EKSKLUZIVNO IZ VERONE (2): Živela ljubav!

Festival opere uVeroni, 2017, foto M. Pajević

Festival opere uVeroni, 2017, foto M. Pajević

EKSKLUZIVNO ZA AAM

Iz Verone, sa Festivala opere (drugi deo) – MILAN PAJEVIĆ

Verona koju, kako sam već rekao, zovu, ne slučajno, malim Jerusalimom, kako istorija, razni bedekeri i vodiči kažu, sačuvala je i očuvala dosta kulturno-istorijskih spomenika još iz rimskog razdoblja pre nove ere. Verona, kao administrativni centar Veneta, nastala je na temeljima rimskog vojnog kampa, na preseku dva glavna puta koje su nekad Rimljani nazivali decumanus i cardo (jedan je išao u pravcu istok-zapad a drugi sever-jug),  današnjih glavnih ulica grada.

Verona, foto M.Pajević

Verona, foto M.Pajević

Pored Avgustovog pozorišta (Augusteo) koje datira vek pre Hrista, impresivan je Kameni most (Ponte Pietra) koji premošćuje reku Adiđe (Adige) i vodi do Rimskog teatra (Teatro Romano). Ili drugi kameni most koji od Starog zamka (CastelVecchio) direktno ulazi u dobro uređen i održavan park Arsenal u okviru Piazza Arsenale.

I da ne lutamo po Veroni (a vredi ništa manje od slušanja opera, verujte mi na reč) a jesmo, što noćima i jutrima a i po žarkom suncu, nego da se vratimo Areni, jer svi putevi, ipak, u ovom gradu vode ka njoj. Ona je posle rimskog Koloseuma i amfiteatra u Kapui (Capua)  iz prvog veka (nikad ranije čuo), treći po veličini očuvanijih rimskih amfiteatara. Građena je sredinom prvog veka, duga 140 i široka 110 metara, sa kapacitetom od skoro 20 hiljada gledalaca, u 44 meremerom popločana reda. Pored partera, obeležena i „zastoličena“ sedišta su i na prvih 20 redova severne, istočne i zapadne tribine. Gornjih 20 redova su bez obeležja i revnosni redari u stilu komandira legija uspešno postrojavaju  i „pakuju“ reke posetilaca od 18, pa do početka spektakala u 21(opere)  ili 22 sata (balet i Gala koncerti).

Na „partizanovom“  jugu je zaleđe scene koja se koristi za masovke ili kretanja naroda, vojski, izbeglica, raznih jurnjava i dodatnih efekata.

Aida, Verona 2017, foto: M. Pajević

Aida, Verona 2017, foto: M. Pajević

Na AIDU nismo žurili, kao što smo to uradili za Nabuka neki dan ranije. Ali smo ipak prestojali u redu za ulazak, ovoga puta na kapiji 66, nekih 15 do 20 minuta. Etikecija – kako pravila nalažu, poučen prethodnim iskustvom. Petnaestak minuta pre zvaničnog početka, koji je rezervisan za ulazak dirigenta na scenu na kojoj pored dve velike dizalice nije bilo ničega, došla je grupica arheologa sa geometrima i gomilom kopača koji su merili, kopali, nosili zemlju preko cele južne tribine. Razvalačili su neke konopce, obeležavali,istraživali, kopali i na kraju…iskopali crni granitni monument. Tada sam shvatio na šta me ova scena asocirala. Na Kjubrikovu Odiseju 2001 i iskopavanje onog obeliska. Rastavili su crni granitni monument na četiri dela, upakovali u sanduke i vukući ih izašli sa scene, svi koliko ih ima (a bilo ih je podosta). Spektakl inače najavljuje dama u adekvatnoj odori sa ogromnim bronzanim štitom o koji na svakih pet minuta u tri izlaska, udara i označava trenutak kada će se dirigent spustiti u prostor predviđen za orkestar, podići ih, pozdraviti publiku, i dati znak da muzika poteče… Dirigovao je Julian Kovatchev.

Ovu operu sam slušao, i gledao jednom, dosta davno, ali sam libreto znao, sinopsis i naravno najpoznatije arije. Ova opera u produkciji La Fura dels Baus’ u ovom izdanju je postavljena 2013. godine. Iako sam bio pripremljen na novu postavku, izazvala jedan mali kulturološki šok. Režiju su potpisali Karlus Padrisa (Carlus Padrissa) i Aleks Ule (Alex Olle).Scenu koja je na naše oči rasla osmislio je Rolan Olbeter(Roland Olbeter), kostimograf je Ču Uros (Chu Uroz),  svetlom je upravljao Paolo Macon (Paollo Mazzon) a koreagrafiju postavila Valentina Karasko (Valentina Carrasco).Uz prepoznatljive tonove i arije, pevači su izašli u kostimima koji su neodoljivo podsećali na one iz Ratova zvezda… Da, da, da.

Arheološka iskopavanja, AIDA, Verona 2017, foto M.Pajević

Arheološka iskopavanja, AIDA, Verona 2017, foto M.Pajević

KRALJ EGIPTA je bio Romano Dal Zova, AMNERIS je nadahnuto osvajala Anna Maria Chiuri, u ulozi AIDE hrabro se nosila Irina Churilova, RADAMES je bio Fabio Sartori, RAMFIS Marko Mimica, AMONASRO Leonardo Lopez Linares, GLASNIKje bio Cristiano Olivieri, a VELIKA SVEŠTENICA Marina Ogii… 

Rekoh da neću prepričavati radnju. Na internetu je to sve bolje i detaljnije napisano. Ono što tamo nećete naći je da su tokom drugog čina „svemirski inženjeri“ montirali ogroman sferni tanjir, sličan onom na domaku Ivanjice, ali mnogo kompleksniji, efektniji, i videće se na kraju, pretvoren  u grobnicu (Temple of Vulcan) u kojoj će ostati zarobljeni u svojoj odluci, sudbini ili volji gospodara, Aida i Radames i doživeti svoj kraj. Ali pre nego su ljubavnici „igrali žmurke“ u grobnici, u drugom činu su „svemirski trkači“  jahali mehaničke kamile, deve, slonove, a skarabeji su na svemirskim vespama jurcali po sceni (a kako bi drugačije u Italiji nego na vespama). U trećem činu su na sceni napravili pravu reku po kojoj je plovio brod a iz nje mileli ljudi u krokodilskoj odori. Svemirske palme su njihale svoje grane, glasovi su drmali predponoćnom Arenom, izdaja, predaja, ljubomora, osveta, mržnja, bol, sve je to bledelo pred glasovima Aide i Radamesa.

Slično kostimima za Ratove zvezda, "Aida", foto M. Pajević

Slično kostimima za Ratove zvezda, “Aida”, foto M. Pajević

Ne mogu da se otmem utisku, a to mi je baš te noći u Veroni palo na pamet, da ovaj kraj neverovetno asocira na onaj Romea i Julije. Naravno da su okolnosti koje su do njega dovele drugačije, ali poruka je istovetna, ljubav pobeđuje smrt koja je sastavni deo života. I dakle, ŽIVELA LJUBAV!

Šetajući do hotela, komentarišući ovu nesvakidašnju hrabru futurističku postavku, upitao sam svoju draganu da li bi želela da je sutra odvedem do grobnice gde počiva Julija.

Montirani arhitektonsko inžinjerski svemirski brod spušta svoju sfernu kupolu koja će postati grobnica ljubavnika, "Aida", foto: M. Pajević

Montirani arhitektonsko inžinjerski svemirski brod spušta svoju sfernu kupolu koja će postati grobnica ljubavnika, “Aida”, foto: M. Pajević

-Zašto da me vodiš tamo? Neću da idem. Neću da obilazim groblja. Hoću da idem na lepa mesta, na izložbu Tuluza Lotreka, recimo. Ili u Muzej opere. Na onaj breg iznad Teatra Romano, da sednemo ispred dvorca Castel San Pietro i gledamo krovove Verone i mostove na reci Adiđe… 

Tako smo, sutradan krenuli za njenim željama i proveli divan dan među borovima na brdu San Pietro, u očekivanju Gala koncerta Placida Dominga. Ali o tome, možda neki drugi put

Milan Pajević

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *