Ivana Vujić: Lakše je živeti u laži nego progovoriti

Ivana Vujić, premijera drame Senka Euridika govori, foto Milan Đakov, via Madlenianum

Kraj oktobra na Velikoj sceni Madlenianuma obeležila je premijera drame Senka Euridika govori, Elfride Jelinek. Euridika smeštena u sadašnjicu, u slobodnoj dramskoj formi koju nose Danica Maksimović i Danica Ristovski, otvara mnoga savremena pitanja i daje odgovore na njih. Kakav je to Had u kome Euridika rado ostaje, iz koga ne želi da izađe, u kome se otima Orfeju (koga igra Kosta Bunuševac), da li je smrt bolja od života u laži, života bez ljubavi, savremenog života u kome se bučno sve prodaje i kupuje, i opet, i opet… O ovoj savremenoj Euridici govori IVANA VUJIĆ, rediteljka.

Uhvatili ste se u koštac sa tekstom Elfride Jelinek, Senka Euridika govori, dramskim delom bez lica i indikacija. Kako je izgledao rad na njemu nekoliko proteklih meseci?

Ovde je reč o tekstu koji se otrgao od dramske forme, savremeni kritičari i filozofi razmatraju dve vrste teksta. Elfride Jelinek piše više pozorišne nego dramske tekstove. Oduvek je Elfride imala otpor prema pozorišnim konvencijama, kao i Bertold Breht i Hajner Miler, ona predstavlja trećeg velikog reformatora dramskog teksta i forme. Ona govori da jezik omogućava sam sebi raskrinkavanje kroz pisanje i govor. U jeziku ona vidi jednu višu unutrašnju realnost. Kod nje se jezik pojavljuje kao lik.

Svi nemački reditelji, koji su je poznavali i radili njene komade, ističu da je rad na njenim delima težak i izazovan, jer postoji intencija da reditelj i svi koji učestvuju u projektu moraju maksimalno da iskoriste svoje darovitosti da bi ušli u tekst i kreirali predstavu. Njen tekst napada i čitaoca, i reditelja, i autora. Ona žželi da uništi komoditet savesti koji postoji kod gledaoca. Rečju, njen tekst gazi nerve i sve ostalo. Peter Handke za nju kaže: Elfride Jelinek je toliko inteligentna da gde ona prođe tu trava ne raste. Njene reči su kao muzički instrumenti na kojima treba svirati, treba biti hrabar, i gospođa Elfride sama govori da se nad tekstom treba boriti ne samo olovkom, nego mačetom, čekićem i sekirom.

Senka Euridika govori, Danica Ristovski i Danica Maksimović, Madlenianum, foto Milan Đakov

Kakva je (kakve su) Euridika/e u Vašem tumačenju?

Euridika je u našem tumačenju podeljena, onako kako Jung govori o čoveku, postoji Ja – Telo i Senka. Istraživala sam kroz njeno telesno i ono što je njena nepoznanica, a u stvari ono što predstavlja najistinitiji susret sa samim sobom. Euridika je žena današjeg vremena, naš savremenik, i po prvi put Euridika progovara o stvarima koje svi vidimo, ali o njima ne progovaramo, i koje prihvatamo, ne bunimo se. Ona je žena sa svim iskušenjima savremene žene i ona pokušava da odnos muškarca i žene razmotri na istinit, jak način. Ona je poput Euridike iz poeme austrijskog pesnika Rajnera Marije Rilkea Euridika, Orfej, Hermes, ona je oslobođena u svojoj smrti, kao što je i smrt definitivno naš najveći doživljaj.

Da li i današnja žena živi mit o Orfeju i Euridici, ili mislite da je spremna da progovori?

Lakše je živeti u laži, nego progovoriti, jer kad čovek progovori, on mora stvari da promeni, jer više nije isti. Taj jezik nije jezik medija, javni jezik, optimistična polifona apologija sadašnjosti koja potvrđuje naše samootuđenje Naravno, mi javni jezik, ili jezik medija, branimo u strahu od smrti i u želji da živimo po svaku cenu.

Kakvo bi trebalo da bude savremeno pozorište, koju poruku bi trebalo da prenese?

Mora da se razlikuje od jezika TV medija. Pozorište je telesno u svom iskazu. Ono je doživljaj, a ne događaj. Ono je poput šamanskog rituala gde se osim pojedinca inicijacijom menja i zajednica. Treba doseći život, a ne imitirati televizijsku sliku.

Razgovor vodila Tatijana Rapp