Stevan Raičković o Desanki Maksimović
Stevan Raičković je o Desanki Maksimović pisao je u više navrata, a ostavio je i opsežan esej “Između tajne i otadžbine” u kome je govorio o Desankinom pesništvu. Govorio je o Desanki i prilikom primanja nagrade kou mu je 1995. dodelila Zadužbina Desanke Maksimović. Našu pažnju privuklo je jedno kratko sećanje:
Prvi moj susret sa Desankom Maksimović stekao se na nevelikom i pretrpanom prostoru jedne čitanke. U mnoštvu jednoličnih i poučnih tekstova, koje sam zbog onog namenskog i programskog što je bilo u njima morao da čitam ili učim napamet, nalazila se i pesma Seoski potok – sa potpisom Desanke Maksimović.
Mili seoski potok
u zelene žabljake spleten.
Sparušen vrbov otok;
i celom miriše dolinom
u vodu potopljen ćeten.
U suhe obalske zvuke
šumor se utkiva tužni.
Žir se odroni s bukve
i šareni šljunak vira
zakloni talas kružni.
Mada smo ovu pesmu u nastavi zaobilazili i bili tokom cele školske godine upućivani na tekstove ispred i iza nje, ja sam joj se sve usrdnije vraćao, pročitavao je, iako sam je već odavno znao napamet. S jedne strane – zbog nečeg – zaobilažena, bila je s druge strane – izgleda zbog tog istog – pronađena. Nečeg tajanstvenog i nekorisnog, nečeg bez svrhe, a lepog, zagonetnog i za taj moj uzrast – nejasnog bilo je u tim ćetenima i zvukovima, među kojima se odigravalo nešto skriveno od svih, zatureno i skrajnuto, preko čega se na kraju sklapao talas kružni, uvlačeći negde u nekakvu dubinu celu tu zagonetnu sliku, ostavljajući me u nedoumici,: da li je ta slika uopšte i bila izrečena.
Od preteranog otvaranja stranice na kojoj je bila ova pesma, moja bi se čitanka, kad god bih je položio na hrbat, sama odškrinula na tom mestu, kao neke male dveri koje mi nude pukotinu da kroz nju ponovo uđem u svoj tajanstveni predeo.
Stevan Raičković, Jedan mogući život [prir. Miroslav Maksimović], Beograd, BIGZ, SKZ, 1996.