Tamara Ognjević: Umnožavanje lepote

Tamara Ognjević, Artis centar

Tamara Ognjević, foto Đorđe Kojadinović, © Blic Žena, dokumentacija Tamare Ognjević

Tamara Ognjević, istoričar umetnosti, gastroheritolog, književnik, a kako na njenoj zvaničnoj stranici piše „art addict, PR guru, VIP vodič kroz misteriozne hodnike kulturne istorije“, nezavisni stručnjak koji svojim kreativnim delanjem pokazuje da su čuda moguća i u Srbiji, uspeva da nas kroz nastupe, izložbe, radionice, knjige, tekstove i stručna vođenja kroz istoriju i kulturu, kao mađioničar zainteresuje i ubedi da prostor u kome obitavamo jeste jedan kovčeg sa blagom, još neistražen, nedovoljno poznat i pomalo zaboravljen, ali prepun iznenađenja, skrivenih istina, tajnih pregradaka istorije i umetnosti. Tamara Ognjević svoju nezavisnost sačuvala je i tako što je pre pet godina osnovala Artis Centar, prvu privatnu organizaciju koja se bavi istorijom, teorijom i menadžmentom umetnosti kod nas. Autor je više zapaženih knjiga iz oblasti istorije i teorije umetnosti, romana Mameluk, dobitnik je više nagrada za knjige i tekstove, među kojima i Uneskove, a kapitalna monografija „Blago Srbije“ svrstava je u najtiražnije srpske autore u oblasti umetnosti i kulturne baštine.

Tamara Ognjević zaslužna je i za novu naučnu disciplinu gastronomsku heritologiju, ili skraćeno – gastroheritologiju, prihvaćenu u stručnim krugovima i podržanu od strane eksperata Uneska, Međunarodnog saveta muzeja (ICOM), SANU i drugih relevantnih institucija i asocijacija, a koja sintezom različitih aspekata kulture obedovanja, gastronomije, istorije privatnog života, arheologije, antropologije, istorije umetnosti i drugih naučnih oblasti, otkriva i predstavlja kompleksnu sliku o odnosu čoveka i hrane kroz vreme.

Tamara Ognjević i Artis Centar su gosti Avant Art Magazina sa kojima smo zakoračili u 2015. godinu. Tamara Ognjević uskoro će postati ekskluzivni art kolumnista Avant art magazina, a možete je pratiti i na njenom sajtu www.tamaraognjevic.com

–  Živeti prošlost – Srpska srednjovekovna gastronomija je sveobuhvatan projekat Artis Centra koji okuplja istraživače i stvaraoce različitih profila, sa ciljem da se istraži i rekonstruiše srednjovekovno gastronomsko nasleđe. Nedavna izložba „Gozba“ u Beogradu, koju su pratile i brojne radionice, pokazala je da u nematerijalnoj baštini postoji ogroman potencijal koji do sada nikada nije iskorišćen na kreativan način?

Nematerijalna baština, ta delikatna, samim stručnjacima još nedovoljna jasna oblast ukupnog nasleđa civilizacije, predstavlja zaista ogroman potencijal. Iza ovog pojma se pored hrane i kulture obedovanje, nalaze i stari zanati, muzika, igra, tradicija kao takva (Srpska krsna slava koja je nedavno zaštićena kao nematerijalno nasleđe čovečanstva od strane Uneska je odličan primer te vrste), narodno stvaralaštvo – da nabrojim samo neke „niti“ tog kompleksnog i još nedovoljno istraženog i publikovanog heritološkog „tkanja“. Nama se taj fantastični potencijal nematerijalnog nasleđa stalno otkriva kroz projekat „Živeti prošlost“. Naš tim se doslovno po onoj staroj „knjiga knjigu otvara“, stalno sreće sa novinama. Kao da samo u administrativnim granicama Srbije ima na hiljade obrazaca, običaja, verovanja.

Tamara Ognjević, Živeti prošlost

Tamara Ognjević, foto Đorđe Kojadinović, © Blic Žena, dokumentacija Tamare Ognjević

Istraživanje gastronomske istorije nije samo pitanje ishrane, već sagledava mnogo širi aspekt života u srednjem veku. Dolazite do saznanja o tome kako se hrana služila, kako se jelo na dvoru a kako u narodu, čime i u čemu se hrana služila, ali i čime su se ljudi lečili… 

Mi smo počeli sa srednjim vekom, i naš fokus je i dalje na toj važnoj i vrlo složenoj epohi koja je na tlu srpskih zemalja trajala faktički do 1690. godine, odnosno do Velike Seobe. Koreni brojnih naših navika, običaja, verovanja pa i gastronomskih afiniteta su, ma koliko to fantastično zvučalo, nastali u tom razdoblju. Sve što je došlo kasnije sa turskim osvajanjima, Kolumbovim otkrićima, snažnim uticajem germanske i ugarske, ali i ukupne centralno, pa i istočnoevropske gastronomije, samo se „lepilo“ na tu srednjovekovnu „bazu“. Stoga su ova istraživanja neobično važna, ali ne i jedina kojima ćemo se baviti. Naš cilj je da tu „sliku“ sagledamo u celini, a to će reći sve do osamdesetih godina 20. veka kada počinje prava gastronomska globalizacija koja je kod nas samo malo odložena usled ratova i blokada tokom devedesetih.

I, naravno, u tim procesima mi shvatamo da su ljudi potpuno drugačije pristupali hrani i trpezi nego mi danas. Razlog je jednostavan – mi danas živimo u izobilju i ne strahujemo od gladi. Čovek u prošlosti nije imao tu privilegiju, pa je hrana često bila i božanska stvar, a povremeno i samo božanstvo jer je značila život i opstanak. Pravo malo čudo o kome mi danas uopšte ne razmišljamo. Nama je trenutno najveći problem kako da manje jedemo i budemo vitkiji. Da to čuju, naši preci bi se zgranuli.

Tamara Ognjevic,

Tamara Ognjević, foto Đorđe Kojadinović, © Blic Žena, dokumentacija Tamare Ognjević

– Koliko su, kada je u pitanju ishrana, naši preci bili slični nama danas?

Moram da kažem da mi zapravo sve manje ličimo kada je reč o kulturi obedovanja. Pre svega, za njih je bilo nezamislivo da jedu sami, da svaki čas nešto grickaju, da bacaju hranu, da jedu određene namirnice van sezone. Takođe, mislim da ne bi bili spremni da probaju baš sve egzotične stvari koje mi danas jedemo. Bili bi nepoverljivi prema stranim kuhinjama i vrlo skeptični kada su u pitanju određene vrste namirnica. I mislim da bi nas najstrašnije grdili što nam slavske kolače mese pekare. Ruku na srce, neka jela su preživela do današnjeg dana, ali način konzumiranja i shvatanja hrane je gotovo potpuno promenjen.

– Čini se da nam mnogo o gastroheritologiji upravo govore srednjovekovne slike? Šta se može sa slika saznati?

Ja sam u gastroheritologiju „ušla“ kroz sliku. Što je prirodno, jer ja sam pre svega istoričar umetnosti, ikonograf i simbolog. To je moja najveća i najvažnija pasija – čitanje slike. I to jeste tačka na kojoj sam bila zbunjena kada su predstave obedovanja u srpskoj kulturi u pitanju, jer sam se u srednjovekovnoj umetnosti srpskog tla stalno sretala sa biblijskim epizodama koje podrazumevaju predstave obedovanja. Što je i prirodno, jer je naše slikarstvo te epohe slikano mahom u crkvama i manastirima. A kada se hrana predstavlja u okviru religioznih tema onda njeno značenje ima potpuno drugačiji karakter. To nisu žanr scene sa prizorima iz svakodnevnog života iako, naravno, svakidašnji život ima svoje načine da se „ušunja“ u umetnost nepozvan. Nisu slikari mogli slikati stvari koje nisu postojale u realnosti. Srećom! S druge strane, naša gradska kultura se u srednjem veku kasno razvila, a sa njom i poručioci iz građanskih i aristokratskih krugova. Klijentela koju nisu interesovale samo religozne teme. Iako smo mi danas uskraćeni za slike i minijature kakve srećemo kod Italijana, Francuza, Nemaca, Engleza, kada je u pitanju istorija privatnog života, komparativne studije ukazuju da se ti obrasci nisu toliko razlikovali od zemlje do zemlje u srednjem veku kao što će to biti slučaj u poznijim periodima evropske istorije.

U okviru projekta „Živeti prošlost“ radite na tome da se stvori takozvana balkanska topografija koja bi ovaj prostor u stvari obeležila na mapi sveta kao autentično gastronomsko područje. Da li ćemo konačno moći da kažemo da postoji i balkanska autentična kuhinja? 

Naravno. Ona postoji. U to sumnje nema. U ovom času za nas je najvažnije da u saradnji s našim kolegama u regionu napravimo svojevrsnu balkansku topografsku šemu i sačuvamo to nasleđe za budućnost. Već smo uspostavili sjajnu komunikaciju sa kolegama iz Bugarske i Turske, i dobili ohrabrenja Uneskovog departamana za gastronomiju, turizam i kulturni razvoj, da ovaj projekat zaživi. Konačno, Balkanska gastronomija nije ništa manje atraktivna od one Mediteranske. Ne moram posebno da naglasim da ona integriše obrasce istočne, zapadne, orijentalne i mediteranske gastronomije na autentičan način, pa samom tom činjenicom predstavlja baštinu od najvećeg značaja.

Tamara Ognjevic, Pavle Beljanski

Tamara Ognjević, foto Đorđe Kojadinović, © Blic Žena, dokumentacija Tamare Ognjević

– Istorija srpskog tla je, čini se, neiscrpan izvor za istraživače nasleđa, reklo bi se pravi kovčeg sa blagom. Vaša veoma zapažena monografija „Blago Srbije“ vinula Vas je među najtiražnije autore u okviru oblasti istorije umetnosti i kulture. Zašto je ta knjiga drugačija od ostalih sa sličnom tematikom?

Zato što je rekla bih vrlo lična, i zato što je namenjena najširoj kulturnoj publici. Ona je moj kovčeg sa blagom Srbije, plod moje sopstvene želje da ljudima oko sebe kažem da živimo na fantastičnom mestu, kroz prikaz tek jednog dela onoga što baštinimo, dela koji je moj izbor. Napisana je popularno, emotivno, strasno, pa većina čitalaca kaže da prosto ne oseća svu silu faktografije kojom je knjiga bremenita. Ja strasno volim ovu zemlju. Volim je i kad se ljutim, i kad me nervira gradski saobraćaj, i kad imam napade prosvećenog apsolutizma i sećam se šibe kneza Miloša, jer smo preplavljeni elementarnim nevaspitanjem i primitivizmom, ali je i dalje volim. Srbija je jedinstvena. Ona ima doslovno sve da bude pravi mali dragulj, i samo još ostaje da se mi malo zagledamo u to gde smo i da probamo da budemo bolji. To uvek možemo. „Blago Srbije“ je moja način da budem bolja, da kažem svojim zemljacima, ali i svim strancima ~ Hej, ovo je Srbija, moja otadžbina, i ona je fantastična!

Kroz projekte koje vodite poslednjih godina, iskazali ste ogromnu pokretačku energiju u oblasti koja kao da je uspavana. Iako sarađujete sa institucijama kulture, stiče se utisak da se kod nas ono što se odnosi na kulturu i umetnost ipak najviše svodi na angažman, energiju i volju pojedinca ili male grupe pojedinaca udruženih željom da se nešto promeni?

Mi smo se malo uspavali. To je tačno. Dugo smo bili bezbrižni i razvili smo jako lošu naviku da neko drugi misli i odlučuje umesto nas. A onda je naišla kriza, a u krizi se prvo „seku“ one stvari od kojih ne zavisi elementarna egzistencija. Kultura je nažalost jedna od tih „stvari“. I to ne bi bio tako veliki problem, jer situacija je vrlo slična u čitavoj Evropi, da smo mi malo hrabriji i preduzimljiviji. Jedina prednost kulturnih delatnika u Evropi počiva na činjenici da oni nisu bili decenijama na državnim jaslama i tako direktno uslovljeni državnim budžetom, pa i centralizovanim odlučivanjem kada je reč o kulturi. Mi smo se u takvom miljeu jako opustili, pa i razmazili. Meni lično je zanimljivo da kod nas i dalje postoji ta kolektivna težnja ka državnom poslu, ma koliko isti bio loš i mizerno plaćen, a da istovremeno jedan ovakav bundžijski i galamdžijski narod ima tako izraženo odsustvo lične inicijative. No, činjenica je da sve oblasti ljudskog života, svuda na kugli zemaljskoj iziskuju lidere, ali je dobro kada imamo i više lične inicijative. Mene su prvih godina posmatrali kao „čudo u Šarganu“, bili skeptični, vrteli glavom, ali ja imam taj liderski „gen“, a kako sam celog života samostalac uspešno sam se „sačuvala“ od malodušnosti državnih poslova, a u međuvremenu je i to što radim počelo da daje rezultate. Nije lako biti preduzetnik u kulturi, ali toliko mi se lepih stvari desilo tokom poslednjih godina, da sve muke i padanja nosim samo kao neku vrstu lekcije kako treba raditi, a ne kao ožiljak ili ružno sećanje.

Tamara Ognjević, Blic žena,

Tamara Ognjević, foto Đorđe Kojadinović, © Blic Žena, dokumentacija Tamare Ognjević

– Situacija kod nas nije sjajna, to znamo, ali ne vredi ni sedeti i plakati. Sigurno je da nešto može da se uradi, čak i u besparici i apatiji koja je zavladala u kulturi?

Nedelanje je po meni veći greh od pogrešnog delanja, a apatija jedna od najopasnijih „bolesti“ našeg društva. Volim kako to kaže dizajnerka Maja Lalić, jedan od osnivača „Miksera“ – ko će, gde i kada,  ako ne mi ovde i sada? Dakle nema „nekih drugih“ nego samo mi. I mi to možemo. Svaki dan dokazujemo da možemo.

– Bavite se kulturnim menadžmentom. Čini li Vam se da naša država u stvari i nema definisanu kulturnu politiku?

Naša zemlja se poslednjih decenija našla u svojevrsnom interrgenumu i to se možda najbolje vidi u kulturi. Od ideološkog oblikovanja kulture do nacionalističkog ekscesa, preko ubrzane potrebe za „evropeizacijom“, do lošeg suočavanja sa tranziciojom i stvaranja pravog paralelnog kulturnog tržišta, jer ljudi koji se bave kulturom moraju od nečega da žive, pa preko noći niču privatne galerije, udruženja umetnika, muzeji, festivali i što-šta. Dakle, pravi vašar u doslovnom smislu te reči, i to vašar na kome se anahroni, preživeli oblici kulturnog bitisanja svim silama odupiru procesu transformacije koji je započeo i koji mora da se odigra, a talas privatizacije kulture kao lavina zapljuskuje krhko iluziju institucionalne moći i važnosti. Ceo proces postane naročito komplikovan kada država nema ideju kako da upravlja jednom takvom, istinski kriznom situacijom ili, što je još gore, kada nastavi da „politizuje“ kulturu. U svakom slučaju nije lako biti pametan kada je kulturna politika kod nas u pitanju. Neki od navedenih problema su okosnica mog rada na nedavo održanoj Ikomovoj (Međunarodni savet muzeja) konferenciji „Muzej i politika“ u Petersburgu. No, tamo sam shvatila da i drugi imaju slične, pa i veće probleme, ali sam isto tako videla kako funkcionišu različiti modeli kulturne politike i spoznala da je moguće izaći iz situacije u kojoj se nalazimo. Šta više, mi smo u neuporedivo boljem položaju od recimo Nemaca, koji su pod stalnim pritiskom tumačenja sopstvene „teške“ istorije (od čega su napravili pravu umetnost), ili Rusa koji bi najradije zaboravili sedam decenija komunizma i stalno sebe predstavljali kao najblistaviju evropsku imperiju. Možda je ipak najteže kolegama koji dolaze iz Sirije, Iraka, Egipta … dakle sa mesta gde se ljudi bore za goli opstanak, a nasleđe biva uništavano na dnevnoj osnovi. Ko tu još misli na kulturu?

– Može li se reći da „živeći prošlost“ u stvari živite svoju bajku?

„Živeti prošlost“ je samo jedna u nizu tesera mog životnog mozaika. Ona jako fina tesera od modrog muranskog stakla sa zlatnim listićem u sredini – da pojača svetlosni refleks i očaravajuću dubinu plave. Onog trenutka kada sam se zagrlila sa umetnišću i nasleđem ja sam počela da živim svoju bajku, da dišem punim plućima. I što je najvažnije, da verujem da je moguće ostvariti svoje ideje, čak i one najsmelije. I onda sve to podeliti sa ljudima sličnih interesovanja. Duboko verujem da su to ključni elementi za nepresušno umnožavanja lepote.

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *