Čudnovata platna života

Milan Pajević, Čudnovata planina, Prometej, Novi Sad, 2020.

Milan Pajević, Čudnovata platna, Prometej, Novi Sad, 2020.

Kada inženjer nekadašnjeg jugoslovenskog preduzeća zbog posla zabasa u udaljene krajeve sveta, a u isto vreme, zemlja iz koje je krenuo počne da se rastače i krvari po svim šavovima, suoči se sa jednom posebnom tugom i nostalgijom, sa jednom odvojenošću, brigom, setom,  koje, sklon pisanju i rečima, pretače u neke beleške, sećanja, razmišljanja. Istovremeno, prepliću se u tim sećanjima i događaji, susreti, anegdote iz tekućih dana inženjera koji radi u Iraku, Rusiji, Ukrajini… Radoznao, sklon igri u kojoj izaziva samog sebe, autor Milan Pajević zapisuje te priče i sećanja na ruskom jeziku, pa tek onda prevodi na maternji. Po povratku kući, sa već objavljenom prvom knjigom priča koja je izašla u Kijevu  (Pitao bih. Koga da pitam, Kijev 2008, Beograd, 2016), Milan Pajević se sređujući beleške, dnevničke zapise i priče, sve više okreće pisanju. Aktivan na društvenim mrežama, duhovit, zapitan o mnogim aktuelnostima i sa iskustvom čoveka koji je prošao svet, ali i sa željom da lepim oboji svakodnevicu, Milan Pajević piše aktivno, objavljuje, dopisuje se. Nijedan susret za njega nije samo susret, jer u svakom pronađe nešto jedinstveno i važno da se zapiše. Tako nam, i sam ne sanjajući, ostavlja dragocene zapise o Zavičaju (koji uvek naglasi velikim slovom), o ljudima koji su obeležili naše vreme, on nam priča one tople ljudske priče, u kojima se sažima čitavo iskustvo. Za njega je podjednako važno da zapiše utiske o Veroni koliko i o Arilju, da prenese lepotu Direra iz Albertine u Beču isto koliko i sa Arlemm-a, letnjeg muzičkog festivala u Arilju, on svoje zapise i priče boji duhovitim opaskama, šalama, ali i muzikom koju slobodno možete slušati dok čitate ta “Čudnovata platna”, na kojima, kao na filmskoj traci, teku neki životi, nižu se neki predeli, smeju se neki ljudi, dimi se dobra kubanska cigara, i život teče, teče, potvrđujući nam da je zaista ona reka u koju se ne može dva puta ući, kako je tvrdio Heraklit.

Milan Pajević, privatna arhiva

Podnaslov knjige kaže da su ovo Neispričane priče. Možda su mogle da se zovu i nedopričane priče. Ne, one nisu nekompletne ili nezavršene, one su celine koje ostavljaju dubok trag kod čitaoca, one su razbarušene, ali uglađene, kao i sam autor, one donose ne samo lične utiske, već sijaset istorijskih činjenica, podsećanja i podataka. Svaku priču Milana Pajevića čitalac može da “dopriča”, da nastavi, da iz sopstvenog iskustva “doda i dopiše” nešto  svoje, da odgleda ovaj literarni “film” sopstvenom dušom. Autor svakako igra na kartu obazovanog, ali pre svega radoznalog čitaoca, koji će u ovim pričama pronaći mnogo zanimljivosti, podsetiti se da postoje “istorijske istine” koje se često zaborave, podsetiti se vremena kada smo drugačije vrednovali ono što nam je dato kao umetnička, ljudska i moralna nadogradnja, kada smo disali nekim punim plućima i svet posmatrali širom otvorenih očiju, upijajući sve lepo, ljudsko i istinito kao kod koji se utiskuje zauvek.

Suzana Spasić