Obitelj – grehovi sovjetske vlasti

Solovki 1780, Solovecki manastir, autor Jean-Balthasar de la Traverse

Solovecki manastir 1780, autor Jean-Balthasar de la Traverse

ZAHAR PRILEPIN: „Obitelj“, izdavač: Samizdat B92. Prevodilac: Radmila Mečanin

Zahar Prilepin u svom epohalnom romanu ne piše o porodici, osnovnoj jedinici društva, mada je možda i takav pogled potreban, pošto je ona odavno rasturena, poljuljana i potcenjena, već o formi monaške zajednice, kinoviji, opštežiću na Solovjetskom arhipelagu, bogu iza nogu, koji se prostire na mnogobrojnim ostrvima, ostrvcima, hridima omeđenim zidinama Belog mora i bodljikavom žicom pobesnelih talasa, pretvorenim u boljševički logor smrti. Podrobno opisuje tamnicu, prvi gulag na kraju poznatog sveta. Fresku užasa koju je proizveo društveni sistem izvitoperivši parole koje je proklamovao.

Zahar Prilepin, Obitelj

Zahar Prilepin, foto Valerija Šibanova – Валерия Шибанова, preuzeto sa http://zaharprilepin.ru

Za razliku od kolege Knausgora, koji udaljen 1600 kilometara vazdušnom linijom od Prilepina, piše iz komfora i spokoja svoje visokotehnološke civilizacije, u gotovo idealnom društvu bez tenzija i konflikata, u kome mir traje vekovima, razmišljajući samo o tome gde će da ruča, u koji kafić će da ode, na kojoj adresi će da iznajmi stan, koje knjige će da pročita, zagledan u svoju intimu, Zahar Prilepin, sedam godina mlađi, odrasta na trusnom tlu poststaljinističke goropadi – SSSR, ranu mladost provodi u državi koja trune, bukti i raspada se, budi se u Jeljcinovoj Rusiji, na divljem Istoku, slavan postaje u Putinovoj superdržavi. Nalazi se na unakrsnoj vatri i njegove misli gore. Zagledan u svet izvan sebe, on je aktivista, specijalac u Kahzastanu, Donjecku, humanitarac, pisac koji piše o raspadu zemlje i ratu. Teme Knausgora i Prilepina su opozitne. Nebo i zemlja. Rat i mir. Ali, obojica su homo politicusi. Prvi piše o Adolfu Hitleru, drugi o Donbasu. Šta je provokativnije? Šta univerzalnije?

Roman „Obitelj“ je priča o velikom manastiru, duhovnom centru, koji je dvadesetih godina prošlog veka pretvoren u svoju suprotnost, u lavirint-tamnicu komunizma. U njemu je revolucija počela da proždire svoju decu. Postala Minotaur. Ali, nisu sovjetske vlasti originalne. Još je carica Katarina Velika slala u ledeno izgnanstvo na severu Sibira svoje nepokorne podanike, protivnike ili odbačene ljubavnike, sumnjajući da se iz nedođije mogu vratiti. Progutaće ih vodena, hladna, slana, nemilosrdna neman. I biće zaboravljeni.

Zahar PRilepin, Obitelj, Samizdat B92

Zahar Prilepin, Obitelj, Samizdat B92

Solovecki arhipelag ili Spaso-Preobraženjski manastir u Belom moru, na severu Rusije je šest stotina godina bio poznat po molitvenom tihovanju, društvenoj i dobrovoljnoj izolaciji, ostavljanju „sveta“. Ukazom pretvoren u tamnicu, nije napustio samozaborav, iako odvajanje od materijalnog nije potvrđivao dobrovoljno, monaškim postrigom. U njega su se slili belogardejci, crvenoarmejci, čekisti, lenjinisti, staljinisti, kulaci, najamnici, staroverci, sveštenici, pesnici, kriminalci, kuka i motika, živopisna galerija likova. Doduše ne slobodnom voljom. Prilepin je tri godine istraživao građu, a onda, po sopstvenom priznanju, proključao poput samovara. Reči su pokuljale same. Vidimo presek novog poretka koji u sebi sadrži stari. Vidimo dželate koji postaju žrtve i zatvorenike koji postaju čuvari. nVidimo stalnu promenu. Ljude i nadljude. Ljude i neljude. Slabiće i krvnike. Ovce i vukove. Stihiju. Slučajnost. Preokret. Kontrast. Višu silu. U Obitelji ništa nije sigurno, čvrsto, večno. Sve je pod znakom pitanja. Kao u velikom eksperimentu, ali i u životu, i još više u monaškom postrigu, život pre tamnice se zaboravlja, napušta, odbacuje, bledi. Prošlost i budućnost se brišu. Preostaje podvig. Utamničenima zatvorski čuvari umesto duhovnika i igumana dodeljuju svakodnevni posao, takozvanu rukodelj, zaduženja koja moraju ispuniti, da bi jeli, spavali, disali dalje, probudili se sutra. A turbulencije svake pojedinačne egzistencije liče na borbu sa strastima. Lestvicu. Borbu sa samim sobom. Onu najtežu, u kojoj lukavi iskušava svaku dušu, nemajući miljenika.

Početkom devedesetih godina dvadesetog veka, što je samo sedamdeset godina nakon paklenih muka zatočenih, počela je duhovna i materijalna obnova Solovjetskog manastira koji se od 1992. nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Mnogo je grehova sovjetske vlasti. Ali, najbizarniji su učinjeni prema crkvi i njenim svetinjama. U Kijevsko-pečerskoj lavri, nove sovjetske vlasti, umesto lopte šutirale su lobanje svetitelja. Njihovoj deci nisu bile potrebne krpenjače. U Divijevu od mesta molitve stvorili su fabriku oružja, a izvore Svetog Serafima Sarovskog pokušali su da zabetoniraju, bezuspešno jer je voda, kao u napetom hororu, nanovo izbijala, iskazujući neuništivu volju. Na mestu hrama Hrista Spasa u Moskvi bućkao je decenijama gradski bazen, a na mestu Solovjetske obitelji, manastira na krajnjem severu Rusije, nastao je prvi logor, Solovjetski logor specijalne namene, poznat kao SLON,  preteča ali i prototip gulaga – nebrojenih kazamata, koji su kasnije, poput čireva prekrili ceo bivši SSSR. Sve do romana Obitelj Zahara Prilepina, Aleksandar Solženjicin važio je svojim delom Arhipelag Gulag za tvorca biblije staljinizma. Prilepin mu je suvereno preuzeo tron. Istražite zašto.

Silvana Hadži-Đokić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *