Nižinski i Nurejev, igrači po kojima prepoznajemo dvadeseti vek
Ako bi se dvadeseti vek posmatrao kroz prizmu baleta, svakako bi to bio vek novih igračkih tendencija, avangarde, pomeranja granica klasične igre. Dvadeseti vek je vreme kada je balet doživeo brojne prekretnice i promene. Među mnogim baletskim umetnicima od kojih ćemo neke predstaviti i u okviru temata Igra, dva imena izdvajaju se kao graničnici vremena, kao izvesna baletska biografija čitavog veka.
Vaclav Nižinski – virtuoz visokog skoka
Vaclav Nižinski, legendarni ruski baletski igrač i koreograf, poljskog porekla, virtuozan i poznat po svojim visokim skokovima i plesu na vrhovima prstiju, što je bila retkost među baletanima, možda je bio i najveći u istoriji baleta. Njegova igračka karijera trajala je samo nekoliko godina, jer je 1917. oboleo od neizlečive duševne bolesti. Njegove kreacije niko nije nadmašio, a skokovi u baletu „San o ruži” ušli su u legendu kako nedostižni ideal.
Rođen je u Kijevu 1890. godine, u porodici baletskih igrača. Carskoj baletskoj školi pridružio se 1900. godine a već 1907. godine, sa samo 17 godina, mladi igrač Nižinski dolazi Sankt Peterburg, u Marijinski teatar. Čuvena balerina Matilda Kšesinska ga je 1910. odabrala za ulogu u novoj postavci baleta „Talisman” u kome je igrao boga Vajua, što mu je odmah donelo slavu. Ipak, prekretnica u karijeri i životu Vaclava Nižinskog bio je susret sa producentom Sergejem Đagiljevim, koji je rusku umetnost, a naročito balet promovisao u inostranstvu, najviše u Parizu. Djagiljev je 1909. godine formirao Ruski balet sa igračima iz teatara Marijinski i Boljšoj i sa Nižinskim odlazi u Pariz.
Koliki su uspeh postigli ruski balet i opera te sezone, govori i podatak da je kulturna scena Pariza osećala taj uticaj narednih deset godina. Nižinski je postao prava senzacija. Bio je sjajan u ulogama iz baleta Kleopatra, Uspavana lepotica, Žizela…
Posle uspeha u Parizu i tifusne groznice koju je zaradio pijući vodu sa česme, Nižinski je sa Đagiljevim krenuo u otkrivanje čari predratne Evrope, uživajući i mondenskim mestima i u društvu evropske buržoazije. Na jednoj zabavi u Veneciji, u čast ekscentrične markize Kazati, podjednako ekscentrični pesnik, a kasnije i fašista, Gabrijele D’Anuncio zamolio je Nižinskog za ples, a Isidora Dankan je u isto veme poželela da sa Nižinskim ima dete. Ipak, Nižinski je odbio obe ponude i vratio se sa Sergejem kući.
U Parizu 1912. i 1913. godine Nižinski radi i kao koreograf za svoje, danas čuvene uloge u baletima „Popodne jednog fauna” i „Posvećenje proleća”. Njegove koreografije prevazilaze granice tadašnjeg tradicionalnog baleta i izazivaju opšti skandal i kritika i publika Nižinskog, koji u tačkastim helankama juri polugole nimfe po sceni, optužuju za nemoral i vulgarnost.
Nižinskom se ukus menjao. Iako je i dalje živeo sa Đagiljevim, uloge u njemu bude heteroseksualne emocijeIStovremeno i žene su ga stalno opsedale, pokušavale da ga osvoje. Među njima i mađarska grofica Romola Pulski, koju je Đagiljev angažovao iako nije imala veliko igračko iskustvo. Kada se trupa 1913. godine uputila u Južnu Ameriku, dugo putovanje brodom dovelo je do toga da su Romola i Nižinski sa broda izašli kao verenici. Venčali su se u Buenos Ajresu.
Đagiljev je burno reagovao na vest o venčanju. Pokušao je da zabrani da se ono obavi, ali nije uspeo. Nižinski, međutim, već tada počinje da ispoljava simptome šizofrenije. Kada je trebalo da se trupa vrati sa američke turneje, dobio je i telegram da je otpušten. U Londonu je osnovao svoju plesnu trupu, međutim, ni to nije uspelo. Tokom Prvog svetskog rata je bio zatvoren u Mađarskoj zbog pomaganja neprijatelju. Posle nervnog sloma 1919. godine povukao se sa scene, sa samo 29 godina. Preselio se u Švajcarsku gde se neuspešno lečio. Bio je ponovo zatvoren i u Drugom svetskom ratu. Ostatak života proveo je po azilima i bolnicama za mentalne bolesnike. Umro je u Londonu 1950. godine a tri godine kasnije njegovo telo je preneto u Pariz.
Rudolf Nurejev – pop ikona baleta
Jedan od najznačajnijih baletskih igrača 20. veka, koji je umro od side u 55. godini, pored ostalog bio je i najsenzacionalniji azilant svog vremena. Svojom tajanstvenom ličnošću postao je i prva pop ikona baleta.
Rudolf Nurejev se rodio 17. marta 1938. godine u transsibirskom vozu dok je njegova majka putovala ka Vladivostoku, gde mu je otac, politički komesar Crvene armije, bio stacioniran. Rastao je u malom sibirskom mestu Ufi gde se posle prve posete baletu, zaljubio u igru. Sredinom pedesetih odlazi u Lenjingrad (Sankt Petersburg) na studije baleta. Postaje član baletske trupe Kirov. U samo tri godine nastupanja sa ovim baletom, Nurejev je imao 15 glavnih uloga. Do kraja pedesetih godina, Nurejev je postao sovjetska senzacija, ali mu njegov buntovnički duh i ponašanje nisu dali mira i kada se balet spremao za svoju evropsku turneju, Nurejev nije bio predviđen za to putovanje. Ipak, kada se 1961. godine glavni igrač Kirov baleta, Konstantin Sergejev povredio, Nurejev ga je zamenio nastupajući u Parizu. Publika i kritika prihvatili su ga kao novog Nižinskog, ali ga je sovjetska vlada optužila da se nedolično ponaša u kontaktu sa strancima. KGB ga je hteo nazad. Pokušali su da ga ubede da se vrati plasirajući mu priču da mu je majka bolesna, ali je Nurejev verovao da ga kod kuće čeka samo zatvor. Na aerodromu u Parizu, uz pomoć pariske policije i nekih prijatelja, Nurejev se otrgao pratnji. Zatražio je azil i ostao u Parizu.
Nurejev je godinama kasnije tražio od ruske vlade da mu dozvoli da poseti majk,u ali mu je zahtev odbijan sve do 1987. godine, kada mu je majka već bila na samrti i kada je Mihail Gorbačov dao dozvolu za posetu. Dve godine kasnije je čak i angažovan da nastupi u Kirov baletu gde se posle mnogo godina sreo sa svojim starim poznanicima, učiteljima i kolegama.
Već nedelju dana posle dramatičnog «osvajanja slobode» na pariskom aerodromu, potpisao je ugovor za ulogu u baletu „Uspavana lepotica”, a samo godinu dana kasnije dobio je angažman u Kraljevskom baletu u Londonu. Prvu ulogu dobio je uz primabalerinu Margot Fontejn u „Žizeli” čime je počelo i dugogodišnje partnerstvo ovo dvoje izuzetnih igrača, sve do poslednjeg 1988. godine, kada je Nurejev imao 50 a Margot Fontejn 69 godina.
Tokom karijere, Nurejev, koga je krasila veoma skladna mišićava figura, scenski šarm i blistav osmeh koji je opčinjavao čak i pri najtežim skokovima, igrao je sa mnogim svetskim baletskim zvezdama. Učestvovao i u nekoliko filmova. Ipak, baletu je ostao veran do kraja, kao igrač i kao koreograf, a od 1983. godine i kao direktor pariske opere.
Pojava SIDE 1982. u Parizu Nurejeva je ostavila ravnodušnim, a kada je test 1984. godine pokazao da je HIV pozitivan, nastavio je da živi istim tempom odbijajući da prihvati da se išta promenilo, sve do 1992. kada je bolest počela da pobeđuje. Čak i tada je smogao snage da nastupi, putujući u martu u Kazan, koji danas njemu u slavu ima i Nurejev Festival. Iz Kazana se vratio sa visokom temperaturom i problemima sa srcem, pa je operisan u pariskoj bolnici. U to vreme u borbi protiv opake bolesti održavala ga je i nada da će dirigovati operom „Romeo i Julija” Sergeja Prokofjeva, što je i uspeo u maju te godine u Metropoliten operi u Njujorku.
Poslednji put u javnosti Rudolf Nurejev se pojavio 8. oktobra 1992. godine u Parizu, kao producent baleta „Bajadera”, koji je godinama unazad bio njegov neostvareni san. „Bajadera” je bila jedna od njegovih najuspešnijih baletskih produkcija ali su fotografije Nurejeva sa premijere otkrile svetu koliko je bolest promenila ovog umetnika. Čak i tada je verovao da će se izboriti i vratiti na scenu. Umro je u Parizu, 6. januara 1993. godine. Sahranjen je u Parizu, a njegov grob napravljen je kao mozaik u obliku orijentalnog tepiha kakve je sakupljao i veoma voleo.
Nurejevu su njegova igra i njegove gipke noge donele svetsku slavu i bogatstvo. Uživao je u svim benefitima svog rada, imao u vlasništvu više kuća na obe strane Atlantika, družio se sa zvezdama i svetskim džet setom, čak je jedno vreme posedovao i ostrva Li Gali u Italiji, koja se smatraju najskupljima na svetu. Kada je obezbedio svoje dve sestre i njihove porodice, ostatak bogatstva ostavio je dvema fondacijama koje pomažu mlade baletske igrače, a njegova igra i uticaj na prihvatanje modernog baleta ostaju kao kulturno nasleđe generacijama koje dolaze.
Suzana Spasić