Elena Ferante – otmeno skrivena iza vrhunske književnosti

Stari Napulj

ELENA FERANTE: „Moja genijalna prijateljica“, prevodilac: Mirjana Ognjanović; „Priča o novom prezimenu“, prevodilac: Jelena Brborić, izdavač: Booka.

Elena Ferante u romanu „Moja genijalna prijateljica“ prati živote dve devojčice – Lile i Elene, kćerki obućara i portira, ali i njihovih porodica, koje su na putu da postanu žene, nesputane i pune očekivanja, realnih i iracionalnih ambicija, nezaustavivih u prekoračenjima i prerastanjima prigradskog rejona, predgrađa, u okovima i senama siromašne četvrti Napulja, u kojoj ništa još uvek nije blještavo, skupo i glamurozno, jer su pedesete godine prošlog veka, niti obećava da će biti. Reč je o posleratnoj generaciji koja poseduje malo i minorno – a stremi grandioznom. Jer je nadmudrila rat, iskusila slobodu, sa kojom ne zna šta bi.

U romanu „Priča o novom prezimenu“ Lila i Elena su dvadesetogodišnjakinje, jedna udata, druga ne, kovači sopstvene sreće, šire se, preobražavaju i rastu zahvaljujući snovima, obrazovanju, udaji, rivalstvu, prijateljstvu, koristoljublju, kovitlacu uzajamnih emocija. Njihov život je običan, nema poroka, politike, pornografije, a ipak je blizak čitaocu. Polje neuhvatljivih međusobnih veza konstantno je, a podleže stalnoj promeni, od posesivnosti do otuđenosti, od saradnje do konkurencije, od ljubavi do ravnodušnosti. Radijus kretanja ne oscilira često izvan granica kvarta, a ipak lako se prelaze čitalačke milje. Glavne junakinje čas deluju kao jedna duša u dva tela, a čas kao legion demona.

Elena Ferante, Moja genijalna prijateljica, Booka, Beograd

Od 1992. do 2010. Elena Ferante objavljuje pet romana, što joj u Italiji donosi status respektibilnog pisca, a od 2011.do 2014. dostiže svetsku slavu sa Napuljskom tetralogijom (prvi deo „Moja genijalna prijateljica“, drugi „Priče o novom prezimenu“, treći – „ Priče o onome koji beži i koji ostaje“, konačno – „Priče o izgubljenoj devojčici“). U Srbiji su prevedene prve dve od četiri “napuljske knjige”, i već su bestseleri. Još sedam knjiga je na listi čekanja.

Da li je Elena Ferante napisala autobiografski roman, ukoliko se jedna od dve protagonistkinje zove Elena? Napisala bi ga, da Elena Ferante nije pseudonim!

U početku, identitet Elene Ferante bio je potpuna misterija, nije se znalo da li je jedna ili su dve osobe u pitanju. Šta je garantovalo da je u pitanju žena? Žene? Pisac lako može biti i muškarac koji želi da piše o ženama. Možda su muškarac i žena ukrstili svoja „pera“ i napisali četiri romana u četiri ruke, što je najnovija teorija. Nije nemoguće da je u pitanju muškarac, ili su to muškarci koji pišu o svojim sestrama, komšinicama, devojkama, ženama uopšte, ili o sopstvenoj animi, ništa ne izmišljajući.

Čest je vid pseudonima – pseudandronim (iza muškog imena skriva se žena pisac Žorž Sand – Aurora Didevan). Ime se skrivalo, naročito u 19. i 20. veku, jer je vladalo ubeđenje da je nepristojno da žene pišu, ređi je pseudoginim (muškarac se potpisuje ženskim imenom: Klara Gazil – Prosper Merime).

Pseudonim je poznat još u antici, u vreme humanizma veoma je omiljen, dok je u XVI i XVII veku diktat epohe, upotrebljavaju ga skoro svi pisci, u obliku anagrama. U XIX veku pseudonim istiskuje pravo ime pisca: Stendal – Anri Bejl. Danas su pseudonimi retki. Zato je pojava Elene Ferante na književnom nebu XXI veka veliko osveženje, mistična katarza nasuprot devalviranog i razotkrivenog polusveta.

Elena Ferante,Priča o novom prezimenu, Booka, Beograd

Elena Ferante je 1990. uputila pismo svom izdavaču uz rukopis svoje prve knjige, da je njena odluka da napiše svoja dela, ne i da učestvuje u daljem njihovom papirnom životu i promocijama. Intervjue pojedinim novinarima daje isključivo pismenim putem. Pisati pod pseudonimom potpuno je legitimno pravo i vrlo otmeno u današnjem svetu u kome vlada format velikog brata, tabloidnog razbijanja intime i inflacije nekorisnih a uznemirujućih informacija.

Krajem prošle godine pažnju javnosti je privukao intrigantni članak Klaudija Gatija, novinara lista “Il Sole 24 Ore”, u kom on tvrdi da je otkrio identitet zagonetne spisateljice. Radi se o  ekonomskom časopisu, a Gati je pratio tokove novca i kupovinu luksuznih nekretnina. Zvuči senzacionalistički, budući da je ime obelodanjeno bez blagoslova Feranteove i njenog izdavača. Ali – nije. U tome je glavna razlika između dva koncepta novinarstva – američkog, kome Gati pripada, čije su merilo čitaoci, i evropskog, čije su merilo autori, izdavači, njihova romantična privatnost u svetu rijalitija. Elena Ferante je zapravo Anita Raja, tvrdi Gati, prevodilac, supruga italijanskog pisca, scenariste i novinara Domenika Starnonea. Domeniko i Anita su se nedavno uselili u jedanaestosobni apartman u centru Rima. Ferante demantuje.

Nedozvoljeno razotkrivanje, hladno njuškanje nije ozbiljno poremetilo fluid, interakciju između pisca i čitalaca, zato što je Elena Ferante, ko god da je, veliki pisac, i njena misija kod čitalačke publike nije okončana. Naprotiv. Bombastične vesti lako će se zaboraviti, istina o identitetu će postati relativna, ukoliko i ubuduće čitalačka (velika) očekivanja budu bila majstorski ispunjena.

Silvana Hadži-Đokić