PEGI GUGENHAJM: žena koja je za osam godina promenila lice umetnosti 20. veka

Pegi Gugenhajm sa Kalderovim delom, foto arhiva Guggenheim Venice – 

Žena koja je za samo osam godina promenila lice umetnosti 20. veka. Ćerka bogatog oca, nestalog u Titaniku, kolekcionar i mecena umetnika, postala je podjednako poznata i po svojoj umetničkoj kolekciji koja se nalazi u Veneciji, i po svom ekstravagantnom stilu ali i po svom nesputanom i intrigantnom načinu života.

Pegi Gugenhajmna svom krevetu, sa Kalderovim srebrnim uzglavljem, Foto: Roloff Beny, arhiva Guggenheim Venice

Margerita “Pegi” Gugenhajm, ćerka bogatog, ali neuspelog poslovnog čoveka, Bendžamina Gugenhajma, koji je poginuo u Titaniku, rodila se 26. avgusta 1898. godine u Njujorku. Život u bogatoj, ali ekstravagantnoj porodici bio je inspirativan za devojčicu za koju se često kaže da je bila originalna “sirota mala bogatašica“. Sama Pegi je u prvom pokušaju pisanja autobiografije 1923. godine zapisala da nosi poreklo od dve najbolje jevrejske porodice, da joj je jedan deda rođen u štali u Bavarskoj, a drugi bio torbar. Ipak i pored takvog početka, deda Seligmen, po majci, emigrirao je u Ameriku i tamo počeo da radi na poslovima pokrivanja krova, da bi kasnije postao uspešan bankar. Drugi deda, Mejer Gugenhajm, iako je počeo kao torbar, preorijentisao se na bakar i tokom života postao vlasnik skoro svih rudnika bakra u svetu. Pegin otac Bendžamin, jedan od sedam sinova Mejera Gugenhajma, takođe je radio u porodičnom poslu sa rudnicima, a Pegino sećanje na njega usko je povezano sa njegovim brojnim ljubavnim aferama, smrću u Titaniku i dočekivanju na njujorškom pristaništu njegove preživele ljubavnice umesto oca.

Pegi Gugenhajm u biblioteci, foto arhiva Guggenheim Venice

Kada je Pegi napunila 21 godinu postala je naslednica oko 2.5 miliona dolara. To joj je omogućilo prilično lagodan život, ali je Pegi posle završetka školovanja poželela je da ipak pronađe neki posao i da izađe iz kruga svojih bogatih i razmaženih prijatelja. Zaposlila se 1920. godine u avangardnoj knjižari, preko jednog porodičnog prijatelja, pisca Harolda Leba, koji je pripadao američkoj “izgubljenoj generaciji”, tako da je Pegi preko njega uskoro upoznala ljude poput Skota Ficdžeralda i Alfreda Stiglica, pionira fotografije i impresarija avangarde, koji je u svojoj galeriji na Petoj aveniji izlagao Sezana, Pikasa i Matisa. Tada je Pegi počela da otkriva modernu umetnost.

U okviru kompleksa Gugenhajm Venecija nalazi se i grob Pegi Gugenhajm, a pored nje su sahranjeni i svi njeni psi, Foto. Pavle Tišma

Uskoro prelazi u Pariz, gde se pre svega interesuje za umetnost. U Parizu susreće Lorensa Vejla, “kralja boema” koji se družio sa umetnicima uključujući Men Reja i Marsela Dišana. Pegi se udaje za Vejla 1922. godine, a sa njim će dobiti i dva deteta, sina Sinbada i kćer Pegin koja će i sama kasnije postati uspešna slikarka. Ipak, brak propada 1928. godine, kada Pegi počinje aferu sa engleskim intelektualcem Džonom Holmsom za koga se ubrzo udaje. Ovaj brak bio je pun lomova, tuča, alkohola. Holms je patio zbog stvaralačke krize i opijao se, a 1933. godine je naprasno umro ne probudivši se iz anestezije posle banalne operacije na ruci. Pegi ubrzo počinje da živi sa Daglasom Garmanom, koga je upoznala još dok je živela sa Holmsom. Pored Garmana se često osećala usamljenom jer se on opsesivno bavio politikom, a Pegi proučavala umetnost. Živela je u Londonu, ali je često putovala u Pariz i preko Marsela Dišana upoznala skoro sve umetnike tog doba.

Man Ray: zajednička fotografija – prvi red: Stenli Viljem Hajter, Leonora Karington, Frederik Kisler, Kurt Seligman; srednji red: Maks Ernst, Amade Ozenfran, Andre Breton, Fernan Leže, Berenis Ebot; gornji red: Džimi Ernst, Pegi Gugenhajm, Džon Feren, Marsel Dišan, Pit Mondrian.

U to vreme, veliku ulogu u Peginom životu igra i Semjuel Beket, koji je u to vreme živeo u Parizu i radio kao Džojsov sekretar. Tokom ove kratke ali veoma intenzivne veze, a priča se da su zajedno proveli samo 12 dana, Beket je ubedio da se potpuno okrene modernoj umetnosti i zaboravi stare majstore. Najzad je 1939. godine u Londonu otvorila svoju galeriju izložbom crteža Žana Koktoa, za kojom su sledile izložbe Kandinskog i Tangija, a nekoliko manje poznatih autora kao i kolektivne izložbe skulpture i kolaža  vodećih umetnika doba, od Henrija Mura do Arpa, Pikasa, Švitersa i Kaldera. Ipak, kada se ispostavilo da je galerija u prvoj godini pretrpela gubitak od 600 funti, Pegi je odlučila da je novac bolje potrošiti na praktičniji način. Inspirisana i potezima svog strica Solomona Gugenhajma koji je osnovao fondaciju za sakupljanje apstraktne umetnosti, što je dovelo do stvaranja muzeja u Njujorku 1939. godine, Pegi je počela da pravi planove za Muzej moderne umetnosti u Londonu. Drugi svetski rat prekinuo je sve i Pegi odlazi u Njujork gde otvara galeriju “Umetnost ovog veka” 1942. godine. Iduće godine udaje se za nadrealističkog slikara Maksa Ernsta, ali se već 1946. godine i razvodi i odlazi u Veneciju, koja postaje njen novi dom. Učestvuje sa svojom kolekcijom slika na Venecijanskom bijenalu 1948. godine a naredne, 1949. kolekcija dobija svoju kuću na Kanalu grande.

Muzej Gugenhajm, Venecija – foto arhiva Guggenheim Venice

Tokom naredne dve decenije Pegi skoro da prestaje da kupuje umetnička dela i pažnju usmerava na promovisanju kolekcije. Slike iz njene kolekcije gostuju po mnogim muzejima. Odlučuje da svoj dom u Veneciji i kolekciju zavešta Muzeju Gugenhajm. Poslednje godine provodi povučeno u Veneciji, a umire u Padovi posle srčanog udara 23. decembra 1979. godine. Njen pepeo je položen u bašti njene kuće u Veneciji,  a pored njenog groba nalazi se grob svih njenih ljubimaca, pasa koji su joj tokom godina postali zaštitni simbol.

Kolekcija Pegi Gugenhajm jedna je od najznačajnijih kolekcija evropske umetnosti 20. veka.

S.Spasić