Branislav Nušić: Beogradske kafane – srce gradskog života

Kafana B. Nušić

Kafana B. Nušić

 

 

Jedan od velikih i nezaboravnih hroničara beogradskog života, Branislav Nušić, ostavio nam je pored nezaboravnih komedija i mnogo drugih tekstova koji su opisivali život u Srbiji. Rođenom Beograđaninu, duhovitom i britkom peru, nisu promakli mnogi detalji koje je opisao u brojnim tekstovima o starom Beogradu. Tako nam je ostalo i jedno svedočanstvo o nečemu po čemu se Beograd i danas prepoznaje i čime se često hvali. Drugi broj magazina posvećen je Beogradu, gradu-feniksu, a Beograd ne bi bio to što jeste bez svojih mehana, kafana, gostionica… Iz nedelje u nedelju, sve dok je tema broja Beograd, čitajte u nastavcima sjajan Nušićev opis i popis beogradskih kafana…

Izvor: knjiga Branislav Nušić: Stari Beograd, Prosveta, Beograd, 1984, Biblioteka Baština.

Kafane – centri u kojima se odvijao život

Tu skoro čitao sam jedan oglas u novinama. Neka kafana, u jednom predgrađu Beograda, koja se ponosno nazvala “Novi vek”, objavljuje da je “moderno preuređena” i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj “koncertira” džaz-band i izvodi se dansing.

“Novi vek”, odista novi vek! Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu, pa da obeleži period preloma koji naše doba preživljuje. Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima “Ekscelsior”, “Palas”, “Luksor”, i “Splendid” suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice kod “Žmurka”, Mecovalije” i “Dardanela”, mi smo se, stari Beograđani, zar i mirili onim što novi život i novo doba mora sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proneli: “Bog da joj dušu prosti!” Opraštajući se tako sa jednim po jednim tragom staroga Beograda u centru njegovome, mi, stari Beograđani, koji se nalazimo u glasačkim spiskovima osamdesetih godina, povlačili smo se i sami iz centra i odlazili na periferije, tamo gde se povlačila tradicija suzbijena bujicom novoga života.

Sa nama zajedno odselili su se tamo, na periferiju, i oni klasični kasapski panjevi na kojima se sekirom čerečilo pečeno prase i jagnje; odselile su se i one prostrane, prljave i pregorele tepsije, u kojima su se krčkale krezle i škembići; odselile su se i one čađave kastrole, u kojima su se, u crnoj masti, na ulici, pržile mekike i… sve, sve se povuklo tamo, na periferiju, dok su ostali samo, kao poslednji tragovi prošlosti, ćevapčići i ražnjići, koji su ne samo zadržali pravo građanstva i u centru modernizirane prestonice već su rasprostrli svoj dražeći miris i kroz celu Kraljevinu Jugoslaviju. Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve dole do Ðevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine; i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kaškavalj mezetio uz svako piće – zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima Srbima, Hrvatima i Slovencima. I kao sto se nekada govorilo: “Gde je slava tu je i Srbin”, tako bi se danas slobodno moglo reći: “Gde su ćevapčići tu su Jugosloveni!” Tako su ćevapčići, pre nego politika, pre no književnost i umetnost, pre no i sve ostale pojave, ujedinili tri plemena jednoga naroda. I kao što, ulazeći u Mađarsku, vi kroz nozdrve osećate da ste ušli u zemlju gulaša; ulazeći u Italiju, vi tako isto morate zapaziti da ste ušli u zemlju makarona, u Rumuniju u zemlju krastavaca i paprike, tako isto, ulazeći u Jugoslaviju, vi po mirisu ćevapčića možete osetiti da ste ušli u kuću gde žive tri rođena brata: Srbin, Hrvat i Slovenac.

Bajlonov kladenac

Bajlonov kladenac

Isključujući dakle ćevapčiće, čija je postojbina bio nekad Leskovac pa su otud preko Niša, doprli u Beograd i bili nekad glavna karakteristika stare prestonice, a sad maltene stekli internacionalni karakter – svi ostali mezeluci, zajedno sa kafanicama staroga stila, sa čokanjčićima, džezvama za kafu, ciganskim orkestrima sa raštimovanim violinama i poderanim pevačkim grlima – povukli su se na periferije da se sklone ispred bujice novoga života.

Pa evo sad, “moderno uređen” “Novi vek” i na periferiji objavljuje da, sem odličnog pića i dobre posluge, u njemu svako veče “koncertira” džazband i izvodi se dansing! Novi vek je dakle počeo da prodire i na periferiju i da nemilostivo razorava tradicije i tamo gde su one našle poslednje svoje pribežište. I neće proći mnogo vremena pa će i tamo iščeznuti čokanji i pečenje s panja a zacariće se melanži, knik-bajnovi, vermuti, oranžade sa slamčicom, džaz-bandi i dansinzi. I tada će se izbrisati i poslednji trag života staroga Beograda i iščeznuće iz pamćenja naših onaj vedri, onaj patrijarhalni život predratne prestonice, koji je doduše imao mnogo primitivnoga u sebi ali je imao i nečega srdačnoga, nečega toploga, nečega što generacije vaspitava ljubavlju prema rodnoj grudi, iz kojega je vaspitanja i ponikla ona velika generacija, koja je obilnom krvlju natopila Kumanovo, Jedrene, Bregalnicu, Cer, Dobro Polje i Kajmakčalan, a rasula svoje kosti širom bela sveta, od dalekoga istoka do sumornog zapada.

I zar to doba što pred našim očima izumire i, zar tu prošlost koja se pred našim očima briše, nije dužan kroničar da zabeleži te da mu, za poznija pokolenja, za istoriju našega javnoga života, ostane traga?

Gostionica kod srbske krune

Gostionica kod srbske krune

Znam da će biti među vama, čitaocima, i pakosnika koji će se zlurado osmehnuti te reći: “Gle Nusića, koliko ga teško zabolela prošlost kafana u kojima je mladost proveo.” Možda u mojoj nameri da se setim starih beogradskih kafana, koje izumiru zajedno sa životom koji se razvijao u njima, ima nečega i od toga sentimentalnoga osećanja ali, ima i nečega jačega od toga što može opredeliti jednoga hroničara da trgne iz zaborava stare beogradske kafane. To je što su u stvari kafane naše pre rata bile jedini izraz našega javnoga života te, setiti se tih kafana znači dati dragocen prilog toga života u poluprošlosti.

U početku postojanja našega društva “u doba začetka nove države” kuće naše nisu bile tako pristupačne, što je trajalo gotovo do pred kraj prošloga veka. One su, pod uticajem turskoga haremskog života a možda i iz potrebe da budu pošteđene poseta turskih gospodara, postale jedna vrsta porodičnoga skrovišta. Visoki zidovi, koji su kuću odvajali od ulice, skrivali su za sobom tih, miran i patrijarhalan život, obezbeđen od spoljnih uticaja. Sem o slavi i velikim godovima – Vaskrsu i Božiću – kada su se spoljna vrata širom otvarala, sav se život u avlijama kretao između rodbine i komšiluka, spojenoga naročitim kapidžicima, tako da se kult “komšiluka” bio popeo na stepen najbližega srodstva.

Sav ostali život, van porodičnoga, kretao se kroz čaršiju i kroz kafane. Još u doba prvih dana života naše prestonice, dok su još i Turci stanovali u varoši, sitniji su se poslovi svršavali na ćepenku. Ćir Nikolče prešao bi na ćepenak kod ćir-Sterije, tutnuli bi džezvu sa kafom u žar raspaljen u mangalu, kraj kojega bi čučalo čirače mešajući kafu komadićem za to naročito obrezanog štapića a čorbadžije bi, podvijenih nogu pod sobom na ćepenku, šuškale povijenih leđa i oslonjenih ruku na kolena. To bi bili manji, sitniji poslovi.

No veći i krupniji obavljali su se još tada u hanovima, gde je bio usredsređen sav trgovački život. Ti hanovi predstavljali su tada jednu vrstu berze, gde se usredsređivala sva i uvozna i izvozna trgovina, gde su činjeni zaključci i gde se regulisavao i kurs one čudne mešavine moneta koja je tada cirkulisala kroz našu čaršiju.

Skadarlija 1900.

Skadarlija 1900.

Kad su hanove, gde se sedelo na asurama povijenih nogu pod sobom, počele da zamenjuju kafane sa stolovima i klupama oko njih, prešao je ceo taj život u kafane. Tu su se zbirali trgovci, tu zanatlije, tu činovnici – tu su se vršile kupovine i prodaje, tu utvrđivale pogodbe, tu zaključivali i otplaćivali zajmovi, tu menjao novac, tu kupovala i prodavala imanja, tu se ortačilo i razortačavalo, tu zaključivali brakovi, kumstva, prijateljstva; tu se vodila politika, tu pisala pisma, tužbe, žalbe i molbe vlastima, tu su se sretali ljudi i upoznavali se. Uz svaki takav čin, bilo trgovački ili lični, zaključivala se kakva pogodba ili se sklopilo kakvo prijateljstvo, sledovao bi obligatni “alvaluk”, koji je običaj još više vezao taj svet za kafanu.

Što se više razvijala nova prestonica, kafane su sve više i više postajale centri u kojima se kretao život. Tu su se sastajali ljudi radi sporazuma; tu su zakazivali sastanke radi posla, tu su se čak i advokati konsultirali sa klijentelom, tu se zakazivao sastanak između provodadžije i devojačkog oca, tu je dužnik potpisivao menicu, ortak ugovor, tužilac punomoćje i, gotovo svi javni akti, izuzimajući testamenta, obavljali su se u kafani. Tu su društva držala sastanke; tu su političari sklapali zavere i konspiracije, tu je često i bolesnik potražio doktora da ga pripita za savet.

Naišao je zatim partijski život koji je još više vezao ljude za kafane, i to do toga stepena da su kafane već bile i politički obeležene. Bilo je kafana liberalnih, naprednjačkih i radikalnih i nikad, ili vrlo retko bi privrženik jedne partije zalazio u kafani druge partije. Partije su u tim kafanama imale i svoje klubove pa često i kancelarije; tu su se držale konferencije, tu zborovi, tu su se zbirali i dan i noć privrženici te raspravljali svoju partijsku politiku. A za vreme opštinskih ili skupštinskih izbora, te kafane su postajale štabovi, odakle su izletali korteši, gde su se zbirali glasači pre glasanja radi instrukcija, a posle glasanja radi očekivanja izveštaja o rezultatu. Često, prilikom izbora, te su kafane služile i kao ambulante, gde se donosio pokoji svesni glasač razbijene glave da mu se isperu rane i da se potkrepi. I ne samo politički već i sav duhovni život kretao se u kafanama. Ako je trebalo provesti kakvu inicijativu umetničku, književnu ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima a zatim, kad je te sastanke trebalo pretvoriti u konferencije, povlačilo se u one “zasebne” sobe gde se uvek do duboko u noć većalo. Mnoga i mnoga inicijativa, koja danas ima široke zamahe, nikla je u tim kafanskim zasebnim sobama. “Narodna odbrana” ponikla je iz zasebne sobe kod “Kolarca”; veliki narodni pokret protiv aneksije Bosne i Hercegovine, koji je zatalasao i celu Srbiju i celu Evropu, ponikao je iz zasebne sobe “Pozorišne kafane” gde je dugo godina imalo svoje sedište i Novinarsko udruženje…

Restoran albanija

Restoran Albanija

Za kafanskim stolovima osnivali su se i listovi i politički i književni, a organizovale su se i redakcije; tu je mnogi i mnogi saradnik napisao uvodni članak, a mnogi poeta pesmu. Pokojni Vojislav Ilić je na stolu kod “Dardanela” napisao za Jovićev dečji list mnoge pesme, pa i onu poznatu svetosavsku pesmu: “Ko to tako pozno lupa?” Sem nekoliko bogatih i skupih klubova, osnovanih u poslednje vreme, i danas jos kafane služe kao klubovi pojedinim organizacijama. I danas se još pojedine organizacije u kafanama sastaju i održavaju svoje sednice. Esnafi i udruženja i danas još svoje slave slave u kafanama a nije retka pojava da pogdeko i daću priređuje u kafani. Ranija pevačka društva održavala su čak i svoje časove pevanja u onoj zasebnoj sobi u kafani, dok nisu zatim izvojevala pravo da se posluže školskim učionicama, a zatim stekla i sopstvene zgrade.

Kafane su u svoje vreme bile i radničke berze. Svaka je kafana bila središte jednog esnafa ili jedne struke radnika. U ranu zoru kad pođeš, naći ćeš nezaposlene zidare u toj i toj kafani, tesače tamo, molere ovamo; stakloresce, stolare, kovače i sve ostale, svakog u svojoj kafani. I tu si ti kao poslodavac zalazio, pogađao, odabirao i vodio radnike na posao. I danas još radničke organizacije imaju svoja sedišta u zasebnim sobama pojedinih kafana, pa ćeš na spoljnom zidu kafanskom, pored firme, često videti i table dotičnih društava.

Tako se eto, u prošlosti, sav naš javni život manifestovao u kafani i kad se danas koja od njih ruši, odnosi sobom čitavu jednu prošlost i svako takvo rušenje briše po jednu tradiciju staroga Beograda.

No u tim kafanama i kafanicama, i onima u centru i onima u zabitim i dalekim mahalama, na kraju grada ili na drumovima koji vode u grad, nije se razvijao samo nas javni život, već uporedo sa njim i porok, koji je taj život nagrizao. Mnoga se i mnoga tragedija počela a mnoga završila u tim kafanicama. Koliko je mladih snaga, koje bi korisno poslužile i državi i društvu, razorilo svoje zdravlje ovde; mnogi um, koji je mogao pouzdanom svetlošću obasjati staze našega napretka, zamračio se ovde; koliko se velikih i krvlju i znojem stečenih imanja rastočilo ovde; koliko je srećnih porodica zapištalo na pragovima ovih kafana gde im je sreća utonula; koliki se zločini tu, u tim zabitim kafanicama, začeli i koliki još i izvršili.

Pre no što su se u Beogradu pojavile kafane u današnjem smislu, postojale su već na periferijama ili na drumovima, koji vode u varoš, mehane. Te drumske mehane i danas još postoje, samo ih je sad prestonica, svojim naglim proširenjem, obuhvatila te su prestale biti ono čemu su namenjene i postale varoške kafane. Takve su mehane: Vuletova mehana, Stefanovica mehana, Gospodarska mehana, Čedićeva mehana, Despotova mehana itd. One nisu možda oduvek nosile ova imena, a izvesno da ni današnje zgrade nisu one iste iz prvih dana – ali, one nesumnjivo označavaju mesta na kojima su već odavno bile mehane.

Mehane su prve ustanove gde se osim kafe krčmilo i piće. U njima su se uvraćali putnici koji bi hodili drumom, da se odmore i potkrepe; u njih su se uvraćali i seljaci koji su donosili na beogradsku pijacu voće, sir, mleko i živež.

Prve kafane u Beogradu postajale su iz onih ducančića u kojima se pekla kafa i raznosila po čaršiji. Među tim dućančićima bilo je, za vreme Turaka, i prostranijih sa razastrtim klupama okolo celog dućana, gde su se zbirale balije. U takvoj kafani obično je u jednom ćošku bio i berberin te bi tu, uz kahvu, balije brijale glavu dok bi ostali vodili veliku i krupnu politiku. Jedna od takvih najstarijih kafana bila je “Gušančeva”, u neposrednoj blizini gradske kapije. U tu kafanu u prvo doba nisu smeli niti su hteli zalaziti hrišćani, niti se u njoj služilo što drugo do kafa, ratluk i česmenska voda.

Prve kafanice, gde se počela uz kafu točiti i rakija, nikle su u hrišćanskim delovima varoši, na Varoš-kapiji i na Dorćolu. One na Dorćolu već uveliko su zbrisane sa lica zemlje te zamenjene novim građevinama, a na Varoš-kapiji još i danas postoje onakve kakve su bile pre sedamdeset i osamdeset godina. Na onome čvoru, ispod Saborne crkve, u bizini stare Valožićeve knjižare i danas postoji netaknut deo staroga Beograda i kafanice koje danas plaćaju veću mesečnu kiriju no što je njihovo zidanje pre osamdeset godina koštalo.

Branislav Nušić

Čitajte jošBranislav Nušić: Kafane na Pozorišnom trgu i Velikoj pijaci >>

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

3 Responses to Branislav Nušić: Beogradske kafane – srce gradskog života

  1. Molim vas za naziv Nušićeve knjige gde je ovo objavljeno ili drugi izvor. Hvala!

  2. Nusic je uvek aktuelan i treba ga stalno citati, nase slike i prilike niko bolje nije opisao.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *