ĐORĐONE – Enigma venecijanskog slikarstva

Đorđone (Giorgione) - Autoportret kao David, Hercog Anton Ulrih Muzej, Nemačka

Đorđone (Giorgione) – Autoportret kao David, Hercog Anton Ulrih Muzej, Nemačka

Nedostatak biografskih podataka o Đorđoneu doveo je do stvaranja mnogih legendi o ovom poetičnom renesansnom majstoru. Iako je umro mlad, ostavio je dubok trag u umetnosti koji se nekad poredi sa Leonardom. Promenio je tok venecijanskog slikarstva. Ključ Đorđoneove umetnosti leži u novom načinu predstavljanja pejzaža, a posebno načina na koji su preneti svetlost i atmosfera. Đorđone je smanjio značaj linearnog crteža i usmerio se na boju. Svojim inovacijama u slikarskom postupku postigao je da likovi na slikama, često smešteni u mistično okruženje, i sami budu tajnoviti i poetični. Bio je prvi venecijanski slikar koji je pravio mala ulja na platnu. O velikom uspehu ovog majstora govore i mnogobrojne imitacije njegovih dela.

Đorđone, portret u Životima slavnih slikara, vajara i arhitekata, Đorđa Vazarija

Đorđone, portret u Životima slavnih slikara, vajara i arhitekata, Đorđa Vazarija

Đorđone (Giorgio Barbarelli da Castelfranco) rođen je oko 1477. godine u Kastelfranku, malom mestu nedaleko od Venecije. Nešto malo o njegovom životu doneo je Đorđo Vazari u „Životima slavnih slikara, vajara i arhitekata“. Ne zna se kad je stigao u Veneciju, ali je poznato da je postao učenik Đovanija Belinija, a umro je mlad, šest godina pre svog učitelja, najverovatnije od kuge, 1510. godine. Tek dvadesetak dela danas se smatra originalno Đorđoneovim, mada neki stručnjaci smatraju i da ih je daleko manje.

U venecijanskoj Galeriji Akademije dve Đorđoneove slike privući će pažnju svakog umetničkog sladokusca. Tu je čuvena „Tempesta“ –Oluja (1506), najomijenija slika Lorda Bajrona, koji je smatrao da tema i simbolizam ove slike daju mogućnost svakom posmatraču da smisli sopstvenu priču. Slika je tokom vekova dobijala različita tumačenja, pa čak i teoriju da u suštini ovo platno nema nikakvo posebno značenje. U popisu porodice Vendramin iz 1569. godine ova slika nosi naziv „Merkur i Izida“, kasnije je opisana i kao „pejzaž na platnu sa olujom s Cigankom i vojnikom“ (Markantonio Mikiel), a neko je u njoj prepoznao sudbinu Adama i Eve posle izgona iz raja.

Đorđone - Oluja, 1506, Galerija Akademije, Venecija, Italija

Đorđone – Oluja, 1506, Galerija Akademije, Venecija, Italija

Pored „Oluje“ koja nikog ne ostavlja ravnodušnim, još jedna slika, koja je takođe pripadala kolekciji Gabrijelea Vendramina, takozvanoj „ostavi starih dragocenosti“, je Starica, nastala oko 1508. godine. U zbirci Akademije našla se 1856. godine, kada je posle više vlasnika, muzeju poklonio car Franja Josif. Dugo se smatralo da se radi o „portretu Ticijanove majke u Đorđoneovom stilu“, a onda je slika ipak pripisana Đorđoneu. Starica koja izranja iz tamne pozadine jedna je od najčudnijih slika tog doba. Na umornom licu i u melanholičnom pogledu ove žene, mogu se uočiti tragovi nekadašnje lepote.

Đorđone - portret starice, 1508, Galerija Akademije, Venecija, Italija

Đorđone – Portret starice, 1508, Galerija Akademije, Venecija, Italija

 Na slici se nalazi i svitak na kome je zapisano „Col Tempo“ (Sa vremenom) – čime nam umetnik ukazuje na neumitnu prolaznost, starenje i nestalnost ovozemaljske lepote. Kao da poenta ovog dela i nije bila da oslika nečiji portret, već da prikaže samo stanje, odnosno starost, prolaznost, da napomene da „ona nije uvek ovako izgledala“, da je to donelo vreme. Starica ne drži u ruci svitak sa natpisom, ali je on nekako prikačen kod lakta, a tom rukom ova mistična žena sa slike ukazuje na sebe. Danas ne znamo ništa o osobi sa slike, ne znamo da li je zamišljena ili je stvarno postojala, kom društvenom sloju je pripadala, možemo da joj pripišemo bilo kakvu biografiju. I to je manje važno od toga kakav nam utisak ostavlja i šta nam govori ne samo o sebi već i o svima nama, danas i u svakom vremenu.

U Galeriji Akademije, među nebrojenim lepotama renesanse i ogromnim slikama, procesijama, večerama, snovima svetaca, oltarima, pod zlatnim tavanicama, ispred ove neobične starice, koja nas samo sarkastičnim pogledom poziva da razmislimo o tome kako sve teče, nemoguće je ne zaustaviti se. Posle oka naviknutog na šarenilo i bogatstvo Karpača, Veronezea, Belinija, Ticijana i drugih, ova, u boji i formatu svedena slika zadržaće naš pogled duže od svih. Razmišljaćemo o njoj, otkrivati šta je poruka slike, odgonetati njene tajne, pomalo osećati i neku jezu koja nam prolazi kičmom i znaćemo da nam je Đorđone upravo vrlo jednostavno dao lekciju o životu i svetu. Koju ćemo uvek pamtiti.

S.Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *