Karl Uve Knausgor: Ogoljen i magičan život

Pejzaž iz Norveške, foto: Oberlehner, via Pixabay.com

KARL UVE KNAUSGOR: „Moja borba“, izdavač: Booka. Preveo s norveškog Radoš Kosović.

Šestotomni roman intrigantnog naslova „Moja borba“, koji asocira na istoimeni manifest Adolfa Hitlera, ispisan je na oko 3.600 stranica i doneo je svom autoru svetsku slavu i višemilionski tiraž prodatih primeraka. Norvežanin, Skandinavac, globalno prepoznat pisac, jedini je dobrovoljni stanovnik svoje proze. Dobrovoljni davalac sopstvene krvi.

Iako su ostali žitelji uvučeni u centripetalni vrtlog, i osećaju se razotkriveno, ogoljeno, frustrirano, kao žrtve, muve uhvaćene u paukovu mrežu pripovedanja, najveća žrtva je Knausgor sam. Njega istinski boli. Otvaraju mu se žive rane. Zato dozvolu od svojih književnih likova Knausgor nije tražio. A onda, u trenucima kad mu je bila potrebna ne toliko podrška bližnjih, koliko izolacija, usredsređenost da bi pisao dalje, nastupio je haos. Porodica njegovog oca iz Norveške, zahtevala je da uopšte ne objavljuje roman. Mediji su proganjali Knausgorove aktere, njegovu maćehu, njenog bivšeg muža koji je zagazio u devetu deceniju. Prva njegova žena je tek iz njegove obimne pripovesti otkrila da se zaljubio u drugu, nakon čega su prošli kroz frustrirajuću proceduru razvoda. Do u detalje opisuje epizodu manične depresije svoje druge žene, a njegova ispovest prouzrokuje njen novi mučni recidiv.

Trebalo je za tri godine, od 2009-2011. napisati ovu modernu norvešku sagu, univerzalnu odiseju otuđenog čoveka, epopeju intime, serijal neujednačenog postmodernog ritma. Peti tom napisan je za osam nedelja, za nepuna dva meseca, usred medijske i čitalačke halabuke koja se stvorila, što znači da je ostalih pet tomova okončano za 34 meseca. U šestoj knjizi piše o svim reakcijama na prvih pet tomova, uključujući i „pretvaranje“ „Moje borbe“ iz baltičkog projekta u globalni fenomen, putuje u zemlje koje prevode i izdaju njegove novele. Ambicija mu je bila da napiše najiskreniji autobiografski roman. Da njegovi junaci budu živi, od krvi i mesa. Ima u njegovom nesvakidašnjem ogledu nešto od zamaha literarnih klasika, grofa Lava Tolstoja ili F. M. Dostojevskog, Prusta i Knuta Hamsuna. Ibzena. Ali njega lično je fascinirao Turgenjev, gradeći likove da jednostavno postoje.

Karl Uve Knausgor, foto Soppakanuuna via Wikipedia

Norveški izdavač isprva nije hteo da Knausgora objavi pod ponuđenim naslovom, strahujući od mogućih analogija sa ikonom nacizma. Ne sluteći da će i na brdovitom Balkanu pisac Svetislav Basara, sasvim nezavisno od Knausgora, a opet u nekakvom zaumnom sinhronicitetu, 2011. godine da objavi svoj roman istog provokativnog naslova. Kum kolosalnog Knausgorovog izdanja je jedini prijatelj Karla Uvea u Švedskoj – Gejr. Engleski i nemački izdavači objavljivali su svaki tom pod drugim naslovom. Beogradski izdavač, predstavio nam je prva četiri toma fenomena Knausgor, stigavši, zajedno sa svojim čitaocima, na dve trećine  dosad neviđenog, više nego uzbudljivog književnog putovanja.

Pisac Karl Uve Knausgor piše o sebi bespoštedno, nema izmišljenih ličnosti, nema ulepšavanja, dopune i dorade životnog tkiva. Junaci „Moje borbe“ su otac, majka, brat, maćeha, stričevi, ujak, baba, deda, prva i druga žena, deca, prijatelji. Nema fantomskih, izmišljenih likova. Ipak, pred nama nije puki književni rijaliti. Obična autobiografija. Roman reka. Psihološki roman. Roman odrastanja. Memoarska proza. On je pre svega selekcija sećanja, odabir pisca kustosa. Knausgor je vrhunski kurator svakodnevice, i studije istorije umetnosti za njega su bile korisnije nego studije književnosti na Akademiji za umetničko pisanje.

Karl Uve Knausgor: MOJA BORBA, Četvrti tom, Booka, Beograd, 2017.

Ali, šta ga čini toliko zanimljivim savremenom čitaocu, šta uslovljava činjenicu da se nova izdanja tomova „Moje borbe“ ovde iščekuju kao nove sezone najpopularnijih serijala? Koja vatra je razbuktala ljubav između pisca i čitaoca? Verovatno vatra subjektivnosti, unutarnje istine. Sam Knausgor delimično pruža odgovor kada izjavljuje: „… Ne pišem o svetu, pišem o svetu u sebi.” I kao što ne podražava nove pripovedačke forme – blog, tvit, post, kratku priču, anonimni komentar, naprotiv, on ne glorifikuje ni stare. Ne vraća se klasičnoj formi romana. Opet, magija je tu. Hemija i alhemija. Prvi tom – 450 stranica. Drugi 600. Treći blizu 450. A savremeni čitalac, koji nema vremena da pročita novine, unapred istražujući kog je obima neko novoobjavljeno štivo, sa nestrpljenjem iščekuje sledeći Knausgorov potpis. Zašto? Zato što sam postupak pisanja postaje vrhunska fikcija, inicijacija a ne puka reprodukcija života, načičkana fascinacijama koje stvara dobar zanatlija. Ovu prozu stvorio je kreativni ludak, homo ludens, a svako ludilo je zarazno. Nema u njemu banalnih detalja, dosade, rutine. Život je ogoljen ali magičan. Pred nama nije puka ispovedna, dnevnička proza. Knausgor od istine pravi fikciju, od stvarnosti – svoju stvarnost. Zato, ako zbilja želite da se čitajući uzbudite, zamislite, sludite, probudite, uspavate, rasplačete – izaberite Knausgora. Nećete pogrešiti.

Silvana Hadži-Đokić