Čija si senka, dušo moja

Povodom odlaska pesnika Slobodana Rakitića 

Govorio nam je da smo “sagradili kuću na najlepšem mestu, od najtvrđe građe, od samih kostiju, od ruku i nogu, od naše krvi, očiju…” Pogađao ga je i mučio tragizam srpskog naroda, samozaborav, seobe, izolacija, nepravda. Borio se svojim najoštrijim oružjem – rečju – protiv podela, odvajanja, prekrajanja istorije, jezika. Glasno je govorio i kada su drugi ćutali. Bio je politički aktivan, čak i poslanik u prvom sazivu višepartijskog srpskog parlamenta, predvodeći poslaničku grupu SPO, a kasnije u saveznom parlamentu i DEPOS-a. Od 1995. osnovao je Sabornu narodnu stranku i vodio je u okviru demokratske opozicije sve do petog oktobra 2000. godine. Pre i posle svega, ipak, pamtimo ga kao pesnika velike energije, koji je davao sebe do kraja u borbi za istinu o srpskom narodu, za očuvanje jezika, tradicije i srpskog bića. Slobodan Rakitić, pesnik i esejista, dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Srbije, urednik katedre za srpski jezik u Kolarčevoj zadužbini, a poslednjih godina i predsednik Srpske književne zadruge, najstarije i najvažnije izdavačke kuće u Srbiji, umro je u Beogradu 1. januara 2013. godine, posle kraće bolesti.

Slobodan Rakitić, izvor fotografije Večernje novosti

   Rođen je 20. septembra u Vlasovu kod Raške, a od 1960. godine živeo je u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise “Savremenik”, “Raška” i “Književna reč”. Prvu knjigu pesama “Svetlosti rukopisa” objavio je 1967. godine. Tokom tih šezdesetih, kako navodi Mirko Magarašević, Rakitić se u svom pesničkom razvoju nije upuštao u teatralno bučne nastupe pojedinih pesnika svoje generacije, niti je pokazivao afinitet prema ostacima nadrealističke poetike. Rakitić je retko pisao o urbanim prizorima, nisu doticali njegovu pesničku imaginaciju. Njegov pesnički pristup je od početka bio skoro ritualan. Reč je bila svetinja, ali i veliko iskušenje. Njegova poetika protkana je njegovim poreklom iz Stare Srbije, Raškom, prepunom tradicije, istorije, bogatom duhovnim, vizantijskim nasleđem.

Slobodan Rakitić objavio je knjige pesama: „Svetlosti rukopisa” (1967), „Raški napevi” (1968), „Svet nam nije dom” (1970), „Zemlja na jeziku”„Pesme o drvetu i o plodu”(1978), „Žudnja za jugom”(1981), „Potomak”(1982), „Osnovna zemlja”(1988), „Tapije u plamenu”(1990), „Plovidba”(2003), „Povratak kralja”(2003), „Plamen i rosa”(2010). Autor je i tri knjige eseja „Od Itake do priviđenja”(1985), „Oblici i značenja”(1994) i „Bratstvo po Orfeju”(2007). Priredio je i zbornike „Poezija romantizma jugoslovenskih naroda” i „Antologija poezije srpskog romantizma”.

Tokom 2011. i 2012. godine izašle su i Rakitićeve „Sabrane pesme” u deset tomova. Dobitnik je više književnih i drugih nagrada, odlikovan Ordenom Svetog Save II stepena. Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, italijanski, poljski, kineski, češki, slovački, makedonski, jermenski, švedski i rumunski jezik.

Na samom početku ove godine, 1. januara 2013, Slobodan Rakitić je „prešao iz jednog u drugo doba”, prinevši kao u pesmi raškom Anđelu na dar svoje ime, srce i budućnost”, i kao onaj njegov „Poslednji ratnik” domahnuo životu koji je prošao.

S.Spasić