Norveška, očima Isidore Sekulić (2)

Stara Norveška

Stara Norveška

Veoma mnogo pate ovi ljudi. Nezgode i teškoće skoro su iste kao i u stara vremena, a kultura je odnela verovanje da se štapom u koji su urezane rune vodenih bogova može utišati bura, a drugim takvim štapom može preneti bolest čoveka na kamen ili drvo.

Velika fantastičnost, sentimentalnost i bizarnost u mislima i u mašti, sve su to prvo direktne, a zatim i indirektne posledice prirode u kojij ti ljudi žive. Opkoljen zlim vremenom i pretnjama elemenata i nebeskih i zemnih, čovek se uvlači u kuću. Daleko od ljudi i retko u prilici da  se sastaje s društvom, čovek se uvlači u sebe. Retko u mogućnosti da promeni mesto prebivanja, jer na moru je i tako već prepuno i grabež, a u unutrašnjosti ima samo od zla gore, ljudi, da ne bi poludeli ili podivljali, naučili su da vole opasno i strašno i pusto, i ufantazirali se u to, baš stoga što je od nevolje, do jedne zanesenosti koja je često nenormalna.

U ovim krajevima kuća je zbilja dom i ognjište, krov nad glavom i odbrana od nepogoda. Zato Norvežanin ume da se uvuče u kuću kao niko na svetu, i sasvim ne poznaje onu našu potrebu da smo stalno među “svetom”. Kavana nema; kavane su restorani, i postoje zbog stranaca i onih koji ne mogu u privatnim kućama da se hrane…

…Prema životu je i norveška kuća. Drvena, niska, mala ali topla i svojska. Ima ih koje izgledaju sasvim kao one lepe i nepo nameštene kućice za lutke u koje nijedna lutka ne može da uđe. Majušne, pune sitnih sobica, sa uskim lestvastim stepenicama, ali sa obligatna dva kata, iako se čini, kao što Tekerej u jednom svom romanu zgodno kaže, da ljudi sede u salonnu u prvom spratu a noge im vise u trpezariji u prizemlju.

Hardanger fjord, Norveška

Hardanger fjord, Norveška, arhiva Kongresne biblioteke

Norveška kuća je obično već spolja uglađena, negovana, lična i svoja; a ako se živi u tuđoj kući, onda je stan na svaki način tako ukusan i intiman da čovek ne može da se u njemu nasedi. Prozori i verande, to su prave umetničke izložbe belih čipaka i zelenih biljki. Iako to vrlo često ide do luksuza, ponekad do teškog luksuza, nikada ne ide do pretrpanosti i neukusnosti, jer su zavese uvek samo bele, a biljke u prozorima uvek samo nebrojene vrste severne zelene paprati…

I kad god uđete ili prođete, sve je sveže i čisto kao da je mesečinom oprano i oribano; i nigde ne vidite prosutu vodu ili osušeno lišće, iako cveće stoji i po podu, i na policama, i visi u činijicama s plafona, i puza se kroz sobu po zidovima i po zategnutim metalnim žicama, tako da su meni i do današnjega dana neshvatljivi čudnovati cvećarski budžeti tih domaćica i u novcu, a naročito u vremenu.

Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške (odlomci)

preuzeto iz:

Isidora Sekulić, Proza, Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 73, Matica srpska, Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd, 1971.

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *