Stare zgrade Beograda – skriveno blago u patiniranim zidinama

Beogradska zadruga u Karađorđevoj ulici

Lepota i veličina nekadašnjih, ali i mnogih sačuvanih zdanja Beograda, neiscrpna je tema razgovora ljubitelja stare prestonice i prošlih vremena. Patina svakog velelepnog zdanja, koje je zadržalo prvobitni izgled, izaziva divljenje prolaznika iako Beograđani dižu obrve što fasade ne poprimaju restauracijom stari sjaj. Na desetine objekata u širem centru grada preživelo je bombardovanja 1941. i 1944, a od tada retko koje i rekonstrukciju. I mimo toga patinasto ruho u sebi čuva istoriju i neverovatne priče.

Jedna od takvih smeštena je u nekadašnji simbol bogatstva i sigurnih štednih uloga, palatu Prve hrvatske štedionice, danas Muzeju Cepter (Zepter) u Knez Mihailovoj 42. Dobro očuvana fasada primer je berlinske secesije, a zanimljivo je da je posebna pažnja posvećena estetskoj obradi enterijera koji više nalikuje na muzej, galeriju, nego na običnu filijalu. Još zanimljivije je da je u njenom temelju pronađen ćup sa 150 rimskih zlatnika, koji su verovatno ostali iz doba Singidunuma. Postoji podatak da je ćup pronađen, ali ne i šta se dogodilo sa njime i ko se o zlato ovajdio. Zabeleženo je i da su majstori kasnije adaptirajući je iza jednog probijenog zida naišli na zlatne poluge. Ova velelepna palata važna je zbog još jednog istorijskog događaja, a to je prvo emitovanje radio programa u Srbiji 1924. godine. Studio se nalazio u toj zgradi, a predajnik je kasnije preseljen u Rakovicu.

Zgrada Hrvatske štedionice, danas Muzej Cepter, Knez Mihailova ulica

Autor skulptura i medaljona, koji predstavljaju rajsko obilje, bio je Emerik Sunko, brat projektanta palate, Dionisa Sunka. Konkurs za izgradnju palate je objavljen 1921, a već sledeće godine je počelo useljavanje. Zahtevi konkursa bili su složeni u tri nivoa: šalter sala banke, kancelarije i sala za sasatanke, a gornji nivo je bio predviđen za  stanove. Ova dva dela palate Sunko je odvojio ćirlično – latiničnim natpisom: Prva hrvatska štedionica, dvema stojećim skulpturama u kojima neki vide i kukasti krst, odnosno svastiku, što je naknadno tumačenje iz drugog vremena.

Četiri jonska stuba daju snagu sedištu Štedionice, izdužuju njenu podelu na dva jednaka dela. Svrhu rasterećenja ove dualnosti imaju i polukružni balkoni na petom nivou. Glomazni krovni trougao su terazije, koje umiruju napetost između dva tega zgrade. Ono što se ne vidi sa ulice je duboki svetlarnik. Da bi prirodno svetlo zračno osvetljavalo šalter salu, Sunko je „izdubio“ stambeni deo zgrade, praveći svetlosni tunel. Filijalu Hrvatske banke u Beogradu projektovala je i izvela zagrebačka firma „Sunko i Jungman“, koji su u Beogradu izgradili vilu Danice Bošković i Dom zemaljske banke u Sremskoj 6, 1923. U Zagrebu su izgradili hotel „Esplanadu“ 1926. i „Milinov“ u Dubrovniku 1931. Firma je bila neka vrsta zagrebačkog blizanca beogradskog biroa Sekulić i Brašovan. Sunko je diplomirao u Karslrueu, bio šef ateljea „Rabe i Vohlecke“, za njim su u Nemačkoj ostali dokovi Svetog Paulija u Hamburgu i kule na mostovima Elbe. Estetski posmatrano, Sunko će ostati zabeležen kao autor spreman da podredi talenat zahtevima naručilaca i da time žrtvuje stilski radikalizam, čime je sebe isključio iz ikonostatsa velikana arhitekture.

Muzej Cepter, unutrašnjost

Od prostora banke, zašta je građena i decenijama bila u različitim vlasništvima, ova impozantna građevina postala je prostor muzeja. Sasvim logično: obe institucije su trezori, jedna novca druga umetničkih dela. Stručnu i estetski vrhunsku rekonstrukciju prostora, koja ne narušava ambijent i duh vremena u kome je zgrada građena, a obezbeđuje korisne površine za postavku umetničkih dela, uradio je Studio Urošević iz Beograda. Poslednjih godina, u brižljivom popunjavanju zbirke, posebna pažnja je posvećena tehnici pastela i delima onih, koji su na pragu napuštanja Fakulteta likovnih umetnosti. Zdanje je opremljeno savremenom tehnikom i svim onim što zahteva muzejska delatnost, a pogodan je za sve kulturne događaje, pa čak i onih manifestacija najviših dometa i vrhunskih standarda. Muzej Cepter postao je dom privatne kolekcije moderne srpske i jugoslovenske umetnosti 20. veka, koju je Madlena Cepter poklonila rodnom Beogradu, što je takođe bio istorijski podvig, a verovatno uz Operu i teatar Madlenianum predstavlja i krunu njenog zadužbinarstva. Interesantno da je ovaj muzej, iako jedan od retkih reprezenata naše umetnosti, budući da ne rade Narodni i Muzej savremene umetnosti, gotovo nezapažen u turističkoj ponudi i u kulturnoj slici Beograda. Zdanje je ipak zbog svog značaja već na početku rada postalo mesto okupljanja ne samo publike i ljubitelja umetnosti, već i ličnosti iz sveta. Odlukom Ministarstva kulture Srbije, registrovano je kao prvi privatni umetnički muzej.

Unutrašnjost “Oficirske zadruge” poznatije kao “Kluz” i raskošni luster

Plafon sa najraskošnijim kristalima

Zahvaljujući Madleni Cepter, vratiće se sjaj i zgradi nekadašnje „Oficirske zadruge“ – “Kluz-u” u Masarikovoj 4, podignutoj 1908, takođe jednom od bisera arhitekture Beograda. Planira se adaptiranje, restauracija fasade i rekonstrukcija krova, u skladu sa vrlo striktnim zahtevima Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Kada je reč o povratku starog sjaja ovoj lepotici, zanimljivo je pomenuti da njenu tavanicu ukrašava najraskošniji luster u Srbiji. To monumentalno osvetljenje dominira celokupnim enterijerom, a po jednoj pronađenoj fotografiji, uočeno je da su ga krasili i drugi kristalni lusteri, koji su nažalost skinuti prilikom adaptiranja sredinom 20.veka. Zgrada je bila predviđena za snabdevanje vojske, pre svega oficirskog kadra, iz čega je proistekao i sam naziv. U njoj se posle Drugog svetskog rata nalazila robna kuća „Kluz“. Od suterena do prvog sprata bio je smešten prodajni deo, a u potkrovlju proizvodnja, što nije bilo uobičajeno za centar grada. Ozidana je prema projektu arhitekata Svetozara Jovanovića, Danila Vladisavljevića i Vladimira Popovića, a uzor u projektovanju bile su pariske robne kuće, kojima je bilo primarno da potrošači imaju pregled na svu robu. Kada je zgrada iznikla, bila je jedna od najmodernijih, i kao takva spada među najznačajnija ostvarenja beogradske arhitekture iz prve decenije 20. veka, a kasnije proglašena za spomenik kulture od velikog značaja. Prostrani enterijer na 6.302 kvadrata pruža mogućnost organizovanja raznih vrsta specijalnih događaja, o čemu svedoči uspešna tradicionalna manifestcija “Festival nauke”, potom “Vaskršnji sajam” SPC, a od nedavno i “Oktobarski salon”.

Pošta kod Železničke stanice nekad i sad

Vizantijska raskoš zamenjena kičem

Pogled na fotografiju Pošte kod Železničke stanice u Savskoj ulici u Beogradu, primer je da se u Srbiji retko poštuje građevinsko nasleđe. Stara zgrada bila je oštećena u Drugom svetskom ratu, pa je nova vlast odlučila da napravi drugačiju. Na nekada najlepšu zgradu prolaznici često bacaju pogled, ali se ne osvrću na lepotu zidova koja je nestala, već što ih zanima tačno vreme i temperatura, koji se očitavaju na displeju krova. Palata Pošte sagrađena je 1929. godine i po mnogim kritičarima predstavljala je vrhunac stvaralaštva arhitekte Momira Korunovića. Projektovana je u srpsko-vizantijskom stilu koji je jedini autentični pravac u arhitekturi nastao na ovim prostorima. U istom stilu izgrađena je i zgrada Muzeja PTT u Palmotićevoj i stari DIF u Deligradskoj ulici. Palata je pretrpela velika oštećenja u nacističkom i savezničkom bombardovanju, da bi nakon Drugog svetskog rata doživela potpunu rekonstrukciju. Arhitekta Pavle Krat, napravio je novi projekat, po kome je zdanje skraćeno za dva sprata, a sa fasade su skinuti svi dekorativni elementi i ornamentika. Na zaprepašćenje mnogih tadašnjih Beograđana, najlepše zdanje u savskom amfiteatru nakon rata je pretvoreno u bezličnu četvrtastu građevinu pravih linija, koja se nikako nije uklapala u postojeći ambijent. Pitanje je zašto joj ne vraćamo poetiku kojom je bila na arhitektonskom tronu.

Ulazni hol Beogradske zadruge, izvor fotografije: Mikser

Kada se ukrašavalo umetničkim kamenjem

Kažu da je među najspomenicima arhitekture Beograda u Karađorđevoj ulici zgrada “Beogradske zadruge” podignuta između 1905. i 1907, a kasnije proglašena spomenikom kulture. Ova lepotica otkriva čari jedne pastoralne prestonice koja se zaogrnula u moderno ruho metropola starog kontinenta. U njoj je bilo sedište „Beogradske zadruge za međusobno pomaganje i štednju”, kako je glasio pun naziv te institucije, osnovane 1882. godine, namenjene malim i srednjim trgovcima, zanatlijama i činovnicima. Postojalo je Odeljenje za bankarstvo i Odeljenje za osiguranje, koje je predstavljalo prvu domaću osiguravajuću kuću, formiranu 1897. godine. Predsednik je bio Luka Ćelović, jedan od najbogatijih ljudi početkom 20. veka. Bio je veletrgovac, rentijer, vodeći finansijer i veliki srpski dobrotvor, a od Zadruge je napravio jedno od najuspešnijih srpskih preduzeća. Na toj pozici nalazio se od 1887. do smrti 1929. godine, a imovinu je zaveštao Univerzitetu u Beogradu.

Kad je reč o samom zdanju, ugaona trokrilna palata sagrađena je na nekadašnjem Trgu Mali pijac, prema projektu arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića. Građena je od armiranog betona, što je tada bio najmoderniji postupak. Ukrašena je umetnički obrađenim kamenim skulpturama i ornamentima Franje Valdmana. Prva je zgrada u presonici koja je imala reprezentativni hol sa monumentalnim stepeništem, nemačkim skulpturama, svečanom salom, radom Andrea Domenika i Bore Kovačevića. Zdanje je zajedničko delo vrsnih autora i predstavlja antologijski primer moderne srpske arhitekture. Posle Drugog svetskog rata, u njoj su se nalazila sedišta više institucija, a najduže se zadržao „Geozavod“. Poslednjih nekoliko godina zgradu je najviše koristilo Ministarstvo pravde, a tu je danas smeštena i Pravosudna akademija, a u doba letnjih savomalskih festvala otvara vrata za postavke i posete. Zgrada „Zadruge” nedavno je doživela i dugo najavljivano renoviranje, te je ponovo došla u centar pažnje najavom da će upravo od nje početi realizacija projekta Beograd na vodi.

Vladimir Đuričić