Vjera Mujović: Ja sam amazonka, hajdučica i vučica

Vjera Mujovic glumica

Vjera Mujović

Nakon pola veka ponovo se izvodi predstava “Naši sinovi”, a reč je o komadu Vojislava Jovanovića Maramboa napisanom početkom 20. veka, u režiji Tatjane Mandić Rigonat, na sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta u Beogradu.
Porodičnu priču sa jakim socijalnim nabojem, o mnogočlanoj porodici pukovnika tadašnje siromašne periferije Čubure i o porodici na Savamali, koju su tada naseljavali bogati trgovaci, verno  dočaravaju Miodrag Krivokapić, Olga Odanović, Milutin Milošević, Branka Petrić, Marko Janketić, Branko Vidaković… Glumica Vjera Mujović, koja u ovoj predstavi igra Leposavu, u razgovoru za Avant Art Magazin, priča o aktuelnim predstavama, pozorištu, kulturi, književnosti, sebi…
Naši sinovi, Narodno pozorište

Predstava Naši sinovi, Narodno pozorište, Beograd

Koliko je zapravo uzbudljivo igrati velike pisce?

-Veoma. Pripadam onim glumcima koji vole da se bave velikom domaćom i svetskom literaturom, a to je važno, jer mi imamo jako kratke karijere, i živimo na malom prostoru. To svakako ne znači da se i drugim delima ne treba baviti, i da ona nisu inspirativna za rad, ali pošto sam književni fanatik, uvek me strašno raduju besmrtni komadi. Osim sad u  Našim sinovima, igram Mariju Lebjatkinu – Hromku u  Zlim dusima Fjodora Dostojevskog, a u Antigoni Ismenu, koji karakterišu osobine duboko savesnih i ispravnih bića koja su retka u današnje vreme, ali ih ima tu, pored nas. Načelo obe sestre je ljubav, ali za Antigonu postoje isključivo božji zakoni, zbog čega ne mari ni za sopstveni život. Dok Ismenu vodi načelo života, posle svih tragedija koje prate, kao usud njenu porodicu. Sa Antigonom vodi borbu za život. Međutim, kad shvata da sestru nije odvratila od nauma da se suprotstavi zakonu ovozemaljske vlasti, hoće zajedno s njom da pođe u smrt. Antička tragedija govori o svemu čega smo danas željni, a to su pravda, katarza, istinske vrednosti. Sofokle u  Antigoni  sukobljava božanske i ljudske zakone. Mislim da su antičke tragedije preživele svo ovo vreme i da predstavljaju vrhunska dela dramske umetnosti jer su tako aktuelne.

Naši sinovi, Narodno pozorište

Naši sinovi, Narodno pozorište Beograd: Olga Odanović i Vjera Mujović

Prethodna godina obeležila je brojna gostovanja po inostranstvu?

-Jeste, u oktobru, u organizaciji Hrama Svetog Save, Rade Radivojević, Aleksandar Srećković i ja smo izveli poetsko-muzički kabare „Ivo Andrić“ u Stokholmu. Pre toga, sa istim programom, za Dan državnosti bili smo u Pragu, a poziv je usledio pošto sam krajem 2012. gostovala u Nemačkoj, sa monodramom Povest o Sonječki i raznim monolozima na ruskom jeziku, gde sam došla na poziv rusko – nemačkog društva „Mir“. U septembru sam imala čast da promovišem Skadarliju na Monmartru u Parizu, u cilju obnavljanja bratimljenja beogradske i pariske boemske i kulturne četvrti, koje je nastalo 1977. godine. Sa našim ambasadorom i predstavnicima vlade na dostojan način smo predstavili Skadarliju, njene programe, srpsku hranu, ali i pesmu, poeziju… Nastupala sam na francuskom, a uvek mi je čast da svoju zemlju predstavljam na nekom stranom jeziku.
Rada Đuričin i Vjera Mujović

Rada Đuričin i Vjera Mujović u predstavi “Čovek čoveku”

Posle predstave „Čovek čoveku“, u kojoj sa Radom Đuričin pričate priče velikana srpske književnosti, priredili ste „ Poetski kabare Ivo Andrić“. Otkud ta vezanost za kompletnu srpsku kulturu, a ne samo za pozorište?

-Mi samo sobom, sopstvenim pečatom, harizmom, originalnošću i radom na sebi, možemo biti interesantni nekom drugom. Sigurna sam da kada me neko iz inostranstva zove da radim, to čini zato što sam srpska glumica i što nosim neku specifičnost i posebnost, neku stranost. Dakle, samo ako smo dosledni sebi, sa sopstvenim delanjem, ovde i sada, možemo biti zanimljivi i toj velikoj matroni koja se zove Evropa. Samo kapitalnim, velikim delima, visokom umetnošću i kulturom izvrsnosti, na dostojanstven, gospodstven i delikatan način, bez poniženja, možemo da budemo svoji, i da otvaramo vrata zanimljivih meridijana. Mislim da je ključ u doprinosu i širenju naše kulture i jezika u prevođenju i umrežavanju, povezivanju virtuelnih prostora, koje nam otkrivaju novi mediji.
Mnogi iz sveta kulture su i dalje protivnici tih medija?
-Možemo da kritikujemo koliko god hoćemo, ali ipak možemo da budemo staromodni u delikatnosti, gospodstvu, časnosti, čojstvu i junaštvu, ali treba da budemo moderni, jer sve se to može i kroz neke druge forme, kroz virtuelne medije. Možete biti fantastični i na Tviteru i Fejsbuku, ali morate biti negde javni. To govorim za javnu, kulturnu i medijsku politiku, a ne za naše duše koje treba da se šire. I dalje treba da se viđamo na slavama i razgovaramo, ali da ne preziremo novu tehnologiju. Treba da shvatimo da je sreća i olakšavajuća okolnost na primer Skajp, jer zahvaljujući njemu vidimo drage ljude koji su na drugom kontinentu. Isto tako je lepo makar fotografisati i poslati nečiju lepu poruku, rukopis ili crtež. Ja sam i za jedno, i za drugo, za ravnotežu forme i suštine, odnosno za borbu za opstanak naše duše u novim tehnologijama, jer bez toga više ne možemo. Kada su mi u Crnoj Gori nedavno ukrali kofer sa laptopom, osećala sam se kao da su mi oduzeli deo duše, jer je jedan deo pohranjen u toj stvari. Kada crkne softver, nestane vam deo duše, oka, pogleda i rožnjače. Bolje rožnjače, više mi se sviđa ta reč, jer ima “r” i “ž”, a ja stalno “peglam” i rečenice i reči. S nestankom kofera je srce toliko počelo da mi lupa, a kada su ga pronašli, onda sam se i dalje grozno osećala zbog tih lopova, jer me je bilo sramota njihovog čina. Uz to je bio šok što su me opljačkali u postojbini, a prethodno doputovala sa Tajlanda i Vijetnama, gde sam obilazila najneverovatnije destinacije, i ništa mi se nije dogodilo.
Miris kise na Balkanu, Vjera Mujovic

Vjera Mujović u TV seriji “Miris kiše na Balkanu” kao Danica Stefanović iz Grbavce

Većina Vas ipak najviše prepoznaje po tv serijama, u kojima ste tri puta igrali doktorke, a uskoro ćete dobiti i tituli “dr”?

-Čudno je koliko televizijski serijali donesu popularnost, poznatost. U seriji „M(j)ešoviti brak“ sam prvi put posle saobraćajne nesreće stala pred kamere. Zahvalna sam Milanu Karadžiću što me je zvao, jer je bilo divno, danju smo radili, a noću često izlazili po Herceg Novom. Dara Džokić i ja smo se stalno zafrkavale da snimamo u Igalou, odnosno Igalu… Kada sam drugi put zarad uloge obukla beli mantil, u “Gorkim plodovima” Siniše Kovačevića, ta epizoda je ušla u istoimeni film, a posle “Selo gori, a baba se češlja” Radoša Bajića prepoznavali su me i ljudi u dijaspori. Zbog svega volim da se našalim i kažem da mogu i ja da lečim (smeh).
Na koju temu ćete doktorirati?
-Kako kultura malih zemalja treba da se predstavi u svetu, u ovom slučaju srpska. Što se tiče zemalja bivše SFRJ, najviše sam se bavila Slovenijom, jer u njoj sve dobro funkcioniše, ima puno buntovnika i onih koji kritikuju, što skupa izaziva da stvari idu napred. Ne treba da se bavimo nekim kvazi ili metateorijama, da previše analiziramo, već da delamo. Suština je upravo u tome, kao i u strategijama, partnerstvu i povezivanju, odnosno umrežavanju.
Smatraju Vas uvek otmeno odevenom damom, a u čemu se najbolje osećate?
-Rođena sam u Beogradu, po majci Skadarlijka, Ličanka, po ocu Crnogorka, pa ne mogu da budem dama, a verovatno i ne želim. Mislim da je mnogo lepše biti amazonka, hajdučica i vučica, koja je nežna kada treba, kada oseti i zna kome može da veruje. Imam čudan poriv da na pijacu idem u pidžami, da sa nekom nenormalnom kapom na glavi odem u obližnji omiljeni kafić „Krojač“. Ja u stvari volim da ličim na neki čergarku, gabeljku, to mi je nekako prijatnije. Nemam potrebu za stalnim doterivanjem, možda zato što se dosta iživim na sceni. Puno sam igrala princeze i lepotice koje se stalno presvlače, tako da u privatnom životu volim da budem u nekim muškim potkošuljama od kašmira, mnogo većim nego što treba, i nekim ružnim čizmama, koje muškarci ne vole, ali su zato beskrajno udobne. Ali, uvek kada želim da se dobro osećam, oblačim samo jedan jedini brend, a to je “Roi et moi” Anje Nebrenčine. To je jedna fenomenalna ruska kreatorka koja je od mode, odeće, napravila umetnost, ali tako da ne pokrije vaše lice i ličnost, već samo uokviri, kao kada dobra slika ima adekvatan ram.
Vjera Mujovic kao Olga Jancevecka

Vjera Mujović, sa snimanja filma “Olga Jančevecka”

Šta biste voleli da uradite ove godine?

-Da se bavim kulturnom politikom, potom da ponovo odem na Kubu, ali i u Argentinu sa svojom autorskom predstavom i filmom „Čekajući Čea” na španskom jeziku. Predstoji mi opet Prag, gostovanje sa „Čovek čoveku“ na Dan državnosti. Biće i nova knjiga, ali o čemu je reč, još ne mogu da kažem. Njome ću završiti svoju trilogiju. U prvoj, Registar kreveta, čežnji i opomena, pobrojala sam 88 kreveta u kojima sam spavala, a u drugoj Nisam ovako zamišljala život sve likove koji su dolazili u jedan geto, u jednu mikrosredinu koja se samo na srpskom jeziku zove šok soba, odnosno odeljenje intenzivne nege, na ortopediji jedne od nastrašnijih bolnica na Balkanu.
A zašto baš 88 kreveta?
– Ja stalno moram nešto da nabrajam pošto sam crna ovca, a inače u toliko sam do tada spavala po planeti. Prvi je pre rođenja, na nebu, a poslednji takođe, onaj posle smrti. Taj broj je simbol beskonačnosti, ali i nedovršenosti. Krevet kao forma koja održava suštinu kao što su snovi, koji utiču na dan. Da li ja, u stvari, menjajući krevete, menjam sebe, menjaju li mi se snovi, i na kraju, da li uopšte čovek može da se promeni ili nam je sve zadato i dato. U Nisam ovako zamišljala život  opisani su moji dani u jednom krevetu, bolničkom. Mislim da ni u najvećoj sreći i patnji ne živimo život onako kako smo zamišljali, a zanimalo me je da li je taj mikrokosmos, odnosno šok soba, makrokosmos Srbije. Ta knjiga je moja potreba da zaboravim i oprostim, da na neki način raskinem sa prošlošću, a posvetila sam je Čehovu, Bulgakovu, Selinu, lekarima koji su znali da leče rečima bolje od medicinskih sredstava.
Vjera u Vijetnamu

Vjera Mujović u Vijetnamu

Uglavnom ste igrali žene koje su dale veliki doprinos u umetnosti i kulturi, a jedna od njih je Olga Jančevecka u tv formi dokumentarno-igranog serijala koji se bavio Skadarlijom?

-Da. Mnoge moje junakinje, poput Mine Karadžić i Silvije Plat, bile su duboko u umetnosti i dale doprinos kulturi, a možda je za sve njih karakteristična ta opasnost posebnosti. Bile su preosetljive, izuzetne, imale su smanjen talenat za realnost i svakodevicu, veliku potrebu za umetnošću, a možda čak i nenormalnu potrebu za ljubavlju. Jančevecka je ruska imigrantkinja, koja je u revoluciji ostala bez domovine, ukrcala se na brod i stigla u Split, da bi sticajem čudnih okolnosti dospela u Beograd, gde je ostala. Bila je velika zvezda Skadarlije, pevačica koju su obožavali političari, pesnici… Ona je deo boemskog duha Skadarlije, koji se izgleda neće vratiti. Živela je u zlatno doba Jugoslavije, u kom se nastavilo negovanje i održavanje tog duha te ulice, gde je na pravi način negovala rusku kulturu, pesmom. Čak i kada su bili loši odnosi između SSSR i SFRJ, Tito i njegovi sledbenici su dolazili da je slušaju. Plašila se da se vrati u sovjetsku Rusiju, a onda u dubokoj starosti, saznala da joj muž i sin nisu poginuli…
Koji Vam je nastup ostao u najlepšem sećanju?
-Ima ih više, na primer, na Severnom polarnom krugu, gde sam na ruskom igrala Povest o Sonječki”. Pored Barencovog mora, gde je potopljena podmornica Kursk – nezaboravan je nastup u teatru Severne flote, na kom me je gledalo 600 oficira i mornara. Svi su bili u crnim šinjelima i uvek sam mislila da bi to bilo neverovatno staviti u neki film. Oni su fantastični džentlmeni, i uvek kada sam u nekim ljubavnim patnjama, setim se tog događaja.
Vladimir Đuričić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

2 Responses to Vjera Mujović: Ja sam amazonka, hajdučica i vučica

  1. Svaka čast! Inspirativno.

  2. KAKVI-IDIOTIZMIN

    “po majci Skadarlijka, Ličanka”????? VJERA VJERA TI SI BRE …..MA NECU NI DA SPOMENEM…ODLICAN PRIMER IDIOTIZMA U SRBIJI S POCETKA 21 VEKA….ZATO JE SRBIJA TU GDE JESTE

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *