Jovanka Živanović: Nikita

Van Gog, Sen Remi, Put sa čempresima, 1890.

(iz novele Amor Fati)

Čelom oslonjen o dasku, kroz  zazor između dva prozukla brvna, nalik gladnoj zveri ili paranoičnom histeriku, provlačim svoj užaren pogled i držim ga uporno, hipnotički čvrsto na jedinom vidljivom delu staze kojom se kao pešačkom prečicom  sa autobuskog stajališta stiže do mog imanja. Vidljiva je samo na mestu gde se naglo lomi primitivnim bogazom i odmah iza plota savija, a u daljem toku postaje  nedostupna za ovu skrovitu osmatračnicu.  Na rukama mi se suši i skoreva glina, teško ću je kasnije skinuti, valjalo bi odmah do česme, ali šta ako u tom kratkom odsustvu Ana promakne?, ako me iznenadnim pojavljivanjem zatekne nespremnog? – neka, sačekaću, biće vremena da se, dok ona prođe kroz šljivik i lučno obiđe okućnicu, umijem, sredim, možda i košulju promenim. Osećam bol u butinama i anestetičnu ukočenost u leđima, laka jeza mi gmiže kičmom. Ali, neka … mogu ja to. Seoski autobusi znaju dosta da kasne – staju na svakoj krivini, putnike ostavljaju pred kapijama, isporučuju najneobičnije pošiljke i pakete. Ana, uostalom, nenavikla na ovakve prostore, sigurno usput odmara, zastajkuje, posmatra, osluškuje. Put vodi strminom, kroz šumu, preko bujicama ispranog, tankog, pločastog kamenja. Pločastog kamenja!!!, …Gospode … a upeklo septembarsko sunce … i na njemu drema šarka. Za tren oka sam se našao sa druge strane praga – napolju. To nije bila odluka, to je bio refleks – kao kad nam neko naglo ispred nosa pljesne dlanom o dlan, nemamo vremena za dilemu trepnuti, ne trepnuti – prosto trepnemo.

Gledam u ovu sliku sa sedmodnevne vremenske udaljenosti. Nesuvislo se može osuvisliti jedino sa izvesne vremenske distance i ovo je moj pokušaj da shvatim sebe tadašnjeg, da opravdam ludilo i mahnitu trku čoveka koji je uobrazilju promovisao u stvarnost i jedinu moguću istinu. Sve drugo bi bilo sateravanje prašine u ćoškove, smotreno prenebregavanje onoga što nas određuje kao biće, a što često zovemo slučajem, sudbinskim kapricom ili slučajnim iskliznućem zdrave pameti.  Prezent je zgodan i prijemčiv za fiziološkim potrebama uslovljene fizičke pokrete: budan sam, ustajem, hodam, umivam se, doručkujem, zevam, štucam, brijem se ili obavljam kakvu drugu zglobnu radnju. No, neka i jesam čovek koji se od sebe  može svačemu nadati, pa i da samog sebe vreba i sačekuje po mračnim ćoškovima, mnogo je, ipak, očekivati da u trenutku ludila to i vidim i priznam. Evo, čak i iz obližnjeg futura javljam se glasom dubinskog analitičara koji vazda list pravda korenom, ključanje temperaturom, led smrzavanjem pa i ludilo dobrim razlogom.

A. Beklin, Grupa vojnika pred tvrđavom

Ličim sebi na bambusov štap koji uspeva i lista u sopstvenom ustajalom sosu i dugo ne menjanoj vodi, ali kome se  katkad omakne želja za svežinom, hteo bi je bar u tankom mlazu, koliko da se uznemiri barska bonaca i pokrenu polegle čestice kojima se život hrani. U mom slučaju ta sveža kap ima fizionomiju i ime, ima oči i nešto iza njih što me čeka, što hoće da bude nađeno i što mi, idući u susret, u tome pomaže. Želeo sam da vidim Anu, bila mi je potrebna odmah, bolela me je utroba za njom. Zamišljao sam kako koracima krati stazu ka meni, nestrpljivo i grozničavo, možda uplašeno ali, van svake sumnje, odlučno grabi strminom ka Vresištu. Ta slika u mojoj glavi nije imala ništa od paperja mašte. To je bila tvrdnja, siguran fakat, nije bilo mesta sumnji.  Potrčao sam.

Ne znam u kom delu mozga boravi centar za zdravo, praktično rasuđivanje, tek ispostavilo se da je u pitanju, po svoj prilici, inokosan deo čim je uspeo da ostane po strani i izbegne vatru kojom je goreo ostatak tog vitalnog organa. Bejah bez svoje volje priveden na izvor, takozvanu stublinu, gde se iz izdubljenog panja dan-noć izliva bistra, zdrava voda. Stoji na samom ulasku u šumu, na mestu gde nizbrdica sprema svoj odraz. Oprao sam ruke, ispljuskao lice i ohladio vrat, a onda se otisnuo među stabla jedva razabirajući, opalim lišćem pokrivenu, vijugavu putanju. Na deonicama gde gustiš pravi debeli hlad, gde je podloga neosunčana i vlažna, jedva sam opstajao na nogama. Klizao sam, saplitao se, skretao sa staze i ponovo je u trku pronalazio. Žmurio sam pred naletima ogranaka, grlio stabla koja su mi jurila u susret i, na njih oslonjen, vraćao plućima oteti dah i pulsu podnošljiv ritam. Više sam ličio na ubicu netom pobeglog sa mesta zločina nego na zaljubljenog čoveka koji hrli u susret svojoj dragoj. Tek kad sam stigao na osunčanu čistinu popločanu iverjastim kamenjem, upravo na ono mesto gde je Ana trebalo da ima grozomoran susret sa šarkom, umirio sam se i stao da osluškujem. Krckanje grančica, zuj insekata, kotrljanje opalih šišarki i jedva čujan ali nametljiv, avetinjski strog,  glas sumnje – Ana nije ni krenula, nije joj ni na kraj pameti, umišljaš, Nikita … lud si … Pogledao sam svoje, mestimično okrvavljene dlanove, izvrnuo pogled i našao se oči u oči sa svojom nadom koja za dlaku nije uzmicala, nego me je sa još većom žestinom ošinula po tabanima i poterala napred, u trk. Niz poslednju kosinu koja se završavala asfaltnim putem bukvalno sam se strmoglavio i da nije bilo velike zaprežne kapije da se o nju oduprem i na njoj zaustavim verovatno bih završio sa druge strane ceste, u koprivama i šipražju. Prošao sam kroz kapiju, zatvorio je za sobom, a potom seo na ledinu leđima oslonjen na ukrštene plotove. Odmarao sam se i čekao autobus. Pogleda uprtog na pravac iz grada, bio sam gluv i slep za sve oko sebe. Kad se već po svojoj volji nije pojavljivao, moja glava ga je nacrtala i postavila na zavojicu iza koje će se svakog časa pomoliti. Za drugo nisam bio spreman, na drugačije nisam pristajao.

„Nikita! … Šta radiš tu?“ prenu me Ilijin glas.

„Čekam gosta iz grada … kasni matora krntija.“

„Prošao je autobus, čak se i natrag vratio“ uz stenjanje i prenemaganje, Ilija savija svoje matore kosti i spušta ih pored mene.

„?“  gledam ga sa nevericom, kao utvaru.

„Nije ti dobro Nikita?!“

„Nije“  kažem, a glava mi klanja, kolena mi prizivaju oznojeno čelo.

„’Ajde, odoh ja … da ti ne stojim na muci. Odćuti malo, promisli, a posle svrati na ‘ladnu šljivovicu, sir i salatu – Ilija se nakon dva-tri koraka osvrnu  – nemoj da bude drukčije!“ ,  reče tobože s pretnjom i nestade iza šumarka.

V. Blejk, Elohim stvara Adama, 1795. Galerija Tejt.

Tu, na prašnjavoj periferiji seoskog druma, znojav i izgreban, otkačene glave i povijenih leđa, plakao sam nemo, poput deteta sateranog u ćošak koje pod pretnjom novim batinama nesme da pusti glasa. Mučni trenuci u čiju se večnost veruje jer spasa i ako ima, nema odakle da dođe. Izgužvan i slomljen, tražio sam načina da sačuvam bedne ostatke časti zrelog, odraslog muškarca – stisnuo sam usne i stegao zube. Zaptiveni grcaji, ne nalazeći prirodnu prohodnost i logičan put, gluvo su tumarali grudnim košom i tektonskom snagom cimali pleća i ramena. Na iskrenu želju i prirodnu čežnju nahuškao sam uobrazilju i jalovu nadu koje sada, raskrinkane u obmani, beže glavom bez obzira a mene ostavljaju na milost i nemilost nemani koja me razdire i cepa. A pesnici meki i osetljivi, kakve ih je Bog stvorio, nađoše za to čudovište prikladan eufemizam – ljubavna bol. Naprasno oslobođena nade, u slini i suzi, moja čežnja hlapi. Sluzavu tinkturu, sretno spojenu podno nosa, rukavom otirem sa gornje usne. Osećam kako, proporcionalno količini izlučevine, popušta napetost u grudima. Još samo malo, i biću dovoljno lak da me noge mogu poneti.

Jutro me je zateklo u mom krevetu. Ne sećam se kako sam stigao kući.  Stanje u kom sam se nalazio nedvosmisleno je trvdilo da se nisam vratio sam, da nisam ni dopraćen, ni dovežen, već donet.

Teškom mukom, nakon nekoliko propalih pokušaja, uspeo sam da podignem mamurne kapke i umaknem teškom snoviđenju. Mozak natopljen alkoholom i od zbilje odvojen snom – ne onim koji odmara i krepi, posle koga se slavi svitanje i novi dan, već onaj koji pritiska i guši, ispod koga nema disanja, od koga nema uzmicanja, koji daje odgovore na sva pitanja koja se ne postavljaju javno jer se nemaju kome postaviti. Zločinac u meni noćas je ubio. Ne znam koga, ne znam kako, ni čime. Znam samo da sam sa obe ruke teglio vreću sačinjenu od unakrsno upredenih krajeva nekakvog čaršava i u njoj otromboljen, tešak leš. Više sam ga vukao nego nosio, a pred vratima, e da bi ih otvorio, sav teret sam prebacio na desnu podlakticu. Beše to previše za nemirnu krv i uzavrele nerve. Ispustio sam jedan kraj platna i osetio kako se sadržina prosipa preko mojih nogu i ledi mi krv u žilama. Leš valjda može da padne, da ispadne, da se prevrne, izleti, strmoglavi, pluta, ali da se prospe … ? Nisam imao kud – prelomio sam i pod pravim uglom savio svoj ukočeni pogled. Preda mnom sam, sav u delovima, besprekorno istranžiran, rasut po podu, ležao ja. Kako sam se mogao ubiti, pa mrtvog sebe mrtav seckati? Dilema se, sama po sebi, odmah razrešila. Ja živ gledam u sebe mrtvog – svoje udove, svoju utrobu, beskrvne zglobove. Slika nepodnošljiva i za ekstremno naglašenog nekrofila. Da je san još malo potrajao,  kapci bi se uzalud otvarali.

Jovanka Živanović