Olja i Kalajić, večna sadašnjost

Dragoš Kalajić, OLJA, Vukotić Media, 2017.

Dragoš Kalajić: OLJA, Vukotić Media, Beograd, 2017.  ISBN 978-86-89613-74-2

Retko se na jednom mestu nađu dva tako višestrano darovita čoveka kao što su se Dragoš Kalajić (1943-2005) i Olja Ivanjicki (1931-2009) našli u monografiji „Olja“.

Dragoš Kalajić, slikar, književnik, novinar, filozof, likovni kritičar i teoretičar, erudita renesansnog kova, napisao je svojevremeno knjigu o Olji. Knjiga je u rukopisu skupljala prašinu tri decenije, dok se konačno nije našao izdavač. Suzana Spasić u predgovoru ocenjuje da je to „i tri decenije posle pisanja svež rukopis. Njegovo objavljivanje je naše sećanje na Olju i Dragoša. I naš dug prema njima.“

Olja Ivanjicki, vajar, slikar, pisac, dizajner i kostimograf, slična po mnogo čemu Dragošu, stvaralac raznovrsnih interesovanja, autor više vajarskih i desetina hiljada slikarskih dela, inače Dragoševa poznanica i drugarica, bila je zahvalna tema za njegovo razigrano teoretsko razmatranje njenog stvaralaštva.

Dosta čitam, a posebno knjige o ljudima koje sam smatrao prijateljima ili koji su mi prijatelji. Zato je verovatno teško biti objektivan. Olja mi je bila prijatelj, često smo razgovarali o raznim temama, razmenjivali knjige, čak me je molila, pa sam pisao njena pisma na ruskom jeziku koji je dobro govorila, ali je bila nesigurna u tome kako zapisati izgovoreno. Sarađivao sam sa njom i u oko pripreme knjiga koje je ilustrovala. Nisam ispoštovao njen poslednji poziv na kafu, jer je požurila u večnost. Valjda zbog svega toga želim da pozdravim ovu knjigu o njoj. Bila bi drukčija da je kasnije završena, ali naš narod kaže da mrtvi žive dok ih se živi sećaju. A sećanje na Olju je itekako živo, što se posebno pokazala ovom nedavnom i na zahtev publike dugotrajnom izložbom u Istorijskom muzeju Srbije.

Olja svakako nije bila običan čovek. Isto tako nije bila ni serijski stvaralac. Bila je po mnogo čemu izvan ili iznad proseka. Bila je, rekao bih, stvaralački pustolov. I volela je život. Jednom prilikom joj rekoh da joj dobro rade klikeri. Istog trenutka je odgovorila „nema govora o klikerima, ja pripadam ovom vremenu, moraćeš da shvatiš da su mi dobri čipovi, nikakvi kllikeri kod mene ne rade“. Nije se umiljavala političarima, ali su je oni poštovali.

Kalajić dobro zapaža da je ona prihvatala Šejkin stav da je moderna umetnost raspadnuta renesansna slika. A Medialu kao duhovnu zajednicu u kojoj su mladi ljudi tražili sebe posle kraha soc-realizma, koji je pao na đubrište istorije, ona je jedina dokumentovala i slikom Mediala iz 1963. godine koja je vlasništvo Narodnog muzeja.

U Kalajićevoj monografiji za mene posebno mesto ima analiza slike Kofer starog generala. Možda je to zato što sam ga doživeo kao roman Sergeja Dovlatova izražen drugim sredstvom. Jer, Dovlatov je ruski emigrant koga američka kritika svrstava među 20 najboljih pisaca prošlog veka. Taj Kofer starog generala čuva neku vrstu nasleđa koja svim emigrantima predstavlja spomenar tragične dijaspore, deo izgubljenog zavičaja, centar sopstvenog bića, Odisejevu Itaku kojoj žele da se vrate. Olja je kofer izrazila likovnim sredstvima, ali ništa manje uspešno od literarnog izraza Devlatova.

Olja Ivanjicki, Kofer starog generala, objekat, 1964. – Zaostavština Olje Ivanjicki, foto: ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Dama s hermelinom

Ko je pratio Oljino stvaralaštvo, često je nailazio na razne oblike poznate Leonardove slike “Dama s hermelinom”. Imao se utisak da je to Oljina opsesija, izgledalo je da je Olja opsednuta hermelinom.

I sâm volim tu sliku. Daleke 1965. godine, kada sam boravio u Krakovu, sećam se da sam izazvao čuđenje kada sam platio taksi da me odveze do nekog imanja koji kilometar od grada na kome se nalazila čuvena Leonardova slika. Bilo je već veče, bilo je neobično da je neki mlad čovek, stranac, zna za tu sliku i želi da je vidi. Izazvao sam čitavu uzbunu, ali me je na nekom imanju u jednoj posebnoj zgradi, u prostoriji koja je bila nemenjena samo za tu sliku posebno ograđenu, osvetljenu i zaštićenu sačekao kustos. Insistirao sam da platim ulaznicu, jer sam želeo da imam uspomenu, što je isto tako bilo neobično. Taksista je za neku malu naknadu bio spreman da čeka koliko god treba. Sve mi je bilo neobično, pa i pažnja koju sam izazvao. Sliku sam znao sa dobre predratne reprodukcije u jednom izdanju knjige Mereškovskog o Leonardu. Slika je nastala krajem 15. veka, a urađena je bojama na dasci. Istraživači Leonardovog opusa kažu da je dama na slici petnaestogodišnja Cecilija Galerani, ljubavnica milanskog nadvojvode Lodovika Sforce, koji je dugo bio Leonardov mentor. Sliku je 1798. godine kupio poljski pisac i bogataš Adam Čartorijski. U Drugom svetskom ratu Nemci su je bili oteli, ali je kasnije vraćena porodici.

Tada sam čuo i legendu o hermelinu, za koga se kaže da će sačekati lovce da ga ubiju, a neće hteti da se skloni u blatnjavu rupu koja bi uprljala njegovo krzno. Legendu je pomenuo i autor Monografije, ali o tome nije razgovarao sa Oljom. Smatrao sam da je Olja pristalica takve tajanstvene legende izabrala ovu životinju za svoj slikarski simbol, jer hermelin svojom elegancijom, lepotom, belinom asocira na nezavisnost, fizičku i moralnu čistotu. Zbog toga mi je bilo nekako normalno da se u ovoj monografiji nađe čak 12 verzija ove slike, iako nisam znao da ih ima toliko.

Olja Ivanjicki, Dama sa hermelinom, 1981, foto ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Leonardova kćerka

Olja je sebe proglasila Leonardovom kćerkom. Leonardova uloga u njenom slikarstvu, smatra opravdano autor monografije, je nesporna, ne samo zbog njenog ciklusa Leonardova seansa, koja se nastavlja Teutom i Kanonom brzine. U stvarnosti, Olja je pokušavala i uspevala da renesansnu lepotu stavi u savremeni svet, dokazujući na taj način ubeđenje da se novo naslanja na staro, da ništa na ovom svetu nije novo, ali da se stare stvari mogu videti i prikazati na drugačiji, nov način. Ona je umela da s merom sačuva renesansnu lepotu u anarhičnosti i propoveda lepotu ružnog u svom (našem) vremenu koje je više anarhija nego red.

Autor monografije je pokušao da koristeći se postavkama psihoanalize, dokaže da je Olja u Leonardu nalazila zamenu za oca. Međutim, ja to ne prihvatam na taj način. Olja je poštovala, volela i pokušavala da dostigne lepotu kojom zrače Leonardova dela. Ona je želela da bude Leonardova kćerka po svojoj veštini, po svom shvatanju lepog, po svom renesansnom znanju, radu i svojoj istraživačkoj radoznalosti. To nije neobično, jer ko se rano upozna sa Leonardovim stvaralaštvom ostaje zarobljenik njegovog stvaralačkog genija bez ostatka i ograničenja. Leonardo je lepotu video, voleo, umeo da je izrazi, ali je i naučnički precizno secirati tražeći unutrašnje veze i naučna objašnjenja. Osim toga i Leonardo je bio vajar, pronalazač, građevinar, slikar, naučnik… Olja je po mnogim elementima svoje stvaralačke ličnosti zaista bila njegova kćerka.

Dvojstvo

Olja Ivanjicki se u svojim radovima često igra dvojstvom. Tako sa njenim slikama, što Dragoš Kalajić uočava na dublji filozofski način, zajedno sreću Bol i Uživanje, Razaranje i Rađanje novog života, Smrt i Životna radost, a sve počinje i završava se dvostrukošću čoveka – muškim i ženskim principom. Možda je u njenim slikama žena, odnosno ženski princip izraženiji, istaknutiji i bogatije određen, ali ona nikada ne zaboravlja drugu stranu, shvatajući da je potpunost života u jedinstvu suprotnosti ta dva principa.

Dvojstvo je filozofija koja je pružila korene konfučijanstvu, pojavljujući se nekoliko vekova pre Konfučija. Dvojstvo dobra i zla, snage i nemoći, svetla i tame, dana i noći, lepog i ružnog, rađanja i umiranja, agonije i ekstaze, patnje i uživanja, reda i nereda,  često je Oljinim slikama. Ona doduše daje niz varijacija na tog dvojstva. Autor monografije to je posebno i uspešno analizirao na primeru slike Molotovljev koktel, gde eksplozija i Gola Maja variraju između Agonije i Ekstaze.

Olja Ivanjicki, Molotovljev koktel, foto ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Kalajić se u svojoj monografiji pozabavio nekim bitnim odlikama Oljinog stvaralaštva. On lepo primećuje da „perspektivu u Oljinim slikama ne određuje prostor, već njegovi sadržaji, ona nije projekcija ambijanta života, već manifestacija života“. Pošto Oljini prizori, to je primetno i laiku, ne sadrže konvencionalno jedinstvo mesta, vremena i radnje, onda u „večnoj sadašnjosti“ mogu da se nađu elementi iz raznih istorijskih perioda i sa različitih prostora sveta, najčešće kao slikarski citati. Zato je autorov zaključak da Oljina dela izražavaju večnu borbu strukturalne komponente čoveka protiv haosa i anarhije, što utiče da se u njenim slikama primećuju i lepota haosa i lepota reda.

Možda je Oljino grupisanje elemenata pokušaj, kako Kalajić primećuje, „venčanja duhovnih vrednosti renesansne kulture i vitalističkih vrlina savremenog Zapada“, pošto na Zapadu postoji vitalistički elan i stvaralački optimizam. Iako je Olja među prvima upoznala američku umetnost i tada posebno aktuelni pop-art, ona im nije podlegla, njeni pan-svetski prizori pružaju nove kontekste sa novim značenjima. Olja je shvatila osnovni zakon zapadne umetnosti: umetnik mora da bude prisutan u svetu, ne sme se gubiti u metafizičkim maglama traženja, a Mediala, kao spontana pojava, dala joj je osmišljenu stvaralačku podlogu. Ostalo je bilo stvar rada, talenta, a često i hrabrosti.

Sa zadovoljstvom sam pozdravio ovu Monografiju. Jeste da je delimična, da je nepotpuna, ali je i korisna i na svoj način sveža. Vratila mi je dane druženja s Oljom, iako je Olja odsutna već osam godina. Ali, pravi stvaraoci ostaju među nama večito, a monografija je nastavak ovogodišnjeg druženja sa Oljom Ivanjicki u Istorijskom muzeju Srbije. Nastavak vredan pažnje, kakvu i zaslužuje Oljin stvaralački genije.

Dimitrije Diso Janičić

Za čitaoce Avant art magazina izavač je odobrio popust. Preuzmite kupon ispod ovog teksta, odštampajte ga (ne mora u boji) i odnesite u redakciju izdavača koju vidite na samom kuponu. Ili se javite telefonom ili elektronski, navedite da ste ponudu videli na Avant art magazinu i dobićete dodatnih 10% popusta za kupovinu knjige OLJA, Dragoša Kalajića.