Bob Dilan, očekivano neočekivana nagrada

How many roads must a man walk down
Before you call him a man? – Bob Dylan

Iako se danima pričalo o Murakamiju,  dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2016. godinu iznenadio je mnoge. Neke nije, naročito one koji su godinama smatrali da je sama činjenica da je neko Bob Dilan, dovoljna za nagradu za životno delo. Odluka, dakle, da Bob Dilan dobije Nobelovu nagradu za književnost odmah pokreće lavinu za i protiv stavova, merenja i premeravanja, iščuđavanja i divljenja, ljutnje i obožavanja.

Bob Dilan (Bob Dylan), foto: Xavier Badosa/CC BY 2.0

Poezija je od  muzike neodvojiva još od antičkih vremena, a takva jedna rečenica čula se i od same Švedske akademije koja je naglasila da je Dilan „stvorio novu poetsku izražajnost u okviru velike američke poetske tradicije”. A stvorio je i oreol veoma uticajne ličnosti čije su pesme nosile važne poruke i ostavljale dubok trag na generacije i generacije. I mada je najpoznatiji kao muzičar, tekstovi pesama, poezija je ta koja je od njega stvorila ikonu našeg doba.

Osporavan ili ne, gospodin Robert Bob Cimerman, poznatiji po prezimenu koje je “pozajmio” od pesnika kome se divio – Dilana Tomasa,  ove godine napunio je 75 godina, objavio 37. studijski album, a objavio je do sada šest knjiga i tako dalje. O muzici nećemo ovom prilikom, ni o pesmama ni o prodatim albumima.

Šta se zamera Dilanovom Nobelu? Nije dovoljno ozbiljno za nagradu? Nije dovoljno intelektualno? Nije dovoljno nejasno, intovertovano i skarabudženo? Nije dovoljno nepoznato? Previše politički? Previše američki? Mnogo opijata šezdesetih možda? Ili prosto, nije dobio “večiti” Murakami pa smo besni?   Iako postoje kladioničarske kvote i za Nobelovu nagradu za književnost, ne zaboravimo da su to samo pretpostavke. Tek pedeset godina posle dodele neke nagrade otvara se dosije i objavljuje ko je sve bio u izboru. Kladioničarske kvote i naša intimna očekivanja samo su dakle, pretpostavka ko bi sve mogao da bude u izboru… Na primer, Ivo Andrić bio je nominovan deset puta u četiri godine – 1958, 1959, 1960 a nagradu je dobio 1961. Mihail Šolohov nominovan je prvi put 1955. godine pa zatim 1956, 1958, pa od 1961. svake godine sve do 1965. kada je i dobio Nobelovu nagradu.

Nobelova nagrada, ma kakva bila, i ma koliko politike u sebi krila, nije dodela Oskara te nema potrebe da se ni toliko cmizdri nad sudbinom onih koji su eto, mnogo više zaslužili od tamo nekog Boba Dilana da se vinu u besmrtnike. Činjenica je da mnogim laureatima Nobel nije uopšte potreban da bi bili besmrtni. Nekima je pomogao a neki su i pored lovorika i trenutka svetske slave danas zaboravljeni i slabo se čitaju. Bob Dilan je sebi obezbedio mesto u srcima svih onih na koje je imao uticaja i pre četrdeset godina i u poslednje vreme. Nije bila neophodna Nobelova nagrada za to. Ali je možda upravo ta nagrada sada potrebna Americi. Onoj Americi koja nije ni Hilari ni Tramp. I koja bi mogla i da pomoli glavu da bar nagovesti da još postoji i da ima neke nade. A to je dovoljan razlog da i Bob Dilan stane rame uz rame sa Sartrom, Beketom, Tomasom Manom i na primer za neku godinu Murakamijem.

S.Spasić