Goja i Van Gog, remek-dela ludila i patnje

Van Gog autoportret

Vinsent van Gog, Autoportret (posvećen Polu Gogenu), 1888, Fogg Art Museum, Harvard, SAD

Goja, Autoportret

Fransisko de Goja, Autoportret, 1815, Royal Academy of Fine Arts, San Fernando

Fransisko de Goja i Vinsent van Gog rođeni su istog dana, Goja 1746. godine u Španiji, a Van Gog u 1853. u Holandiji. Danas je nesumnjiv uticaj i trag koji su i jedan i drugi ostavili. Biografski podaci o ovim slikarima su obimni, uglavnom poznati, ali ponekad oslonjeni i na podatke koji nisu do kraja ispitani. Slikari koji su svojim delom svakako ušli u istoriju umetnosti, svojim životom intrigiraju i stručnjake i zaljubljenike u umetnost već skoro dva veka. Sve u svemu, jasno je da su imali potpuno različit životni i umetnički put. Goja, dugo godina veoma cenjen i uticajan dvorski slikar kralja Karlosa IV, posle Napoleonove invazije na Španiju i slikar na dvoru Napoleonovog brata Josifa a kasnije ponovo španskog kralja Fernanda, svakako je bio u mnogo boljem društvenom položaju od Van Goga, teologa i rudara, tragičnog slikara nestabilnog psihičkog zdravlja, čije slike u to vreme niko nije želeo i koga je izdržavao brat Teo.

 Slikar dvora i užasa rata

Fransisko Hose de Goja i Lusjentes počeo je da uči slikarstvo od jednog lokalnog umetnika ali vrlo brzo odlazi u Madrid da radi kao pomoćnik dvorskog slikara Fransiska Bajeua. Svoje umetničke studije nastavlja u Rimu. Ubrzo se vraća u Saragosu gde dobija prvu umetničku narudžbinu za izradu freski u lokalnoj katedrali, na kojima sa prekidima radi idućih deset godina. Karijeru na dvoru počinje 1775. godine, kada slika seriju od 60 studija za Kraljevsku fabriku tapiserija, Santa Barbara. Proučava delo Dijega Velaskeza i Rembranta preko kopija i grafika. Pet godina kasnije Goja je izabran za člana Kraljevske akademije, a već 1786. postaje i glavni dvorski slikar. Slika brojne portrete kraljevske porodice, članova aristokratije i dvorskih činovnika. Posle nagle bolesti 1792. godine ostaje potpuno gluv. U narednom periodu i njegova umetnost zadobija novi karakter, postaje ekspresivnija, oslobođenija, Goja pati od psihičke nestabilnosti, povremeno čuje neke glasove, gubi ravnotežu i doživljava nervne slomove. Za sobom ostavlja veoma upečatljiv kritički odnos prema svom vremenu, političkim i društvenim normama  te pada pod pritiske španske Inkvizicije koja ga često napada.

Goja, Treći maj

Fransisko de Goja, Treći maj 1808, Muzej Prado, Madrid, Španija

Kada je bio na vrhuncu karijere, 1808. godine Napoleonova vojska okupira Španiju, a Napoleonov brat Josif postaje vladar španskog prestola. Goja zadržava poziciju dvorskog slikara, slika portrete generala, a tada nastaju i danas čuvene i dragocene grafike “Užasi rata”. Posle povratka španskog kralja na presto, Goja prvo pada u nemilost a onda je pomilovan zbog službe francuskom kralju i vraćen na mesto dvorskog slikara.

Poslednje godine Goja je proveo u dobrovoljnom izgnanstvu u Bordou u Francuskoj, iako za života nije bio poznat van granica Španije. Njegovo delo u Francuskoj otkrio je slikar Eduar Mane polovinom XIX veka od kada je ono ostavilo neizbrisiv trag na moderne tokove umetnosti. Umro je u Bordou, 16. aprila 1828. godine.

Slikar zlatnih polja i sopstvenog ludila 

Čitav mit stvoren je oko Van Gogovog uha, zatim i njegovog samoubistva, te ni do danas nismo sasvim sigurni šta se sa Van Gogom dogodilo na kraju

 Tragični umetnik, čija je umetnost bila razapeta između depresije, pića, neprihvaćenosti, siromaštva, pa sve do ludila i potpunog rastrojstva, svakako je danas jedan od najpoznatijih slikara svih vremena. Da je danas živ verovatno bi bio i najbogatiji slikar na svetu. Na svetskim aukcijama njegova dela danas dostižu skoro imaginarne sume a u vreme kada su nastala, niko nije hteo da ih kupi. Tokom života izlagao je slike samo u dve male i dve malo veće galerije. Veliki deo njegovih dela po kojima ga danas pamtimo nastao je u samo 29 meseci mahnite aktivnosti i teške borbe sa napadima epilepsije i depresije.

Van Gog je prethodnik čitavog evropskog ekspresionizma. Slikao je jarkim bojama, jedan je od prvih koji je deformisao prirodni oblik da bi slika bila što izražajnija i intenzivnija. Njegovu ličnu dramu možemo videti i u njegovim autoportretima, preko kojih skoro da možemo pratiti njegovu životnu putanju. Ostavio je veliki opus – 850 slika i oko 900 crteža i akvarela. Deset godina pre smrti odlučio je da će postati slikar. Njegov rani period od 1880. do 1885. godine obeležen je mračnim zelenkasto-smeđim slikama, studijama o zemljoradnicima i rudarima. Na nagovor brata Tea, 1886. godine dolazi u Pariz, gde upoznaje najcenjenije francuske slikare postmodernističkog perioda. Već iduće godine, na nagovor slikara Pizaroa, Van Gog potpuno menja paletu boja i slika sve ekspresivnije, brže, sa čistom otvorenom skalom boja, kao da tom skalom hvata i odbljeske samog sunca.

Zvezdana noc, Van Gog

Vinsent van Gog, Zvezdana noć, 1889, MoMA, Njujork, SAD

Zbog izuzetne potrebe da napusti Pariz, a već bolestan, februara 1888. godine seli se u Arl na jugu Francuske i poziva i Gogena da mu se pridruži kako bi zajedno radili u prirodi.  Slika mnogo i skoro svakodnevno pravi novu sliku, najčešće plavih i žutih tonova, koji simbolišu zemlju, nebo, sunce, a još više i izraz unutrašnjih ritmova samog umetnika.

Gogen dolazi u oktobru i počinje duga rasprava o umetnosti. Van Gog slika Suncokrete a Gogen Van Gogov portret. Tenzija između dva umetnika vremenom raste i završava se psihotičnom epizodom tokom koje je Van Gog pokušao da zakolje Gogena a zatim na kraju sebi odsekao levo uvo, koje zatim nosi bludnicama u javnoj kući. Posle ove tragične epizode, Van Goga smeštaju u lokalnu bolnicu gde ostaje do 1889. godine a onda ga prebacuju u psihijatrijsku bolnicu u Sen Remiju. Svestan da je u ludnici on strastveno slika i crta, skoro manijakalno, divlje. Smenjuju se ciklusi lucidnosti i totalnog potonuća. Sumnja se da ga je osim depresije mučila i šizofrenija.

 Ophrvan depresijom i grižom savesti jer je na teretu svom bratu koji mu finansijski pomaže i pri tom izdržava i njihovu majku i svoju porodicu, po dosadašnjim biografima, Van Gog odlazi u njivu i puca sebi u grudi. Umire dva dana kasnije u svojoj sobi u gostionici, u 37. godini. Nedavno je, međutim, izašla i nova biografija u kojoj se tvrdi da se Vinsent van Gog nije ubio već slučajno stradao od neispravnog pištolja, kada su neki momci sa kojima je pre toga pio,  pucali u njega a on se teško ranjen nekako dokopao kafane u kojoj je zatim i umro, ne odajući ove momke koji su ga smrtno ranili.

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *