Ogledalo ljubavi – Olja i Šejka

Body Art, Olja i Šejka

Olja Ivanjicki i Leonid Šejka, Body Art

Olja Ivanjicki i Leonid Šejka, studentkinja vajarstva i student arhitekture, sreli su se prvi put povodom zajedničkog rada na konkursnom zadatku za spomenik Marksu i Engelsu. Upoznao ih je Kosta Bradić. Rad na projektu je prerastao u prepoznavanje, prijateljstvo, ljubav, zajedničku veru i borbu za umetnost. Olja i Šejka zajedno streme suštinskom u umetnosti, jedno drugo dopunjuju, druže se sa istomišljenicima, osnivaju „Društvo prijatelja Baltazara“, koje inicira i stvaranje Mediale, legendarne grupe prepoznatih i spojenih u večnom traganju za suštinom umetnosti. 

Spomeik Marksu i Engelsu, Olja Ivanjicki i Leonid Šejka

Sačuvana skica za spomenik Marksu i Engelsu, © Fond Olge Olje Ivanjicki

Danas od svih dokaza tog herojskog doba Mediale imamo nešto podataka rasutih kako bi Olja rekla, kao mali kristali vremena, po muzejskim i drugim kolekcijama. Od prvobitnog projekta za spomenik u stilu Henrija Mura nije ostalo skoro ništa osim par skica sačuvanih u jednom Oljinom albumu. S druge strane, svedočanstvu jedne ljubavi koja je obeležila Beograd i  korene mnogih kasnijih Šejkinih i Oljinih stremljenja i promišljanja o umetnosti i svetu uopšte upravo pronalazimo u prepisci objavljenoj u knjizi Ogledalo ljubavi, Silmir, Beograd, 1994. U ovom ogledalu ogleda se duša dvoje mladih ljudi, ono posebno što su to dvoje nosili u sebi i pretočili u sve ono što mi danas imamo o njima i od njih.

Prenosimo delove predgovora knjige Ogledalo ljubavi, Prepiska Olja-Šejka, autorke Silvije Monros-Stojaković

Redakcija AAM

 

Olja Ivanjicki, Male mašine po Karpaču, 1956, sa izložbe u Galeriji Hexalab, Beograd, maj 2013, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Olja Ivanjicki, Male mašine po Karpaču, 1956, sa izložbe u Galeriji Hexalab, Beograd, maj 2013, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

 

Olja i Šejka – na Putu ka Zamku

Ogledala mogu da budu brušena, zatamnjena ili venecijanska. Mogu da prekrivaju čitave dvorane, a mogu i u džepu da se nose. kao i u životu, prapočetak im je u vodi. Neko smatra, poput Borhesa, da su ogledala kao i ljubav. Jer umnožavaju ljude. A možda je ogledalo sama ljubav. Naime, tek u njoj čovek vidi debe. Tek u pogledu voljenog zablista. Tada onaj koji voli umnožava sopstveni sjaj iznutra. I iz tišine u sebi bira reči kojima onome koga voli upućuje misao, i bira misli kojima posvećuje sebe. Tako nastaju pisma koja obasjavaju i sama ogledala. Ili koja su, takođe, isto što i ljubav.

Proglašavanje, Olja, foto Leonid Šejka, 1958, Olja Ivanjicki,   ©MSU

Proglašavanje, Olja, foto Leonid Šejka, 1958, Olja Ivanjicki, ©MSU

No, i u ljubavi ima raznih oblika, veličina i namena. Ima ih dugotrajnih, ima ih i jednokratnih; ima ih vedrih, burnih, zabranjenih. I sasvim neponovljivih. Kao kada u jednoj reči može stati ceo naboj voljenja, a tu reč ispisuje čovek koji se inačče izražava slikama. Kao kada se takva reč u vidu pisma šalje drugom slikaru, a slikanje i pisanje ih oboje čini strasnijim u stvarima razuma i tananijim u stvarima uzajamne predaje; kao kada su Olja i Šejka zaljubljeni a umetnosti predani.

Proglasavanje na Djubrištu. Sejka i OLja

Proglašavanje, Leonid Šejka, fotografije Olja Ivanjicki, © MSU i FOI

Umetnost je za dvoje zaljubljenih put do vrhunske vrednosti duha, a njihova ljubav ne zna za manje. Jer duh je prava domovina retkih pojedinaca koji su svugde kod kuće, a nigde bez ostatka. Jedino pokriće pred sobom, pred vekom i nadasve pred voljenim bićem jeste potvrda sopstvene vrednosti. Da bi se do nje stiglo, treba prevaliti rastojanje od sumnje do opravdanosti, a ono se prevaljuje stvaranjem jedne umetnosti koja postupno postaje jedina stvarnost. U takvoj stvarnosti mogu dvoje sugrađana da prepoznaju jedno u drugom još i odjek velikog glasa zajedničkog porekla. Mogu dvoje Rusa i bez posebnog udaljavanja iz Beograda da prepoznaju jedno u drugom zov osvojenog prisustvva preko svih granica i uprkos redovnim hirovima istorije. Olja i Šejka su kroz umetničko delanje prepoznali jedno u drugom zov odgonetanja nekoliko usuda, a kroz uzajamna osećanja prihvatili su ozbiljnost zadatka sećanja na budućnost čovečanstva. Uspomenama iz sopstvene prošlosti nisu pridavali značaja jer u detinjstvu nijedno od njih dvoje nije bilo dete…

Alhemija, L. Šejka

Leonid Šejka, Alhemija, 1956.

Leonid Trofimovič Šejka, rođen je 24. aprila 1932. godine od majke Katarine Zisić, iz valjevske porodice Zidijadis, i oca trofima Vasiljeviča, oficira topografa izbeglog iz Rusije nakon sloma carstva. Diploirao je na Arhitektonskom fakultetu. Slikarstvom se bavio od osamnaeste godine. Postao je pokretački činilac grupe Mediala o kojoj je pisao kao jedan od njenih osnivača i noseći teoretičar.

Olja IVanjicki, kutija Leonida Šejke

Olja Ivanjicki sa Šejkinom kutijom, 1956.

Olja Ivanjicki Vasiljenko, kao i Šejka, rođena je u znaku Bika, 10. maja 1931. godine. Kao i njegova, i njena je porodica došla iz carske Rusije. kao i njemu, i njoj je otac bio oficir. Vasilije Jakovljevič Ivanjicki Vasiljenko radio je kao stručnjak za balistiku u kragujevačkom Vojnom zavodu. Kao ni Šejka, ni Olja nije imala braće ni sestara. Majka Veronika Mihailovna Pjotrovska preminula je u ranom Oljinom detinjstvu. Na Likovnoj akademiji u Beogradu diplomirala je i magistrirala vajarstvo. Bila je jedina žena Mediale i muza svim ostalim članovima.

Mediala je inače okupljala nemirne i veoma izrazite individualce koji su sredinom pedesetih godina tražili ne samo nove odgovore, nego i čitava polja još nepostavljenih pitanja. Grupa nije samo pokrenula pitanje preispitivanja umetnosti, nego je otvorila oblast dotle nepominjane duhovnosti. O slikarstvu se pre svega raspravljalo sa stanovišta novih obzorja savremene misli i filozofske promene koja upravo nastaje prilikom određenog načina nadovezivanja na tradiciju.

Možda je tek rastapanjem grupe svaki njen član dao svoju punu slikarsku meru. Ipak je umetnost svima njima bila i ostala lozinka iskupljenja roda od bezmerja. Bila je i ostala šifra iskoračenja iz kalupa pojedinačne osrednjosti i dokučivanja zakonitostiopštih tokova sveta. Potraga za takvim redom uznosi Olju i Šejku u područje razzređenog vazduha, u predeo čiste metafizike. Unutrašnji svet je saznatljiv ali vazduha iizmiče jer je promenljiv. Promenljiv i zato što je spoljašnji svet carljiv. Samo se svet umetnosti ukazuje kao apsolut.

Šejkina posveta Olji, potpisana inicijalima L.K. - Leon van Kis © FOI

Šejkina posveta Olji, potpisana inicijalima L.K. – Leon van Kis © FOI

Olja i Šejka pišu jedno drugom o takvoj potrazi. Ali ubrzo će ih upravo pisanje povesti putem sve složenijih zahteva u odnosu na sebe i na prirodu svog prisustva među ljudima. Povešće ih put promišljanja čoveka uopšte. Umetnosti posebno. Pismima putuj jedno prema drugom a ljubavlju putuju zajedno ka umetnosti…

Ona je za njih pristup konačnoj istini Bitka, a ta istina prolazi kroz Ništavilo. Umetnost je njegovo prekoračenje. U svojoj potrazi najvišeg reda, Olja i Šejka počinju vremenom da prekoračuju i matrice osećanja. Ne mogu više da pristanu na ustaljeno izvođenje spokojnog života. Oni iskoračuju iz doslovne pripadnosti. Uprkos ekskluzivnoj žudnji za voljenim bićem, ili upravo zbog nje, nema više mesta za bilo kakav ustupak na putu ka samoostvarenju…

Napredujući na tom putu nepristajanja, Olja će probuditi budućnost na način overen mudrošću starih majstora. Šejka svoju potragu usmerava ka prošlosti, čiju svetlost preuzima na novi način. Ljubavnici brižno prate  uzajamno napredovanje i jedno drugom predaju svako iskustvo vezano za potragu. Za Šejku potraga ishoduje pristupom u Zamak, za Olju Skladom sa sobom. Idući sve dalje na putu ka tako zamišljenom savršenstvu, čak će se i umetnost postaviti tek kao oblik molitve. Lepota je oblik molitve, a molitva oblik dobrote. Takvo je dejstvo njihove ljubavi…

Silvia Monros Stojaković

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *