Sava Šumanović o sebi (1): Prvi umetnički koraci

10. Sava Šumanović o sebi

• Sava Šumanović o sebi (1): Prvi umetnički koraci
• Sava Šumanović o sebi (2): Slika je diskutovana, a ja sam poludeo
• Sava Šumanović o sebi (3): Oproštaj od Pariza
• Sava Šumanović o sebi (4): Moj stil

Slikar Sava Šumanović je 1939. godine imao veliku izložbu na Novom univerzitetu u Beogradu (današnji Filološki fakultet). Za katalog ove izložbe koja je privukla veliku pažnju, Sava Šumanović napisao je autobiografski tekst koji prenosimo u nekoliko nastavaka.

Sava Šumanović oko 1899, foto arhiva Galerija slika “Sava Šumanović”, Šid

Moj život je tekao ovako: Rođen sam u Vinkovcima 22. I 1896. od oca šumara. Otac i mati su mi bili iz Šida, kuda su se i vratili u mojoj četvrtoj godini, kada je moj otac dobio ranu penziju jer je oboleo (katar sa gluhoćom). U Šidu je dobio kontraktualnu poštu, a bio je u tim mlađim godinama veoma aktivan i stvorio je lep imetak, koji je na žalost za vreme rata, bolesti radi, a još više izgubljenog samopouzdanja radi prodao u bescenje, jer je bio taoc i kao takav pritvoren. Nova država nije tu nepravednu prodaju poništila, nego ju je dapače sudom potvrdila i tako sam ja, mesto da sam ostao veoma imućan, ostao srednjeg stanja.

U Šidu sam bio do svoje desete godine, kada su me upisali u Zemunsku realnu gimnaziju. Tu sam se počeo zanimati za slikarstvo u svojoj 14. god, a u 15. godini (5. raz.real.gim) polazio sam privatni tečaj pro. Junga, koji me je učio impresionističko slikanje i to način Sezana i Van Goga. Kraj toga mnogo sam u ono vreme naučio od mog školskog druga Vorkapića lavka, koji je imao sreću da izađe iz gimnazije i da se upiše u Beogradsku kod gosp. Ljube Ivanovića u školu. Kroz tog prijatelja naučio sam tehniku olovkom i lepo crtanje po prirodi. I danas kad se osetim slab, potražim te crteže kao i jedno ulje iz toga vremena, i onda vidim da nisam bio slab, i bez talenta, nego da sam bio već i u toj ranoj mladosti toliko svestan i dobro školovan, da svo naknadno školovanje nisam trebao, već samo slobode da se prepustim svojoj pasiji.

Posle svršene gimnazije, jer ratne prilike nisu dopuštale drugo, upisao sam se u jesen 1914. u umetničku pkolu u Zagrebu. Bio sam dodeljen prvu godinu Otonu Ivekoviću, a ostale tri upisao sam se kod profesora Crnčića. Kod Crnčića bilo je najviše đaka uvek, a među njima bio je i pokojni Štajner, sa kojim sam drugovao i imao zajedno privatni atelje. Crnčić je bio veoma čuven pedagog i kod njega sam učio crtati po uzorima Mikel-Anđela i Direra a slikati po Rubensu, Rembrandu, a sam sam radio izvan škole po Maneu Sezanu i Moneu.

Sava umanović, Gajdaš, 1924 ,Galerija Matice srpske

Umetničku školu sam svršio kao odličan đak, ocenjen da sam polučio izvanredne uspehe u figuralnom crtanju i sllikanju i da sam kraj svoje marljivosti neobično sposoban za nastavnika. Na žalost bio sam gimnazista, pa nisam mogao (a ni hteo) da pravim profesorski ispit, jer sam hteo da ostanem slikar, a nisam mogao taj ispit praviti jer su u ono vreme, nastavnici deskrentivne geometrije, tražili su po 2000 din. mesečno za instruisanje u tom predmetu, koji se polaže na ispitu, a koji ja nisam kao gimnazista učio. Tu svotu plaćati kroz dve godine nisam mogao, a vlast nije htela da mi dozvoli ispit iz grupe povesti umetnosti i opšte povesti i geografije i ako je obećala pre, pa tako nisam postao nastavnik na veliku žalost moga oca i matere.

Posle svršene umetničke škole počeo sa rad u ateljeu, koji mi je kipar Jun ustupio. U isto vreme sam zamenjivao scenografa na narodnom kazalištu u Zagrebu, kroz godinu 1919-20. Prvu izložbu imao sam kao đak 1918. sa lepim uspehom. Pred leto 1920. priredio sam II izložbu svojih radova u muzeju za umetnost i umetni obrt, koji je ondašnji direktor Sabo, davao umetnicima na raspolaganje, jer je umetnički paviljon bio zakrčen dobrotvornom institucijom „Prehrane“. Izložba je imala lep moralan a i dobar materijalan uspeh, zahvaljujući ljubaznosti gospodina Grivičića koji je otkupio veći broj radova.

Sava Šumanović u Zagrebu, foto: Galerija slika “Sava Šumanović” Šid

Kritika me je metnula u red prvih slikara sveta i ja sam bio okružen dosta velikom ljubaznošću i pažnjom. Na žalost Zagreb nikada više nije bio za mene mesto od nekog interesa posle te izložbe. Ja svoj renome nisam mogao zadržati u tom gradu i ako sam činio sav mogući napor da budem uvek na „visini“. Oni su imali svoj vidokrug, a koji se usudi, da radi ono, na šta Zagrepčani nisu naviknuti, toga se oni odreknu. Kako su veoma ne elastični duhom, moda je kod njih uvek sa 10 godina zakašnjenja.

Već kao đak imao sam svoju prvu izložbu u Salonu Ulrih 1918. godine (slike pejzaža okolice Zagreba). Druga je bila ta 1920. u Muzeju, a treća je bila posle moga povratka iz Pariza, kuda sam otišao u jesen 1920. i ostao do leta 1921. U Parizu sam radio stvari prvo bliže nastojanjima Derena i Driesa, a pod konac posle jednog tromesečnog kursa kod Andre Lota, ušao sam u stil kubistički vezan na narav, kakav je bio u to vreme veoma u modi u Parizu. Lot je uplivisao na mene mnogo ali ne isključivo jer je bilo upliva i Pikasovog pa Gromerovog i Herbenovog. Nisam bio originalan, ali se je moja svaka stvar oštro razlikovala od njihovih. Kada sam došao natrag u Zagreb, publika je bila zaprepašćena tim slikama, a kritika nije smela da piše od straha pred nepoznatim, ali zato su se „dobro građani“ koji su bili na vlasti ogradili protiv takvoga svaćanja (koje je u ono vreme bilo već u Francuskoj priznato kao umetnost, za koju država ima interesa, jer ih je većina od tih bila u reprezentaciji francuske umetnosti na izložbama na strani, a i muzeji u unutrašnjosti kupovali su njihove slike), pa su za mene bila zatvorena vrata za svako nameštanje.

Bio sam duboko uvređen svim time, jer sam bio svestan svoje vrednosti, a međ slikama, bilo ih je nekoliko koje su kod mojih ondašnjih prijatelja u Parizu (gospodina Direa, danas čuvenog slikara i gospodina Lučanskog skulptora) kao dela ravna najboljima važila. Ali Zagreb mi je odbio svaki uspeh i ja sam prodao svega jedan akvarel.

(nastaviće se)