krug prijatelja, ali atelje na Kosančićevom vencu bio je i stecište umetnika, u svoje vreme članova Mediale, kasnije mnogih drugih, koji su iz generacije u generaciju navirali na vrata ovog prostora, kucajući jako (jer zvonce Olja nije trpela) kako bi nešto pitali, naučili, ili samo radoznalo razgledali kako živi jedna možemo danas slobodno reći slikarska zvezda Beograda.

Atelje na Kosančićevom vencu u svojim zidovima zapisao je i istorijske susrete istoka i zapada, Rusa i Amerikanaca, svetskih političara, bankara, kosmonauta. U jednoj poseti Beogradu, u ateljeu se našao i Nelson Rokfeler, da kupi sliku za Kisindžera, u drugom, nešto kasnije, tokom bombardovanja, brigu o Brankovom mostu sa Oljom i njenim najbližim timom podelio je i pisac Peter Handke, na svom ratnom proputovanju Srbijom.

deo biblioteke

Olja Ivanjicki od svog prostora, ateljea koji i danas pripada Poslovnom prostoru grada Beogradu, napravila jedinstveno mesto u gradu. Enterijer ovog prostora ukrasila je kolekcijom slika i predmeta koje je godinama sakupljala, a koji su zajedno sa samom slikarkom, ovom prostoru dodavali nešto od mistike, neobičnosti, stila i glamura. Imala je Olja Ivanjicki osećaj za vreme u kome živi, bila je na svojim delima njegov hroničar, a osećanja u određenim trenucima projektovala su se i na sam prostor. I kako je na slikama želela da popravi svet, da zaustavi rat, da utiče ili upozori slikajući upravo ono što svet preživljava, tako je i maleni atelje imao svoje promene. Kada se zaratilo u Jugoslaviji, vrata su obojena crveno kako bi oterala histerične ratne poklike. Kasnije su ponovo vraćena u belo sa roze detaljima koji su govorili da još nije sve završeno.

Olja je govorila kako u sebi nosi taj ruski osećaj za glamur, za luksuz, koji se može postići i samim detaljima, i ne mora biti skup. Zato je period oko Nove godine u ateljeu Olje Ivanjicki bio i najveseliji. Svetlucave kugle, mašne, lampioni svih veličina krasili su antikvitete i ogledala, nalazili svoje mesto u ateljeu, zajedno sa svetlima koja su se prelamala u hiljadu boja.

Detalji iz atelje Olje Ivanjicki

Olja je najveći deo svog stvaralačkog života provela upravo u ovom ateljeu, nikad ne želeći da se iz njega odseli u neki konforniji, veći prostor. Govorila je da zalazak sunca posmatran sa njene terase ne može ništa da zameni. Uvek je radila puno, mada je slikarske navike menjala kroz vreme. Umela je da slika po 15-20 sati bez prestanka, zato što „lepo ide”. Umela je da danima ne stigne do četke i boje jer ima druge društvene obaveze. Ali, uvek nošena Pikasovim rečima da nijedan dan ne treba provesti bez crte, ili bez reči, u tim periodima kada je manje slikala, uveče je umela da dugo crta. Ili da piše. ili, poslednjih sedam godina, da jednom nedeljno uzima i časove filozofije… Dok je radila, volela je da prati vesti, političke emisije, izborne kampanje, nije slušala muziku često, volela je da kao hroničar svog vremena, proprati sve što se dešava u svetu i kod nas. Često su istovremeno bila uključena dva televizora. Kada nije bilo političkih emisija, volela je da joj neko čita. Knjige Oljinog izbora bile su pre svega one koje su govorile o tajnama, zaverama, naučnim enigmama, vanzemaljcima, istorijom sveta i slično, nikad skoro romani ili nešto slično. Umela je da satima pomno i skoncentrisano slika dok sluša ove tekstove. Mnogo toga je unela i u svoje slike, u nekom detalju, u temi, u naznaci neke tajne sveta. Smatrala je da umetnost mora da ukaže i prikaže neke skrivene stvari, da upozori, da zabeleži i da proprati sve.

“Staklena bašta”, deo kolekcije Olje Ivanjicki

Oljin atelje danas izgleda drugačije. Brigu o zaostavštini Olje Ivanjicki sud je privremeno dodelio Istorijskom muzeju Srbije. Zbog odugovlačenja sa rešenjem spora između Fonda Olge Olje Ivanjicki koji je slikarka osnovala za života i države, ni pitanje ateljea ni celokupne zaostavštine ne može da se reši. Istorijski muzej je bio prinuđen, zbog pojave vlage u jednom delu ateljea, da sve što je popisano iza Olje Ivanjicki prenese u svoj depo kako bi sprečio propadanje zaostavštine. Ono što je bilo osetljivo, podložno propadanju i veoma vredno, sklonjeno je dok se ne pronađe rešenje. U to spada i kolekcija od preko 700 umetničkih dela, kolekcija antikviteta, ali i Oljina lična bogata biblioteka.

Postojala je ideja koju je pokrenuo Fond Olge Olje Ivanjicki da se atelje rekonstruiše, zaštiti i otvori za javnost, ali se ni to ne može uraditi dok se ne postigne rešenje oko kompletne zaostavštine. Kada bi se otvorio za javnost, Oljin atelje bi bio jedna od zanimljivih kulturnih i turističkih atrakcija Beograda, pogotovo što se nalazi u istorijskoj srži grada.

Sonja Šulović, 

preneto iz “Blica”