Olja Ivanjicki: Biramo cilj! (Da li čovečanstvo napreduje)

Olja Ivanjicki, Veliki trkač, 1972, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Do sada su ciljevi čovečanstva bili obaranja rekorda, u sekundama, milisekundama. Mislim da bi za unezvereni trenutak čovečanstva i globalni bes bilo spasonosno da se postavi dugoročni cilj za čovečanstvo. Danas nema nijednog cilja vrednog pažnje. Možda ga ima pa se drži u tajnosti. Ali bojim se da ga nema, da je cilj izmakao. Bojim se da su ciljevi usitnjeni i da ne služe na dobrobit. Kao neke velike ideje koje su pokretale mislioce, grupe, filozofe, političare, revolucionare. Možda bi trebalo da se postavi pitanje opšteg foruma šta bi bio cilj čovečanstva. Ne radi se o pojedinačnoj sreći puno malih života, jer svako želi nešto od svog života, nego da svi budemo deo opšteg cilja.

Za mene bi možda bio cilj da napravim jedan veliki muzej, mada ne mogu da dostignem nijedan od velikih muzeja ali bi možda bio jedinstven, po izboru tema, aj da pridam sebi na značaju, jer bi na ponudi tema tog muzeja možda bila velika poruka čovečanstva njemu samom, možda ne u tome kako je nešto naslikano, jer uvek može bolje, nego da li se u naslovu nešto htelo. A uvek se nešto htelo.

Šta bi bio program za ovaj vek koji je tek počeo? Imamo priliku da ga formiramo sada, da damo pravac u kome bi trebalo da ide. Na pomolu su energetske krize. Nemačka, recimo, moli svoje građane da isključuju sijalicu u sobi u kojoj ne borave. Da li će takva, okrutna štednja pomoći? Mi smo takav primer imali ovde kada je jedan od bivših gradonačelnika molio građane da budu odani državi i štednji, da prijavljuju komšije. A da li vredi takav život?

Olja Ivanjicki, Trkač, 1972, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Neka vrsta nesrazmere u potrebi za štednjom postoji. Šta zapravo treba štedeti, ako je cilj štednja? Dvadeseti vek je pokušao da umiri mase, da mu da ideju ravnopravnosti, tog pojednostavljivanja stvari, pa smo godinama gledali kako Kina vozi bicikl. Mislili smo da je tu kraj i da smo se rešili slike biciklista (sećate se Panića). Ali sad je i cela Afrika pokrivena biciklima, Danska već govori kako je vožnja biciklom sasvim dobra jer nema benzina, Holandija, Švedska, centar Njujorka se pridružuju vapaju za biciklom, ovog puta ne preko ideologije jednakosti, nego preko ideologije ekonomije. Za sada je u pitanju samo cena, a sutra se više neće pitati ni za cenu jer neće biti toga što treba da se kupi.

Ako mi danas govorimo o cilju za budućnost, pitanje je kako urediti svet sa malo više dostojanstva i samosvesti. Ako svakodnevno gledamo proteste, navodno mirne, a koji se uvek završe batinama, suzavcem i smrću, i to na svim stranama sveta, kako ljudsku egzistenciju podići na jedan dostojanstveniji nivo, tj. da onoga ko protestuje ne biju, ali da ni on nema tako mnogo razloga da bude besan.

Cilj ni pod kojim uslovima ne sme da bude prinuda, ali ne bi trebalo da ide od čoveka do čoveka, od danas do sutra, od toga da li on brzo trči, pliva, misli, da li on može da sabere kao kompjuter. U kom smislu je napredak? Da li je sprava koju smo napravili naprednija od čoveka. U ovom trenutku svakako da, možda nema tu raznolikost, možda nema mogućnost da samu sebe pobudi, možda je njeno znanje mrtvo dok nije pobuđeno nekim ko od nje potraži to skladište znanja. Prednost mozga je u tome da može da traži da nešto zna. Mora tu još nešto da se formira, još jedan stepen više saradnje između čoveka i mašine. Jer u svojoj ograničenoj mogućnosti, ni broj pitanja nije adekvatan onom znanju koje možeš da dobiješ jer nikad ne pitaš o svemu. I daje ti se onoliko koliko si pitao, a nikad više od toga.

Da li je čovečanstvo napredovalo? Napreduje ako je dobilo cilj. Nema cilja koji nije ostvarljiv jer je on u granicama onoga što možemo da zamislimo. Hajde da probamo da ostvarimo ono što ne možemo ni da zamislimo za sada, hajde da to bude neki cilj, ono što nam nije palo na pamet ali je moguće.

Tekst je objavljen u Politici, 1. juna 2008. godine, kao kolumna u rubrici Pogledi sa strane i u knjizi Olja Ivanjicki, Vodič, Fonda Olge Olje Ivanjicki, 2014.