Kraj spomenika u Crkvinama
Tekst i fotografije: NEDA KOVAČEVIĆ
Tog ranog nedeljnog popodneva, sunčanog i vedrog 3. maja 2015. stigosmo do crkve Svetog Ilije u zaseoku Crkvine sela Markovca, desetak kilometara od Mladenovca na jug, prema Aranđelovcu i Topoli.
Stigoh tu u nameri da konačno i sama fotografski zabeležim još jedan spomenik u svoju zbirku. Prema zapisu istoričara, upravo tu, u okolini, upokojio se u Gospodu 19. jula 1427. godine despot srpski Stefan Lazarević.
S obzirom na to da je despot Stefan Lazarević moj najomiljeniji srpski vladar, odavno sam želela i planirala da posetim ovo mesto, i pre no sam se intenzivno počela baviti popisivanjem spomenika na teritoriji grada Beograda. Ovako se najzad lepo slučilo da spojim te stvari. I to bi bio sada zapravo, moj već 613. spomenik koji sam fotografski zabeležila, i uz to, naravno, kao i za svaki, napisala tekst o njemu. Za razliku od filmskog projekta od 365 spomenika u Beogradu koji sam napravila, sa 365 kratkih filmova, o isto toliko spomenika, kao simboličan broj, prvobitno planirana knjiga od 365, dakle, sadržaće ih preko 600, jer sam odlučila da u njoj popišem sve, ili najveći mogući broj spomenika.
Prema narodnom predanju, crkvu na ovome mestu podigao je i posvetio Bogu despot Stefan u znak zahvalnosti za pobedu nad Brankovićima, koji su sa Turcima krenuli da ga unište.
Smrt despotovu opisao je njegov biograf Konstantin Filozof: „Godine 1427. na izmaku proleća despot Stefan Visoki putovao je po Srbiji. Sredinom meseca jula iste godine, stiže mu izveštaj da su Turci iz Vidina prešli Dunav, zauzeli jedno ugarsko ostrvo i opkolili Severin. Čuvši ovu ne tako radosnu vest, despot Stefan napušta manastir Kalenić, gde se u to vreme nalazio, i odmah krene za Beograd, da bi bio što bliže bojnom polju, kako bi mogao da preuzme sve potrebne mere ako bi Turci pokušali što prema Braničevu ili Golupcu.
Na putu svom za Beograd despot Stefan svrati sa svojom svitom da se odmori i ruča na jednom veoma lepom mestu, koje se onda zvalo ‘Glava’, ‘Glavica’ ili ‘Drven Glava’, gde je već ranije bio podigao lepu crkvu zadužbinu.
Sunce je bilo prižeglo kao što može i biti o Svetom Iliji. Oko podne je bila zavladala jaka omorina i zapara. Od velike žege i pritiska nije se moglo disati, i Despot mišljaše da bi bilo najbolje da potraži hlada i lova po okolnim šumama. Uzjaha konja i uze Kragujca na ruke.
Svita Despotova, koja ga je u ovom lovu pratila, na svoje veliko iznenađenje opazi da Despot, iako je bio izvrstan jahač i dobar lovac, ovoga puta niti konja jaše niti Kragujca nosi kako valja. I tako idući kroz šumu na jednoj oštroj zaokuki Despot izgubi ravnotežu i pade s konja. Vlastela iz njegove pratnje pritrčaše mu i pridržavajući ga dovedu ga pod njegov šator. Despot Stefan doveden u svoj šator pade u veliku nesvesticu i stanje njegovog zdravlja bivaše sve teže i teže, a njegove poslednje reči behu: ‘Po Đurđa… po Đurđa…’ Iz ove nesvestice Despot se nije povratio sve do subote ujutru, u samu zoru u 5 sati ujutru despot Stefan je ispustio svoju napaćenu dušu ožaljen od čitavoga naroda“.
Nakon propasti Prvog srpskog ustanka 1813, Turci su opljačkali i spalili Despotovu crkvu. Crkva je obnovljena 1836. godine u vreme kneza Miloša Obrenovića, koji je dao novčani prilog u talirima.Pošto je od mnogih zemljotresa znatno oštećena, ova crkva je 1884. godine, odobrenjem crkvenih vlasti porušena. Nova crkva završena je 1886, ali je, zbog spora s izvođačem, osvećena tek posle 12 godina, 30. oktobra 1898. godine, od strane mitropolita Inokentija.
U porti crkve, i kraj spomenika – tišina. Nigde nikoga od ljudi. Kameni beleg na samom mestu gde je despot pao s konja.Postavio ga je Đurađ Zubrović, vlastelin iz oblasti kojoj je pripadao zaselak Glava i vitez iz despotove svite. Kao što je i despot bio visokog rasta i dostojanstvenog držanja, zbog čega je u narodu bio poznat kao Stefan Visoki, tako je i spomenik izrađen u formi obeliska, koja treba da prizove uzvišenost njegove vladavine i besmrtnost njegove duše.
Moj suprug Miroslav i ja, tiho i lagano koračamo, pa zastajemo, obilazeći i pažljivo gledajući.
Prvo, na ulazu u portu, tablu s likom despota Stefana. Onda, do spomenika. Kamen, visok 195, širok 67, a dubok 28 santimetara, od venčačkog mramora je uz crkvu, bočno, na severnoj strani. S uklesanim krstom i tekstom na prednjoj (zapadnoj) strani:
„Ja, despot Stefan, sin svetoga kneza Lazara i po njegovu prestavljenju milošću Božjom bih Gospodin svima Srbima, Podunavlju i Posavlju i delu Ugarske zemlje i Bosanske još i Primorju Zetskome.
I u Bogodanoj mi vlasti provodih života moga mojega vreme koliko se blagomu svide Bogu godina 38.
I tako dođe mi zapovest opšta od svih cara i Boga, govoreći poslani k meni anđeo: ‘Idi’ i tako duša moja od ubogoga mi razluči se tela na mestu zvanom ‘Glava’ godine 6935, indiktiona 5, sunčanog kruga 19, i mesečeva 19, meseca julija 19 dana“.
Na levoj (severnoj) strani uklesan je tekst: „Blagočestivi Gospodin despot Stefan dobri gospodin“, a na desnoj (južnoj) strani piše: „Predobri i mili i slatki Gospodin Stefan despot“.
Krst je urezan i na zadnjoj (zapadnoj) strani spomenika. Malo neobičan. Ima glavu, telo, noge… Kao svojevrsna verzija „Čiča-Gliše“.
Na severnom zidu crkve je i nedavno postavljena spomen ploča posvećena despotu Stefanu, s natpisom: „Sveti Stefan Lazarević (1377-1427) Raduj se severna zvezdo Isusa cara raduj se kruno srpskih vladara“.
U porti crkve je i mnoštvo starih grobova, a neposredno dalje, na istočnoj strani, prema selu, i novo, aktivno seosko groblje, takođe u okviru crkvene porte.
Ispred, i oko crkve, u hladu visokih razgranatih… hrastova, ili nekog hrastolikog drveća, rekla bih nesigurno, jer se, na žalost, ne razumem najbolje u botaniku, klupe.
Sve je lepo uređeno, vidi se da je nedavno obnovljeno.
Ali, nigde nikog. I crkva zatvorena (a nedelja je). Tu smo samo mi. Despot, i nas dvoje.
Ništa ne remeti tišinu i mir ovoga mesta, sem prigušeni travom bat naših koraka, i povremeno škljocanje moga foto-aparata…
Zastajem opet ispred kamenog stuba – spomenika.
Spuštam dlan na topli kamen, i započinjem nemi razgovor sa svojim najdražim srpskim vladarom. Gledam, malo u spomenik, pa malo u lik sa spomen ploče na zidu crkve. I sećam se drugoga opisa…
Konstantin Filosof u biografiji Stefana Lazarevića pominje ga kao “despota zagonetnih očiju”.
Poredi on te oči sa suncem koje blago miluje, no, čije toplote bit ljudi ne poimaju.
Poimam li ja, ovde i sada?
Stefan Lazarević, pripadnik Reda Zmaja, Vitez je u punom smislu te reči.
Plemenit, mudar, hrabar istrajan. I u prenosnom i u doslovnom smislu – Stefan Visoki. Nije slučajno poneo taj epitet. Kadar stići i uteći, i na strašnom mestu postojati. Duboko duhovan, religiozan i Bogu posvećen, u jednom od najtežih trenutaka srpske istorije, svojom sposobnošću, vrlinom, postigao je najbolje što se može za tadašnju Srbiju, stisnutu između osmanskog čekića i ugarskog nakovnja. Uzdigao ju je i privredno, i kulturno i vojno i duhovno. Udario temelje za budućnost, utro put, i pokazao kako istrajati, uprkos surovoj okupaciji osmanskoj, i svim drugim.
Pomislim i na priču vezanu za sam trenutak njegov predsmrtni…
Legenda veli: Despot je u jednom trenutku pustio sokola koji je prhnuo za svojim plenom u visinu. Ruka sa sokolarskom rukavicom još je bila podignuta kada je na nju iznenada sleteo maleni kraguj. Despot je na čas nežno razgovarao s ptičicom, a onda se zaneo od siline moždanog udara koji ga je iznenada pogodio.
Setih se te priče i kad sam pre tri godine fotografisala spomenik despotu Stefanu na Beogradskoj tvrđavi. I upravo na jednoj od fotografija snimih vrapca koji je baš bio sleteo na Despotovo rame.
Možda je to duh onoga istog iz legende?
Pade mi na pamet: Ovaj spomenik u Crkvinama ujedno je najstariji spomenik na teritoriji Beograda. Ćutim naročito zadovoljstvo i ponos – što postoji. I što i ja pripadam toj istoriji…
Neda Kovačević