Mirjana Kovačević: Na slovo, na slovo

Mirjana Kovačević

Mirjana Kovačević

– A da napišeš priču? O onom čuvenom piscu, Š, Š …Šumanu?

– Ma ne, on je bio kompozitor.

– Pa o kom čuvenom piscu.

– Ma onom što je bio glumac.

– Eh, mnogo si mi rekao o njemu, glumac.

– Dobro, bre, jesi ti uopšte čitao lektiru u osnovnoj školi?

– Jesam , nešto pomalo. Učio sam čak neke pesme napamet.

– Na pameti je tebi samo pivo.

– Joj, a kako se zvao taj pisac?

– Nije bitno, napiši ti priču.

– Što ja da napišem priču?

– Pa ti si isto glumac.

Uf, igrao sam samo u jednom amaterskom pozorištu i to neko pijano momče što stalno viče na pijaci  “Jeftino voće i povrće, jeftiino voće i povrće…!”

– Što ti ne napišeš priču o tom piscu čije ime ne znaš ni sam.  – – Znam ime pisca ali isuviše je čuven da bi posle njega mogao da se usudim da pišem.

– Hoćeš pivo?

– Može.

I tako su dva brata sela i pijuckala pivo. Pored njih je prolazila jedna devojka iz ugledne familije. Moglo se to videti i po načinu držanja tela ali i po garderobi. Nije nosila šešir ni beretku. Kosa duga i svilenkasta, sjajna, pomalo osenčena krošnjom jednog drveta koje se naginjalo nad njom.

Jedan od braće se uplašio jer je dobio aritmiju, a to nije bilo od cigareta. Lice mu se zarumenelo i gurnuo je laktom brata koji je nagnuo flašu piva u nadi da će ga iskapiti na gutljaj.

– Znaš, mogli bi da napišemo priču u četiri ruke. To su već uradili neki pisci ili spisateljice.

– Ti kao da si završio fakultet pa mnogo znaš. Ili ti je onaj naš otac usadio u  glavu da si ti pametniji od mene.

Nepoznata devojka je prošla. Nestala je iza jedne stare kuće, ili je ušla u nju. Braća je nisu pozdravila.

– Š, š … šušti mi u ušima od tog tvog ponavljanja jednog slova. – Zašto mi ne kažeš kako se zvao taj pisac?

– Nebitno je za naš dalji razgovor. Jesi li primetio devojku što je prošla? Baš je lepa.

– Čuj, lepa, nisam. Uživao sam u hladnom pivu.

– Meni se baš dopala.

– Zašto onda nisi reagovao? Mogao si da je pozdraviš ili da je nešto pitaš. Kao na primer…

– Na primer, šta?

Podigli su glave ka prozoru zgrade iza čijih zavesa se mogao naslutiti mir nepoznate porodice.

– Hoćeš još jedno pivo?

– Može.

hpqscan0001mimaSedeli su na ulici pored drveta koje je počelo da grli mesec. Uskoro su i oni zagrljeni krenuli nazad ili napred. Želeli su da stignu do svoje kuće. Bili su pijani i umorni. Stariji brat je pokušavao da pogodi ime čuvenog pisca. Igrali su igru, na slovo na slovo.

– Dakle, na slovo na slovo Š?

– Šestić bre, što nisi rekao. Šestić je odgovoran za sve.

– Misliš, ti si bio petlić dok sam ja već igrao u seniorima.

Igra je trajala dugo. Prekinulo je sunce koje je ozvaničilo jutro.

Braća su i dalje putovala do svoje kuće. A devojka se iznenada opet pojavila ispred njih.

– Stani! Mlađi brat je naglo povikao i devojka se zaustavila. Veoma se uplašila.

Ne treba da strahuješ, mi onako, u prolazu, želimo samo da ti čujemo ime. Igramo jednu igru.

Devojka nije rekla svoje ime. Osmehnula se i uključila u igru. Na slovo, na slovo Š!

Mirjana Kovačević

 

 

 

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *