Od trijumfa volje do trijumfa zaborava

Leni Rifenštal, Trijumf volje, propagandni poster

Ovaj osvrt mogao bi da za svoj podnaslov ima termin Damnatio memoriae koji potiče iz rimskog prava, a odnosi se na ingerenciju Senata da ,,protera iz javnog sećanjaˮ počinioce najtežih prestupa. Transponovano u savremeno doba, može se kazati kako smo svedoci svojevrsne primene Damnatio memoriae po pitanju događaja i ličnosti koji su svojim zlodelima obeležili razdoblje Drugog svetskog rata. Kao da smo sami sebe osudili na zabranu sećanja i time širom otvorili vrata istorijskom revizionizmu i relativizaciji onoga što se desilo u tom tragičnom periodu.

No, krenimo redom…

Kada je 1935. godine Leni Rifenštal okončala rad na svom najznačajnijem dokumentarnom ostvarenju ,,Trijumf voljeˮ nije ni bila svesna činjenice da je upravo time ostavila jedno od najdragocenijih svedočanstava same suštine nacističke ideologije zla.

Nesumnjivim darom da uoči značajne momente, scene i izjave, Rifenštalova je proizvela svojevrsnu filmsku apoteozu apsolutnog zla koje je već tada otvoreno pokazivalo svoju destruktivnu suštinu.

Ubrzo posle pobede na parlamentarnim izborima u Nemačkoj početkom 1933. godine došlo je do prvih javnih demonstracija mržnje i destrukcije u okvirima nemačkog društva. I tu dolazimo do pojave koja je svojim trajnim tragičnim posledicama i nedvosmislenom mrziteljskom porukom u potpunosti osvetlila samu suštinu nacističke ideologije zla. Bilo je to masovno i organizovano spaljivanje knjiga.

Berlin, 10. maj 1933, spaljivanje knjiga, via Wikipedia

Lomače sa knjigama koje su organizovane širom Nemačke počev od maja 1933. godine bile su samo uvod u potonje organizovano i sistematsko spaljivanje (uništavanje) ljudi, čitavih društvenih grupa i naroda (ovde pre svega mislimo na Holokaust). Spaljujući znanja sadržana u ,,nenemačkimˮ knjigama nacisti su javno demonstrirali volju da se sa podjednakim žarom obračunaju sa humanističkim vrednostima koje su predstavljale potpunu suprotnost suštini njihove ideologije.

Akciju spaljivanja knjiga pokrenuo je Glavni ured za štampu i propagandu Nemačke studentske organizacije. Datum kada je ta akcija inicirana simbolički je važan i za našu nacionalnu istoriju. Radi se o 6. aprilu 1933. godine. Prve lomače načinjene od knjiga planule su širom nemačkih univerzitetskih centara već 10. maja iste godine. Praksa uništavanja knjiga i drugih segmenata kulturnog nasleđa na teritoriji Nemačke, a potom i ratom zahvaćenih evropskih zemalja bila je nastavljena tokom narednih godina da bi kulminaciju doživela upravo 6. aprila 1941. godine kada je u Beogradu planula najveća lomača knjiga u čitavoj Evropi – Narodna biblioteka Srbije. Bilo je, dakle, potrebno svega nekoliko godina da jasno izražena volja za uništenjem svega onoga što je predstavljalo negaciju srži nacističke ideologije doživi svoj ,,trijumfˮ upravo u prestonici male okupirane evropske države.

Taj zastrašujući niz lomača kojima su uništavane najdragocenije knjige stvarane, čuvane i iščitavane vekovima okončan je upravo u Beogradu pre punih 75 godina. Paralelno sa tim plamenom, širom okupirane Evrope zapaljene su vatre u kojima su nestajale stotine hiljada nevinih pojedinaca.

Ukoliko pravilno razumemo suštinu i ciljeve nacističke ideologije biće nam jasno da je ona, pored ostalog, težila potpunoj eliminaciji nepoželjnih pojedinaca, društvenih grupa i čitavih nacija. Ta i takva eliminacija sprovođena je sistematski, organizovano i pravno utemeljeno kroz čitav niz zakonskih akata koji su taj monstruozni poduhvat uzdigli na nivo zločina same države. Bilo je potrebno ne samo fizički uništiti ljudsko biće, već istovremeno izvršiti njegovu potpunu dehumanizaciju, ali i planski ukloniti sve tragove njegovog/njenog postojanja. Paralelno sa eliminacijom ljudi nestajali su i tragovi njihovog postojanja, posebno najdragoceniji segmenti kulturnog nasleđa. Cilj je bio ostvariti potpuni zaborav u odnosu na sve one čije postojanje nije bilo poželjno u nacističkom svetu u nastajanju.

I tu, na određen način, dolazimo do istorijskog trenutka u kome su se susreli trijumf volje da se pristupi uništenju ljudi, materijalnih i kulturnih dobara, trijumf plamena koji je istovremeno predstavljao metod sprovođenja i simbol potpune destrukcije i, konačno, trijumf zaborava koji čini jednu od osnovnih odlika našeg pojedinačnog i zajedničkog odnosa prema strahotama Drugog svetskog rata u našoj zemlji.

Ostaci bombardovane Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu, foto S. Spasić

Punih sedamdeset pet godina nakon početka Drugog svetskog rata na svojoj teritoriji Srbija se suočava sa kulminacijom istorijskog revizionizma time, makar i nesvesno, ostvarujući poslednji od tri željena cilja (trijumfa) nacističke ideologije – trijumf zaborava. U našem društvu vode se rasprave u vezi sa time da li treba rehabilitovati Milana Nedića koji je otvoreno služio okupatoru! To je samo logična posledica čitavog niza pravnih (ali na sreću ne i istorijskih) rehabilitacija pojedinaca koji su bili u službi okupatora. Istovremeno, uz kulminaciju ,,rehabilitacijaˮ svedočimo masovnu relativizaciju počinjenih zločina i bezmalo potpuni zaborav u odnosu na ono što se desilo tokom četiri ratne godine.

Došao je i ovaj šesti april. Sedamdeset peti po redu od izbijanja Drugog svetskog rata. Upravo u našem slučaju on sadrži posebnu specifičnost i simboliku. Pored stradanja ljudi i materijalnih dobara, prve sate Drugog svetskog rata na našem tlu obeležilo je plansko uništenje najznačajnije zbirke pokretne kulturne baštine u ovom delu Evrope – Narodne biblioteke Srbije.

I ovog šestog aprila okuplja se kraj kratera na Kosančićevom vencu, obraslog u korov i naš zaborav, malobrojna skupina pojedinaca svesnih tragičnih posledica tog čina pokušavajući da našoj eliti ukažu na neophodnost uređenja tog lokaliteta koji i danas svedoči o trijumfu volje da se plamenom postigne trijumf uništenja i zaborava.

Da li će ovo jubilarno okupljanje uroditi plodom ostaje da se vidi. Neko će kazati kako će i ovogodišnji skup pokraj tog istorijskog i kulturološkog ponora biti okončan samo prigodnim obraćanjima. Da li ćemo se i ove godine zadovoljiti tim manifestacionim činom iza koga neće slediti konkretni potezi? Da li ćemo dozvoliti da zlokobna volja, nastala u nacističkoj Nemačkoj početkom tridesetih godina prošlog veka, kroz plamen koji još uvek tinja na Kosančićevom vencu trijumfuje našim zaboravom? To su pitanja koja traže jednostavan, ali odlučan odgovor.

Svega nekoliko koraka deli nas od trijumfa volje u plamenu do trijumfa zaborava. Ima nas koji na to ne pristajemo. Pitanje je samo da li nas je dovoljno?

Odgovor treba da dâ svako pojedinačno.

       Dejan Ristić

istoričar i arhivista