Tragovi

Jasna Finderle, Dani na istoku, Interpress, Beograd, 2016. Naslovna strana: Željka Bašić-Savić

Jasna Finderle: DANI NA ISTOKU, pripovetke, „Interpress“ Beograd, 2016.

Stigla nova knjiga Jasne Finderle. U starom, dobrom, prepoznatljivom stilu: spartanska štednja reči, a okeanska širina za misli. Uredila je Suzana Spasić, a preporučuje je Silvija Monros Stojaković. Na korici je fotografija Željke Bašić-Savić koju bih naslovio TRAGOVI (u pesku, pepelu, snegu – nebitno). Knjiga štampana u gradu sedam padeža i dva pisma, u izdavačkoj kući Interpress koja je štampala i prethodnu Jasninu knjigu. Knjigu su stvarale Jasna, Suzana, Silvija, Željka,  ali nije „ženska“, ako prihvatamo opravdanost postojanja tog izraza u književnosti . A dobra jeste.

Autorka je ovoga puta otišla na istok. Ne samo zbog izdavača, već njeni junaci pokušavaju da savladaju „studen istočnih vetrova“, da se pomere od toplog Sredozemlja i vodenog beskraja.

Neobični su ti Janini junaci, uglavnom „obični“ ljudi sa nekim neobičnim osobinama. Često su sa praznim novčanikom i punim životom. Ponekad se „oporavljaju od života“. Nepraktični su: dva doktorata, a bez vozačke dozvole. Pomalo zagubljeni: ne pripadaju ni samom sebi. Kada se neko od njih slučajno obogati, dobije sve, a izgubi sebe. Neki su zaljubljeni: sede uveče na terasi i časte se zvezdama. Rade i neobične poslove: gaje strpljivost ili čiste nespokojnu dušu. Jasna kao da ne voli mnogo reči: ona svojom oštrinom i svedenošću „razrezuje tuđu tišinu“. A njeni junaci nisu avantusristi i pustolovi. Samo su, kako to ona lepo kaže, u nekom trenutku nemirom nahranjeni. I onda ostanu sa tim nemirom da se od njega nikada ne oslobode.

Stilski i izražajno, Jasna ostaje dosledna sama sebi. Ostaje takva i kada je prećutkuju i kada joj pohvale upućuju. Neće da se odrekne lepote ni škrtosti u rečima. Čovek koji čita njene priče ponekad zbog toga može da se oseća uskraćeno. Sve dok ne razmisli pažljivije. Onda zaključi: kog vraga bi bilo potrebno ređati stranice reči, oslobađajući čitaoca od potrebe da razmišlja. Sve se to može iskazati u jednoj reči ili rečenici.

Nije ona kao jedna njena junakinja – da ima velike škole, a malo srce. Ne, njeno srce je kao aerodrom, okeanske širine. Ali na njega sleću samo izabrane reči. Zbog toga su njene priče drukčije. Ubedljivije, ako smo spremni da ih čitamo s uključenom koncentracijom.

Jasnine priče treba uzimati kao lek, lekovite su, angažuju naše razmišljanje i pažnju. Treba ih uzimati po jednu posle spavanja. Onda je odmisliti, doživeti, pročačkati između redova, prisetiti se etimologije… Onda ćete se diviti toj Jasni kako jasno rečima uspe da razbije našu uljuljkanost i lenost. I smeta mi naslovna strana: tragovi u snegu su kratkotrajni, a Jasnine priče bi pre ličile na okamenjenu lavu, njihovu trajnost će vreme potvrditi.

I dobro je što Jasna piše sa dobrim naumom. Jer, u ovoj knjizi dobro u čoveku ima glavnu reč. Čitanje ove knjige brisaće vam brigu iz očiju. Nahraniti vas lepotom. Obogatiti vas. A to je dosta od jedne Jasne, to je mnogo od jedne knjige.

Dimitrije Diso Janičić