Neda Kovačević: Nek učini svako koliko je kadar…

Neda Kovačević, književnica iz Beograda poslednjih nekoliko godina pasionirano beleži spomenike na teritoriji Beograda. To otkrivanje spomeničkog nasleđa, popisivanje, fotografisanje, ali i veliko istraživanje pretočila je u preko 400 kratkih dokumentarnih filmova i u “Spomenarnik” trotomnu knjigu čiji je prvi tom objavila 2016. i to kao samostalno izdanje. Za Nedu kažu da je “čuvar Beograda” jer osim što beleži spomenike, Neda fotografiše svoj rodni grad, sakuplja stare fotografije i istražuje priče i istorijske istine Beograda. Dok priprema drugi tom “Spomenarnika” i istovremeno i sakuplja građu za novi film, Neda Kovačević je bila naš gost, a ustupila nam je i fotografije spomenika koje objavljujemo uz ovaj tekst.

Neda Kovačević

Neda Kovačević

Posle višegodišnjeg predanog rada na sakupljanju materijala, nedavno ste objavili prvu knjigu „Beogradskog spomenarnika“. Ali to je samo deo obimne građe koju ste uspeli da sakupite o spomenicima na teritoriji Beograda, s obzirom na to da knjiga sadrži opise 437 spomenika, a u svom istraživanju i popisivanju stigli ste do broja od preko 1513 spomenika?

–  Da. To je , kako i u podnaslovu stoji, Knjiga prva – Ličnosti u beogradskim spomenicima. Tu je 437 spomenika posvećenih ličnostima, a samih ličnosti je 345 – neke imaju po više spomenika. U istraživanju sam stigla već do 1631 spomenika i drugih skulptura.

Tako obiman materijal vrlo je inspirativan za različita dalja istraživanja i analize, različite podele, grupisanja… Upravo privodim kraju pripremu za štampu materijala koji će činiti  Knjiga druga – Ostali spomenici i druge skulpture (još razmišljam o rešenju korica, recimo). Takođe, skupila sam materijal i za Knjigu treću – Fasadne skulpture – 700 beogradskih adresa,  tu mi predstoji upotpunjavanje podataka i priča za svaku (ili što je moguće više) od zgrada na kojima su skulpture. Obradila sam tu i Zemun,  što će biti prvi popis i fotografije fasadnih skulptura u Zemunu uopšte.

Ovde moram napomenuti da pod pojmom „spomenik“ u ovom slučaju podrazumevam one skulpture koje se odnose na istorijske ličnosti i istorijske događaje. Sve druge vodim pod „ostale skulpture“, gde su predmet moga istraživanja sve vrste vajarskih dela, izuzev spomen ploča.

Obuhvatam, takođe,  spomen-kosturnice i groblja, kao i fontane i spomen-česme, sve koje sadrže na sebi neki vid skulpture. Spomen-ploče nisam sistematski popisala iz prostog razloga – što je to učinio jedan mladi čovek, Nikola Dubaić,  student istorije. Oko 300 spomen-ploča,  i još oko 250 adresa na kojima su živeli znameniti ljudi u Beogradu fotografisao je i popisao, što zaslužuje svako poštovanje i divljenje. A meni je to jedno naročito priznanje, možda najbolji kompliment koji se može dobiti. Naime, Nikola je započeo svoj rad upravo inspirisan mojim istraživanjem spomenika.

Vuk Karadžić, foto ©Neda Kovačević

Vuk Karadžić, foto ©Neda Kovačević

To je do sada najkompletniji popis spomeničkog nasleđa na teritoriji Beograda, a sudeći po prvom tomu „Spomenarnika“, to nije samo popis već pre leksikon koji govori i o samim ličnostima i istorijskim događajima, a i zbirka mudrih misli naših velikana?

Da, najkompletniji.  I u tom smislu je moj rad jedinstven, jer za svaki spomenik dajem i druge podatke osim osnovnih (vajar, godina nastanka/postavljanja),  priču vezanu za podizanje spomenika gde god je ona posebno zanimljiva, kao i zato  što sam za svaku od ličnosti stavila biografske podatke i neke druge manje poznate i zanimljive, i za svaku ličnost barem po jedan njen citat. Cilj je bio da se pokaže zašto je neka ličnost uopšte zaslužila spomenik. Ili, kako takođe u podnaslovu stoji, ova je knjiga, između ostalog,  i „Putovanje srpskom istorijom putem beogradskih spomenika“. Spomenici kao povod za bolje upoznavanje istorije, kao koncentrat istorije. Oni pokazuju i naš odnos prema vlastitoj prošlosti.

Ovaj pionirski rad nailazi na čuđenje i odobravanje svih koji čuju za „Spomenarnik“. Ipak, stiče se utisak da sve to radite sami, ili uz malu pomoć porodice i prijatelja. Da li ste naišli na pomoć u stručnoj javnosti, u na primer Zavodu za spomenike grada?

– Ovaj moj rad jeste pionirski, ali ne u smislu da se do sad niko nije bavio istraživanjem i popisivanjem spomenika. Ima na tom polju nekoliko zanimljivih i dragocenih knjiga, koje su meni poslužile kao jedan od osnova za dalji rad, ja ih navodim i u spisku literature u knjizi. Moj rad je pionirski, osim po navedenom u prethodnom odgovoru, i u tome smislu što sam proširila predmet i na sve spomeničke i ostale skulpture koje se nalaze u enterijerima, a mogu se se označiti javnim, jer kroz te razne ustanove, njihove enterijere i dvorišta svakoga dana prolazi mnoštvo ljudi, koji tako imaju prilike da ih vide.

Da, sve radim sama, uz dragocenu podršku i pomoć, najviše i najvažnije – porodice i prijatelja. Ali pomogli su mi i doprineli i mnogi drugi ljudi, svako na svoj način. Neki su mi omogućili pristup i uvid u različite ustanove, drugi su mi ukazivali na neke spomenike i druge skulpture kojih nije bilo na spiskovima, ili su negde bili „skriveniji“, rečju, sve za koje nisam sama saznavala u svome istraživanju. Takođe naročito važnu pomoć i podršku pružili su mi i svi oni koji su podržali ovaj projekat davši mu poverenje još i pre nego što je knjiga izašla. Naime, odlučila sam se za stari, dobri sistem, nekada rasprostranjen – prenumeracija – gde još pre izlaska iz štampe, rezervišete svoj primerak knjige,  po povlašćenoj ceni.  Time pomognete i omogućite samo štampanje, a vaše ime ostaje zabeleženo u knjizi, na spisku prenumeranata. I tako ste i vi deo jednoga značajnog projekta. Sem toga, nekoliko ljudi dalo je i posebnu finansijsku podršku. Koristim priliku da svima još jednom najsrdačnije zahvalim.

Što se pomoći stručne javnosti tiče, ja, zapravo, neku naročitu pomoć nisam ni tražila, sem uvida u spiskove, i dokumentaciju vezanu za pojedine spomenike, da dopunim i sravnim sa svojim podacima. U stvari, ta mi pomoć, osim u navedenom segmentu, nije ni bila potrebna. Moj je cilj bio da sve to uradim sama, da to bude moj autentični i originalni rad, na moj način.  Svako od nas radi svoj deo posla, sa svoga aspekta, i na svoj način. Niko nije (bar  tako ja gledam) onome drugom konkurencija i suparnik, već se uzajamno dopunjujemo i obogaćujemo.

U svemu, meni je najbitnije što sam svoja istraživanja radila i radim s velikim zadovoljstvom, iz lične zainteresovanosti za našu istoriju, radoznalosti da saznam… U ovom slučaju, eto,  putem spomenika. Sav taj rad meni je izuzetno prijatan, dragocen i kao svojevrsna ljubav i radost, ne samo lek i pribežište, već i odgovor na tešku i komplikovanu stvarnost oko nas.  Samo prilježnim radom, koji ćemo shvatiti i primiti kao zadovoljstvo, i kao „radosni teret“ svakoga od nas kao pojedinca, možemo odgovoriti na sve teškoće ovoga društva,  i sveta uopšte. Kao što kaže moto jedne lepe TV emisije „ne kukanje, već – kukičanje“.

Ljudi nisu dovoljno svesni kolika je uloga i značaj pojedinca… Ne čekati da nam nešto neko drugi „umesi pa obesi“…  Jedna od mojih omiljenih izreka je ona, Vuka Karadžića (koju navodim i u knjizi):  „Ne brini ti za narod… Nek učini svako koliko je kadar, pa neće narod propasti“.

Neda Kovačević, Beogradski spomenarnik, prva knjiga

Neda Kovačević, Beogradski spomenarnik, prva knjiga

Molim Vas da dočarate publici šta je sve trebalo uraditi kako bi se popisalo i opisalo ovih 437 spomenika koji su ušli u prvi tom Spomenarnika?

– Trebalo je fizički stići do svake tačke na teritoriji Beograda gde je spomenik, fotografisati ga, na neka mesta otići i više puta…  Za neke ustanove , prethodno obezbediti odobrenje za ulazak i fotografisanje, zatim sakupiti podatke o ličnostima, što je podrazumevalo i pregledati arhive… Fotografisala sam po svim vremenskim uslovima, od vrućina do snežnih vejavica, jedino izbegavajući vreme jače poledice. Zatim je trebalo sve podatke srediti, uobličiti za knjigu, kao i od mnoštva, odabrati baš određenu fotografiju, zatim svaku od fotografija obraditi u  „Fotošopu“…

Pre nego što ste materijal pretočili u knjigu, napravili ste brojne kratke filmove, čak 407, koji su se sastojali od fotografija, pratećeg teksta i arhivske građe. I to ste sami snimili i montirali, a filmove ste prikazivali u ciklusima – Žene u beogradskim spomenicima, Veliki rat u beogradskim spomenicima… Recite nam nešto više o filmovima.

– Pošto sam svakodnevno pri računaru, filmove sam počela da montiram razmišljajući o raznim varijantama organizacije i predstavljanja materijala. Uvidela sam da mi je zanimljivo baš da ga organizujem i u ovome vidu,  pošto mi nije bilo teško da savladam osnove montaže u računarskim programima za to namenjenim. Osim što sam uradila montažu, sama sam snimila i sve prateće priče za filmove.

Nije lako, potom bilo, sve to ukomponovati, sliku, zvuk, odlučiti se za redosled kadrova… No, i to sam doživela kao zanimljivo i radosno iskustvo, otkrivši čitav jedan novi svet, i s njime novi vid kreativnosti, u nečem što do sad nisam radila, a ima takođe mnoštvo mogućnosti.

Nastavljam s tematskim grupisanjem filmova, i upravo spremam sledeći ciklus:  „Dinastija Karađorđević u beogradskim spomenicima“. Skupljam dodatni materijal za njih, radim dodatna snimanja i montažu…

Knez Mihailo kroz Nušića

Trg Republike, Knez Mihailo i Branislav Nušić, foto ©Neda Kovačević

Za knjigu ste dobili i nagradu Akademije Ivo Andrić za 2016. godinu. Čulo se i u medijima o njoj, a da li Vas je kontaktirala neka nadležna ustanova, zavod, neko ko bi trebalo možda spomenicima podrobnije da se pozabavi, da li Vam je bilo ko ponudio neku stručnu pomoć ili saradnju?

– Ne, nije me kontaktirala nijedna nadležna ustanova.

Ali, što se knjige tiče, osim nagrade, koja pokazuje da su neki ljudi već prepoznali značaj „Beogradskog spomenarnika“, drugi dobar znak je što se knjiga već navodi među literaturom korišćenom za jednu, takođe izuzetno važnu i hrabru knjigu objavljenu nedavno:   „Doprinosi nepoznate elite – Mogućnosti sasvim drugačije budućnosti“, autorke dr Svetlane Tomić,  o zapostavljenim, a značajnim srpskim ženama piscima iz 19. veka. To je u delu gde se govori o kraljici Nataliji Obrenović kao piscu memoarske književnosti, a u vezi s činjenicom da nekoliko poprsja kraljice Natalije još uvek stoji daleko od očiju javnosti,  po depoima muzeja, umesto da se barem neko od njih postavi na javno mesto, i tako oda počast ovoj ženi, ne samo kao prvoj kraljici Srbije posle oslobađanja od osmanskog ropstva, već i kao velikoj dobrotvorki srpske prosvete, Beogradskog univerziteta.

  Pored spomenika i spomeničkog nasleđa, bavite se i fotografijom. Načinili ste oko 100 hiljada fotografija beogradskih motiva, sakupljate stare fotografije prestonice, i druga dokumenta od značaja. Šta Vas motiviše da to sve radite?

– Ukratko odgovor glasi: Motiviše me ljubav prema Beogradu. A to konkretno znači, da me zanima srpska istorija uopšte, pa tako posebno istorija Beograda. Znači i da imam uzore, i inspiraciju  u delima naših predaka,  koji su, svako na svoj način i prema svojim mogućnostima, voleli i čuvali Beograd, što nam valja očuvati i nastaviti u istome duhu našim vlastitim. A sve, temeljnim i prilježnim radom, stvaranjem različitih konkretnih dela, aktivnosti… Što se fotografije tiče, najdirektniji uzor mi je pukovnik jugoslovenske kraljevske vojske Jeremija Stanojević, koji je 30-ih prošloga veka sistematski fotografisao Beograd, i načinio fotografije svih ulica tadašnjega grada. Velika je tragedija što je najveći deo uništen u bombardovanju, 6. aprila 1941, ali ostalo nam je sačuvano oko 2000 fotografija.

Objavili ste nekoliko zbirki poezije i četiri romana. I mada pišete o savremenim temama, o našim životima i vremenu u kome živimo, stiče se utisak da je Beograd neizostavni „začin“ svake Vaše priče, nekako glavni a sporedni junak?

– Da. Beograd je, eto, stalno u meni. Dišem i živim njime. Neosetno, nenametljivo, kao disanje samo,  i korak svagdašnji. Stoga nije čudo da je i u mojim knjigama Beograd bitan sastojak. Kako kaže jedan od junaka moga romana „Povratak košave u Beograd“:  „Samo u Beogradu mogu hodati ulicama zatvorenih očiju“  Beograđanka rodom, ja, logično, najpre polazim od mikro-sredine, ka širem i višem.  Porodica – grad – država… U svojoj mikro sredini naučimo (ili ne, kako ko) da volimo, cenimo (i ne damo) svoje, a poštujemo tuđe… Kroz burnu i bogatu istoriju Beograda neizbežno se prelama i čitava naša srpska (i ne samo srpska) istorija.

Nebojša Mitrić, Spomenik despotu Stefanu na Kalemegdanu, foto ©Neda Kovačević

Nebojša Mitrić, Spomenik despotu Stefanu na Kalemegdanu, foto ©Neda Kovačević

Kakav je Beograd danas? On se menja kao i ljudi. Da li je negde sačuvao svoj šarm u tim promenama?

– Mnogo se govori o tome kako je „Beograd izgubio svoj duh“,  i da „to nije više onaj grad“…  Mislim da se u tome preteruje, to je ona sklonost ka crnome gledanju, defetizmu… Istina, stvarnost se ne trudi da nam te utiske poboljša. Mnogo stvari ima za koje bismo zaista više voleli da nisu takve, nerviraju nas… Ali, opet, samo treba zastati, udahnuti duboko, setiti se da je uvek tako bilo, jer – sva su vremena teška,  ovako ili onako. A  Beograd je, posle svega, i dalje tu. Čini ga taj neverovatni,  čudesni spoj Galebovog grebena koji na svojim krilima giba Beogradsku tvrđavu,  i raznovrsnih, kreativnih čestitih,  i onih drugih ljudi,  drveća,  ptica,  raznobojnih mačaka rase olučarsko-podrumska uličarka  i pasa lutalica-šetača,  koji znaju da koriste pešački prelaz i prepoznaju svetla na semaforu.

Ili, kako u mome romanu „Beograd iz Dimenzije X“ (iz 2011) kaže jedna junakinja, Italijanka doseljena u Beograd: „Primio me, i očarao tom svojom čudnovatom magijom i neverovatnom, katkad pomerenom energijom. Ništa ovde nije ’sređeno’ ni sistematizovano. Sve je nekakav provizorijum. Sve razbarušeno, saobraćaj rđavo funkcioniše, ulice prljave, košava kovitla pomešano opalo lišće i smeće, fasade zapuštene, tek poneka bljesne, pa red oronulih. Stadion Taš u sred grada zapušten decenijama, jednu ulicu od 700 metara asfaltiraju pola godine. I sve tako nabacano i razbacano. Kuće, jedna drugoj ’na glavi’… Doline šćućurene i rasute između 31 brda. Valjda je i zato ponekad toliko zagledan preko, u sremsku i banatsku ravnicu. Uništavaju ga i uništavaju, hiljadama godina, što osvajači što urbanisti, i ponovo grade, i gradnjom ruše.  A, i dalje je uporno i postojano – tu… I, sve je tako u nekom iščašenom skladu i neverovatnom šarmu. Ovo je jedini grad na svetu koji je podigao spomenike majmunu odbeglom iz ZOO vrta, i keruši koja je u istome tom vrtu rizikovala život da odbrani čuvara od odbeglog jaguara. Kažu, grad i duh mu čine ljudi. Ali, nije uopšte samo to u pitanju. Nisu to samo ljudi. To je već i taj pogled na grad, s druge obale novobeogradske, kako stoji tako, u visinu hrleći, nije ni čudo, nema kuda drugamo, na tako skučenom prostoru Galebovog grebena, usidrenog na sučelju dveju reka… On se gradi i ruši – sam…“ I sad još dodajem ja: Sve to dnevno/političko će proći,  prevazići će ga Beograd.  U tom i jeste njegova veličina, jer ne zavisi od ovoga ili onog trenutnog političkog režima, ovog ili onog „svetskog poretka“.

Nandor Glid, Menora u plamenu, spomenik na Dorćolu,foto ©Neda Kovačević

Nandor Glid, Menora u plamenu, spomenik na Dorćolu,foto ©Neda Kovačević

I za kraj, da se vratimo „Spomenarniku“. Odajte nam tajnu, koji spomenici ili priče vezane za njihov nastanak su Vama najdraži?

– Nije lako među tolikim spomenicima izdvojiti najdraže. Svi su mi na neki način dragi.  Posle toliko rada u vezi s njima,  srodila sam se s pojmom „skulptura“ uopšte… Sem toga, ta stvar se može gledati po više osnova. Najsnažniji utisak svojom skulptorsko-umetničkom sugestivnošću na mene ostavlja spomenik Dositeju Obradoviću, vajara Rudolfa Valdeca, u Akademskom parku, jer je odlično pogodio Dositejev duh, neprekidnog kretanja, radoznaloga istraživača-putnika, koji „iduć uči, u vekove gleda“, kako je i uklesano na spomeniku. Isti takav utisak ostavlja na mene „Menora u plamenu“, Nandora Glida, na dorćolskom Dunavskom keju, jer vrlo sugestivno, na moderan, ali još uvek dovoljno figuralan način dočarava svo stradanje Jevreja. Ili, recimo, skulptura u parku Tašmajdan – vajar Jovan Soldatović je umetnički sugestivno dočarao  doslovni opis Servantesov, gde kaže da je Don Kihot „izgubio glavu od mnoga čitanja“.  Konačno je, dakle,  potvrđeno, da skulptura nikad nije imala glavu. Ona mi je bila i inspiracija za pripovetku „Vitez od Poslednje šanse“, kasnije ovenčanu nagradom na konkursu „Kočićevim satiričnim perom“  2013… Ipak, Spomenik despotu Stefanu Lazareviću na Beogradskoj tvrđavi, biće da mi je, sve u svemu, najdraži. Nije slučajno na koricama „Beogradskog spomenarnika“ upravo njegova fotografija. Niti sam slučajno za nju od mnoštva svojih fotografija ovoga spomenika odabrala baš tu, s ptičicom na Despotovom ramenu – izvorno je takva, baš se zadesila u času kad sam fotografisala. Vezana je i za priču o smrti despota Stefana – na koji način, objašnjeno je u knjizi na stranici posvećenoj opisu korica, a sve vezano za priču o spomeniku despotu Stefanu na mestu njegove smrti… Osim toga, veoma je zanimljiva i priča koja je pratila samo postavljanje spomenika:  Tadašnji čelnici grada, koji odbijaju da daju dozvolu za postavljanje spomenika, jer, po nekima, nije dovoljno umetnički dobar da predstavlja despota Stefana, i, nasuprot njima, nepokolebljivo u vrednost svoga dela (s pravom) uvereni i uporni vajar Nebojša Mitrić, koji  uz pomoć prijatelja Gileta Đurića, direktora „Parking servisa“ i njihovog „pauka“, pod okriljem noći postavlja spomenik na Beogradskoj tvrđavi…

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *