Mirjana Kovačević: Zaraza

Želeo je da postane bubnjar. Jednostavno. Udarao je kašikama o tanjire, čupao šiblje da bi gonio autobuse, okretao se za svakom rumenom devojkom.

Željkoooo – pozvala ga je majka u kuću.

Šta je, majko?

Jesi li ti slomio ovaj tanjir?

Ispao mi je iz ruke- uplašeno reče Željko.

Ispale ti oči, baksuze- viknu žena.

I Željko prvi put zaplaka. Više nije umeo da objasni zašto i kako, ali kad god bi se setio majčine kletve , izgovorene u besu, on bi zaplakao.

Deca iz ulice ga prozvaše Plačljivko.

Odrastao je Željko, otišao iz rodnog grada. Zaboravio drugare i majku. Oženio se. Prolepšao se ali i dalje je lako puštao suze da mu kaplju niz lice. I nije ih krio. Nikada.

Žena mu se zvala Zorica. Nije joj smetalo što joj muž plače u postelji i posle a i pre vođenja ljubavi. To joj je bilo simpatično.

Željko nije postao bubnjar. Lupao je i dalje po stolu, prstima. Jednom je moralo da prestane plakanje. Jednom je udario i šakom o sto. A jednom je udario i šamar Zorici.

Trenutak kada je udario šakom o sto, ostao je zapamćen. Zorica je bacala tanjire po kuhinjskom podu, vrišteći na Željka.

Što plačeš, idiote, idiote, idiote…- ponavljala je.

Ne znam Zorice. Možda zbog majčine kletve. Ove oči kao da će iscuriti. Nikada nisam video dobro. Ni sebe, ni okolinu, ni tebe. A volim te. Iskreno te volim.- ubedljivo i bez suza govorio je po prvi put.

Ti i jesi slep. Ne vidiš da sam trudna. Ne razmišljaš o deci. O porodici. Kada me voliš, plačeš. Zašto?- pitala je Zorica zbunjena što je Željko uopšte ne gleda u oči nego skreće pogled na sto i udara šakom o njega.

Dosta je bilo! Neka sam slep. Šta treba da vidim. Šta to nudi vid. Šta nudi to čuveno čulo. Zar gubim zato što ne vidim. Da li ti mene čuješ?- uznemirio se Željko.

Čujem te Željko, odlično. Za razliku od tebe ja i vidim i čujem. I plačem kada treba. Ne, ti nisi Plačljivko. Ti si , ti si….!- nije dovršila rečenicu. Željko, iako je saznao da mu je žena trudna, zalupi vrata nogom i izađe iz stana. Šetao je dugo. Razmišljao i očima koje vide i ne vide. Osećao je da gubi svest. Ali bilo mu je čudno što nema suza da ga spasu. Zastao je kod sladoledžije Gojka, naslonio se na stablo jablana i zanemeo. Pao je, udario glavom o beton. Prišlo mu je dete koje je kupovalo sladoled.

Čiko, čiko!- dozivalo ga je.

Željko se nije pomerao. Otvorio je oči za trenutak, ugledao devojčicu i izustio samo- Ne plaši se , dete…

Gojko je prišao, pozvao hitnu pomoć. Bilo je kasno. Dete je plakalo ne znajući šta se dešava.

To dete sam bila ja koju je Željko zarazio suzama. I sada eto, plačem, ne shvatajući, zašto i odakle toliko suza za ove sitne oči. Možda ipak kletva. Iako nisam sujeverna. A možda neka bajka u koju sam verovala a nisam je nikome ispričala. Do sad…

Mirjana  Kovačević