Operske kuće koje prkose vremenu

Ovde ćete se vraćati ponovo i ponovo i ponovo… 

Operska kuća Tenerife, foto: ktadeo, via Flickr

Manje je više? Ne, više je više, kada je reč o Operskoj kući Tenerife, koja je otvorena u septebru 2003. godine, u glavnom gradu Tenerifa, Santa Kruzu. Spektakularnu opersku kuću dizajnirao je španski arhitekta Santjago Kalatrava i ovo zdanje je mnogo više od objekta koji liči na gigantski talas, a talas je mnogo više od talasa koji je doneo modernistički stil, dominantan u arhitekturi 20. veka. Modernističke arhitekte inspiraciju su nalazile u prošlosti, ali ne iz bilo kakve, već iz dela španskog genija Antonija Gaudija, nezaboravnog po monumentalnim građevinama, pre svega crkvi Sagrada familija u Barseloni.

Opera, Tenerife, Santa Kruz, foto ktadeo, via Flickr

Uticaj Gaudija oseća se i u Operskoj kući u Sidneju. Ipak, arhitekta Santjago Kalatrava želeo je da pokaže da Gaudi treba da ostane u prošlosti jer su ljudi gladni novih oblika, novih izraza. I to je pokazao na delu. Tenerife Opera liči na talas, ali liči i na krilo ptice u letu, a opet liči i na školjku. Arhitekta nas je ostavio da sami razmislimo.

Građevina od 3.500 tona u svojoj unutrašnjosti ima dve koncertne sale. Veća sala ima 1668 sedišta. Arhitekta koji je najčešće za svoja dela (skulpture i crteže) nalazio je inspiraciju u prirodnom svetu, otkrio je da je oblik ove Opere proizašao iz oblika glave poznatog vulkana Maunt Teide, koji je na Tenerifima poznata turistička atrakcija.

Projektom Opere na Tenerifima Kalatrava je definitivno postao super-zvezda u svetu arhitekture. Znajući za to, samouvereni arhitekta je na pitanje kakvu funkciju ima njegov talas, odgovorio – Nikakvu! Kao i kod Pjermarinija.

Operska kuća Skala, Milano, foto eraritjaritjaka, via Flickr

Kao i kod Pjermarinija!

Skala u Milanu, projekat arhitekte Đuzepea Pjermarinija, 1779.

Kada je milanska operska kuća nazvana Teatro ređo dukal izgorela 1770. godine, austrijska carica Marija Terezija (koja je u to vreme vladala Milanom) naručila je od arhitekte Đuzepea Pjermarinija da dizajnira novu opersku kuću na istom mestu. Pjermarini je napravio pet sličnih verzija sve dok finalna nije odobrema. Tako je nikla jedna od danas najčuvenijih operskih kuća – Teatro ala Skala, ili La Skala.

Neoklasični arhitekta Pjermarini je preko ovog objekta  želeo da predstavi Apolona u trijumfalnim kolima, ali unutrašnjost Skale, sa svojih 1800 sedišta, koja iskreno „peva”, ispala je prijatna i bliska. Upravo to je bila i čarolija ovog teatra koja je ubrzo postala dom najvećih italijanskih kompozitora, Donicetija, Belinija, Rosinija i Verdija. Sam Đuzepe Verdi je komponovao za ovu scenu, a upravo je na njoj postavio i svoju prvu operu Oberto, 1839. godine. Na ovu scenu Verdi se vratio tek posle zabrane upravnika Opere da se ne pojavljuje celih 20 godina na njoj. I 20 godina kasnije, Đuzepe Verdi je u milanskoj Skali postavio svoja poslednja remek-dela, premijerno Otela 1887. i Falstafa 1893. godine.

Milano, Skala, foto Giuseppe Anello

Dobar deo 20. veka milanska Skala je bila u vlasništvu aristokratskih porodica, sve do Drugog svetskog rata kada je kuća uništena. Po završetku rata, građani Milana koji su bili najponosniji na svoju Operu, odlučili su da je podignu ponovo, pre nego bilo koju drugu konstrukciju u gradu, da obnove Skalu čak i pre nego što bi obnovili bolnice. Mnogo godina kasnije, zbog kontroverznog remodeliranja enterijera 2002. godine, Skala je bila zatvorena, a kada je ponovo otvorila svoja vrata, bljesnula je u originalnom dizajnu Pjermarinija, iako su lokalni restauratori bili skeptični.

Pariz, Opera, autor Šarl Garnije, foto P. Tišma

Duh među gostima

Kompozitor Klod Debisi rekao je za ovu opersku kuću da ga podseća na tursko kupatilo. Londonski Tajms se šalio na račun arhitekte Šarla Garnijea, govoreći da se pre nego što je dizajnirao ovu kuću prejeo pudinga, a čak i carica Evgenija, žena Napoleona Trećeg, optužila je Garnijea – „Kakav je ovo stil? Ovo nije stil, ovo nije ni grčko, nije ni Luj XV ni Luj XVI”. Usledio je odgovor: „Ovo je stil svih vremena. Ovo je stil Napoleona Trećeg, a vi se žalite sami sebi”.

Opera Garnije, lobi, autor Bobik, via Wikimedia

Nazovite je kako god hoćete, ali Pariska opera je najslavniji operski objekat u svetu. Takozvana Palata Garnije zauvek će ostati dom pisca Gastrona Lerua i njegovog Fantoma iz opere.

Garnije je pobedio na konkursu raspisanom za izgradnju operske kuće u Parizu, 1861. godine, kada je imao samo 32 godinee. Ipak, objekat nije dobio dozvolu za izgradnju sve do 1878, osam godina posle pada Napoleona Trećeg. U to vreme u Parizu je cvetala Belle Epoque, pa se Garnijeova građevina odlično uklopila u čitavu atmosferu. Suštinski, publika je češće dolazila u Operu ne da gdeda, već da bude viđena.

Danas milioni turista dolaze da vide Operu u Parizu, a često su razočarani što objekat nije u blizini vode, kako mnogi zamišljaju vodeći se predanjima o „Fantomu” koji je živeo u kući nad jezerom. Otac Fantoma u operi, pisac Gaston Leru, nije lagao. Ispod ovog objekta nekada je zaista bila voda, koja je kasnije izvučena uz pomoć pumpi. Dugi niz godina Pariska opera bila je i dom Nacionalne opere i baleta, ali su 1989. godine oni prebačeni u novu građevinu – Operu Bastilja, koja je jedan od velikih projekata koje je inicirao predsednik Fransoa Miteran. 

Velika restauracija Pariske opere početa je 1999. godine, a 2000. je završena obnova fasade. Restauracija glavnog lobija, sale i kompletnog enterijera završena je 2007. kada je ponovo zaživela ova stara „svadbena torta” šarla Garnijea.

Marčela Beneti

Tavanica Opere Garnije, koju je 1963. godine oslikao Mark Šagal, foto eraritjaritjaka via Flickr