Div-žene srpskih vladara

Carica Jelena, žena cara Dušana

Carica Jelena sa decom, Visoki Dečani

Žene kraljeva, prinčeva i predsednika, nesumnjivo su vekovima menjale istorijske tokove, utičući na muževe vladale su iz senke, što se u velikoj meri odrazilo na kompletnu politiku vlasti. To je slučaj u celom svetu, pa i u Srbiji, počevo od Ane, supruge velikog župana Stefana Nemanje, pa završno sa Aleksandrom, ženom kralja Petra Drugog Karađorđevića. Osam stoleća srpske istorije obuhvaćeno je luksuznom knjigom Žene srpskih vladara autora Tomislava M. Simića Kalpačkog, koju su kao zajedničko izdanje objavila dva izdavača – „Naša priča plus” i „Patam”.

Ovaj novinar dokumentarnog programa Radio-televizije Kruševac, godinama je istraživao da bi sagledao poreklo vladarki, njihove naravi, uticaj koji su imale na muževe, na popularan način ilustrujući njihove sudbine zanimljivostima iz bračnog života. Na 400 strana, na osnovu prikaza, prilično je jasna podela na one žene koje su imale aktivnog i pozitivnog uticaja na muževe – vladare i politiku srpske države, kao i na one koje nisu.

-Nažalost, bilo je manje onih prvih, ali je uteha da smo, u najkritičnijim periodima naše istorije, imali div-žene, prave svetice koje su hodale po zemlji. Verujem da su poznate, priča Tomislav M. Simić Kalpački u razgovoru za AAM. U knjizi je otkrio i koji je vladar imao najviše žena, a kome je lepša polovina „došla glave”, koje su dame vladale umesto muževa, a koje nisu imale uticaja u političkom životu, da li su srpske snaje bile neverne, o kojoj se najmanje zna. Autor u knjizi ujedno opisuje ceo društveno-istorijski i kulturološki kontekst u kom su živele i vladale, prikazuje i drugu, skrivenu, privatnu, stranu istorije, pokazujući kako su ključne odluke u istoriji srpskog naroda često bile motivisane ličnim interesima i koliko su zapravo privatan život vladara, ličnost, stavovi, ali i kaprici i prohtevi vladarki oblikovali istoriju naroda na čijem su čelu bili.

-Ovim kapitalnom knjigom, želeo sam da donesem i jednu drugačiju, na nov način predstavljenu istoriju srpskog naroda. Istorija se gotovo uvek posmatra kao sukcesivan niz šturih činjenica, ali se zaboravlja da je ona rezultat odluka koje su doneli ljudi koji su u datim, ključnim, momentima istorije, stajali na čelu države. Ujedno se gubi iz vida da su i ti vladari bili ljudi sa svim svojim manama, vrlinama i potrebama, te da je i njihovo javno delovanje bilo pod velikim, nekada i ključnim uticajem privatnog. Vladari i vladarke bili su u stalnom sukobu između svog privatnog i javnog bića, boreći se za ličnu sreću i opštu dobrobit, ne uvek podjednako uspešno niti ravnopravno, ali, svakako potvrđujući Hegelovu misao da se „ništa veliko nije dogodilo bez strasti“, objašnjava Simić Kalpački.

Humanost Jelene Anžujske

Među ženama naših vladara pojedine je nazvao i vladaricama, jer su, praktično, vladale umesto muževa, a to su: Ana Komnina (kralja Radoslava), Beloslava (kralja Vladislava), Katalina (kralja Dragutina), Jelena (cara Dušana), Jerina despota Đurđa), Persida (kneza Aleksandra Karađorđevića), Draga Mašin (kralja Aleksandra Obrenovića). Simić Kalpački napominje da je svaka od njih priča za sebe. Neke su češće negativno uticale, čak dotle da je sudbina države, ali i muža – vladara, bili na kocki.

-Bilo je i onih žena sa znatno manjim, ili nikakvim uticajem, a to su: Ana (Nemanjina), Evdokija (Stefana Prvovenčanog), Jelena Anžujska (Uroša Prvog), Simonida (Milutinova), Milica (Lazareva), Ljubica (Miloševa), Natalija (Milanova), Marija (Aleksanra Prvog Karađorđevića), kaže Tomislav Simić Kalpački. Kako objašnjava, najzaslužnije i najomiljenije u narodu bile tri „div-žene”: Francuskinja Jelena Anžujska, naša kneginja Milica i Marija Hoencolern – Karađorđević.

Jelena Anžujska

Kraljica Jelena Anžujska

-Kraljicu Jelenu Anžujsku, arhiepiskop Danilo Drugi, njen savremenik, opisuje ovim rečima: „Bila je prekrasna svojom pojavom… Oštre reči, ali blage naravi, neporočnog života i svakim dobrom u životu ukrašena”. Jelena je osnovala neku vrstu prve ženske stručne škole u srpskim zemljama, kao i internat za devojke. U poslednjoj četvrtini 13. veka, kada Evropa nije pokazivala interesovanje za školovanje devojaka, posebno ne onih nižeg roda, u Srbiji je, zahvaljujući kraljici Jeleni, takve škole bilo…- priča Simić Kalpački. Iako bez dokumentovanih istorijskih činjenica, tvrdi se da je Jelena bila kći Balduina Kurtnejskog i dalja rođaka dvojice značajnih ljudi – francuskog kralja Luja četvrtog i njegovog brata Karla Prvog Anžujskog, kasnije kralja Sicilije i Napulja. Kada je Jelena iz Francuske krenula put Srbije, kralj Uroš je naredio da se od Studenice do Ibarske klisure posade jorgovani, kako bi put za njen dolazak izgledao lepši, dostojan njenog bogatstva, porekla i lepote.

-Brzo se navikla na život u Srbiji i bila omiljena u narodu, veliki ktitor i obnovitelj. Podizala je i rimokatoličke crkve i pravoslavne manastire. Za nas je najznačajnije što je podigla srpski manastir Gradac, na Ibru kod Raške, oko 1270. godine. Velelepna je Uroševa zadužbina, manastir Sopoćani, ali ni Jelenina crkva, posvećena Bogorodici, svojom lepotom nimalo ne zaostaje za ovom. Jelena je podarila Urošu četiri sina, od kojih su dvojica postali kraljevi, Dragutin i Milutin. Oko 1280. godine, Jelena je primila monaški zavet i postala monahinja Jelisaveta. Bilo je to u crkvi Svetog Nikole, kod Skadra, koju je pretvorila u pravoslavni manastir. Sahranjena je u manastiru Gradac, priča naš sagovornik.

Snaga kneginje Milice

Knez Lazar i Milica

Knez Lazar i kneginja Milica, Manastir Ljubostinja

Milica, izdanak loze Nemanjića, na istorijsku scenu stupa posle pogibije muža, kneza Lazara na Kosovu polju. Ona upravlja Srbijom do punoletstva sina, despota Stefana, i donosi mudre odluke u teškom vremenu.

Do punoletstva sina, despota Stefana Lazarevića, mudro i oprezno je vodila Srbiju, što je bilo neophodno u tim kritičnim godinama. Stefan je, postavši punoletan oko 1393. godine, preuzeo vlast u Srbiji. Zemlja jeste bila u vazalnom odnosu prema Turskoj, ali je u svemu ostalom zadržala atribute državnosti, pa je, kao takva, i napredovala. Po preuzimanju pune vlasti punoletnog sina, Milica se povlači u manastir, dobivši monaško ime Jevgenija.

-U preteškim vremenima, kada je nekadašnja kneginja strepela za život svog sina, za opstanak zemlje i naroda zbog nepredvidive ćudi Bajazitove, zapretila je još jedna opasnost – glad! Narod je bio gladan, demoralisan, izgubljen. Monahinja je krenula na dug put do Jedrena, sultanu. Molila je Bajazita za dozvolu da ode u Bugarsku, u Trnovo, da otud donese mošti svete Petke. Turčin je bio daleko od toga da razume značaj moštiju srpskih svetitelja, zato je njeno objašnjenje bilo praktično i mudro – sveta Petka kao zaštitnik njiva i polja, treba da pomogne Srbima da se vrate njivama. Kada Srbi budu imali šta da uberu, biće i danak bolji. Bez velikog premišljanja, Bajazit je dozvolio prenos moštiju svetice. Mošti svete Petke u velikoj meri su doprinele da se u srpskom narodu očuva duh i opstane pravoslavna vera kroz vekove ropstva koji će uslediti, priča Simić Kalpački i dodaje da je kneginja Milica silom prilika bila nezvanična vladarka, sve dok je kao monjahinja Jevgenija služila Bogu. Upokojila se 1405. godine kao shimonahinja Jefrosinija.

-Bila je prisiljena da uda kćer za ubicu svog muža, miri zavađenu braću – Stefana i Vuka, vešt je diplomata kod sultana Bajazita. Šesnaest godina od Boja na Kosovu, Milica je ulagala nadljudske napore da upravlja Srbijom, kaže naš sagovornik, i pominje treću omiljenu u narodu – kraljicu Mariju Karađorđević.

Predrasude o prvoj kraljici Jugoslavije

Kraljica Marija

Kraljica Marija Karađorđević

Za rumunsku princezu Mariju, suprugu viteškog kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja, prvu kraljicu Jugoslavije, naš sagovornik ima samo reči hvale.

-Neobavešteni je nazivaju Vlajnom, što nije tačno. Ona je bila Rumunka bez i kapi rumunske krvi. Vladalačka porodica Hoencolern-Sigmaringena u Rumuniji bila je u najbližim rodbinskim vezama s vladajućim dinastijama Engleske, Rusije, Nemačke i Portugalije, kaže Simić Kalpački, i ističe da je rumunska princeza Marija nasledila najplemenitije osobine svojih slavnih predaka. Rasla je na rumunskom dvoru i sticala najbolje obrazovanje, a učitelji su joj bili mnogi umni ljudi, profesori, a posebno poznati engleski pedagozi. Međutim, presudan uticaj na formiranje njene ličnosti i umetničkog dara imala je majka, rumunska kraljica Marija. Pored rumunskog, naučila je ruski, francuski, engleski i nemački jezik. Kako je, uz ostalo, ispoljavala sklonost prema likovnoj i muzičkoj umetnosti, roditelji su podržavali taj njen talenat, te je angažovan poznati rumunski slikar i likovni pedagog Jon Aleksandru Steriadi da je uči slikarstvu. Kasnije je, sa svojom majkom, rado obilazila poznate muzeje i galerije sveta.

-Odmah po završetku Velikog rata princeza odlazi u Englesku, gde u poznatoj Hiltfild školi kod Askota provodi godinu dana, upotpunjujući svoje obrazovanje. Pored umetnosti, Marija je volela i prirodne nauke, posebno hemiju, fiziku i botaniku. Pored svega ovoga, bavila se i sportom. Bila je odličan jahač, volela je klizanje na ledu i vožnju bobom. Razvojem automobilizma postala je i odličan vozač. Najzad, bavila se i primenjenom umetnošću. Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu darivala je plaštanicu i zavese za carske dveri, urađene u goblenu. Ta plaštanica se i sada nalazi u crkvi, a zavese se čuvaju u depou Narodnog muzeja, priča Simić Kalpački, i ističe da je je narod Mariju nakon venčanja prozvao “Naša Majka”.

-U ime sećanja na Prvi svetski rat, saveznica Francuska je uputila poziv jugoslovenskom kralju da poseti ovu republiku. Ukrcavši se na razarač „Dubrovnik“, kralj Aleksandar se uputio prema francuskoj luci u Marseju. Kraljica Marija, pak, krenula je za Pariz vozom „Orijent-ekspres“, gde je na putu saznala je za smrt muža. Dve godine je nosila crninu, a posle je osnovala Fond kraljičine kancelarije, u koji je, pored niza ostalog, Marija Karađorđević uložila sredstva koja su dolazila od njenog miraza i para fernalija, lične imovine udate žene kojom ona slobodno raspolaže, a koja ne spada u njen miraz. Posredstvom kraljičine kancelarije, finansirana su dobrotvorna društva, humanitarne, prosvetno-kulturne i verske institucije i talentovani pojedinci, priča Simić Kalpački, i mapominje da je za vreme Drugog svetskog rata sa decom živela u kući koju je kupila u Engleskoj. I pored teških uslova za život u Engleskoj, kraljica Marija se trudila da pomogne svom narodu.

Kraljica Marija i kralj Aleksandar sa Petrom

Kraljica Marija, princ prestolonaslednik Petar II i kralj Aleksandar I

-Uz velike muke uspela je da u Londonu osnuje dve vrlo značajne humanitarne organizacije za pomoć, kako narodu u Jugoslaviji tako i zarobljenim vojnicima i oficirima. Bili su to: Komitet jugoslovenskog društva Crvenog krsta, osnovan 1. jula 1941, i Humanitarno društvo „Sveti Andrej Prvozvani“, 1942. godine. Preko Komiteta Crvenog krsta slata je pomoć zarobljenim jugoslovenskim vojnicima i oficirima, koji su čamili u neprijateljskim logorima. Isto tako, upućivana je pomoć narodu u okupiranoj Jugoslaviji. Izborila se posredstvom Međunarodnog Crvenog krsta da našim vojnicima stižu paketi. Marija je uspela da ostvari saradnju Komiteta jugoslovenskog Crvenog krsta s Crvenim krstom Holandije, Norveške, Kanade, Brazila, Škotske i svim organizacijama Crvenog krsta u Engleskoj. Za samo godinu dana, uspela je da pošalje 7,5 miliona kilograma robe. Na ličnim paketima s prilozima kraljice Marije i njenih sinova pisalo je da je pošiljalac Marija K. Đorđević, a pored imena Tomislava i Andreja. Jugosloveni u zarobljeništvu su znali ko su pošiljaoci, priča naš sagovornik.

Najslavnije preljubnice u srpskoj istoriji

 Govoreći o „ženskoj istoriji”, naš sagovornik ne izostavlja da ispriča ponešto i o pikanterijama sa srpskog trona.

-Od svih srpskih vladara iz loze Nemanjića, kralj Milutin se najviše puta ženio, pet puta je kazao sudbonosno “da”. Poslednja žena bila je šestogodišnja devojčica Simonida. Valja imati u vidu da je Milutin bio moćan i izuzetno daroviti vladar. Ipak, uglavnom svi njegovi brakovi bili su politički, u službi države kojoj je na čelu. Tipičan slučaj da se, dobrim delom, zbog žene ostane bez krune je kralj Radoslav, sin Stefana Prvovenčanog. Majka Grkinja, žena takođe, pa se i on osećao više Grkom nego Srbinom, a to ga je koštalo svrgnuća. Evdokija, žena Stefana Prvovenčanog poznata je po neverstvu. Zaradila je „šugu”, to jest, polnu bolest, a ni njena snaha Ana, Radoslavljeva, nije bila bolja, priča Simić Klapački, i dodaje da se smatra da se najmanje zna o Ani, ženi cara Uroša Nejakog, kćerki vlaškog vojvode Aleksandra Basarabe.

Strankinje među našim vođama

 I strankinje su osvajale srca srpskih vladara, a potom postajale Srpkinje, počev od prvih Nemanjića. Do izumiranja ove dinastije, sve njihove žene bile su sa stranih dvorova. Upravo je to dokaz da je država sve više jačala i bila respektovana, konstatuje Simić Kalpački.

-U pitanju su snajke iz Vizantije, potom Bugarske, Mađarske, imamo Mlečanku Anu Dandolo, Francuskinju Jelenu Anžujsku… Jedina Srpkinja u srednjem veku bila je kneginja Milica. Žena despota Stefana, Jelena, bila je po ocu poluitalijanka, a po majci polugrkinja. Žena Đurđa Brankovića, Irina, kod nas Jerina, takođe Grkinja… U novovekovnoj Srbiji, Karađorđe i Miloš imali su, naravno, Srpkinje. Srpkinja je bila i Persida, kneza Aleksandra Karađorđevića, kao i Draga Lunjevica – Mašin, kralja Aleksandra, poslednjeg Obrenovića, ali je Mihailova Julija bila Mađarica, a Milanova Natalija poluruskinja, priča naš sagovornik.

Lični predmeti moćnih vladarki

 Širi kulturno-istorijski kontekst koji je autor predstavio u knjizi upotpunjen je sa više od 300 ilustracija fresaka, manastira, nakita, oružja…

-Između ostalog, tu su i po prvi put objavljene slike – mač za jednu i po ruku i pancir iz Vojnog muzeja, ističe Simić Kalpački. Ilustraciju čine bogatijom i fotografije ličnih predmeta vladarki, predmeti iz devojačke spreme kraljice Marije – beležnica, kutija za nakit, svadbeni pokloni kralju Aleksandru Prvom od Hercegovaca i rumunskog kralja Ferdinanda, zlatna dijadema kraljice Marije, prsten kraljice Teodore, kutija za duvan Milenka Stojkovića, Jerinine minđuše iz Smedereva. Vreme i ličnost o kojima je reč dočaravaju slike poznatih umetničkih dela.

Harizmatične žene kao inspiracija

Na pitanje da li bi mu supruge današnjih „vladara” – političara bile možda zanimljive za neku novu knjigu, autor kaže:

-Nikako! One nemaju takvu harizmu. Bavim se intrigantnim temama, ali ne i intrigama, što bi, u tom slučaju, bilo neminovno, konstatuje Tomislav M. Simić Kalpački, i napominje da trenutno radi na jednom istorijskom romanu, a posle toga posvetiće se novom istraživanju.

-U pitanju su opet žene, dodaje on.

Knjigu Žene srpskih vladara autora Tomislava M. Simića Kalpačkog možete naručiti kod izdavačke kuće PATAM, na brojeve telefona 011-21 50 692 i 065-222-16-11.

 

Vladimir Đuričić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *