Krcko Oraščić kao simbol Božića
Sve češće uz Deda Mraza, sneška, sanke, irvase, patuljke, vilenjake, zvezdice, kugle, sjaj i štras, svetlucanje i raskoš, vesele sijalice svih boja i oblika, kolačiće, kućice, viđamo i pomalo strogu, ozbiljnu, pomalo smešnu, a opet milu brkatu figuru drvenog vojnika. Ova figura u strogom vojničkom stavu mirno postala je neizostavni novogodišnji ukras. Da li su na nas uticali mnogobrojni takozvani “božićni filmovi” u kojima se u nekim malim gradovima u Americi čitave ulice pretvaraju u božićne bajke a ovaj brka u uniformi često stoji ispred vrata i u šarenim izlozima radnji… Tek, evo Krcka Oraščića i među nama… Ima ga u svim bojama, sa različitim licima, bojama uniforme, sa brkovima, ili bradom, na konju ili u stojećem stavu, sa kapom ili sa kraljevskom krunom i skiptarom…
I naravno, prva asocijacija na pominjanje Krcka Oraščića je istoimeni balet Petra Iliča Čajkovskog (Щелкунчик) koji se najčešće i izvodi u ovo božićno i novogodišnje vreme. Bajkoviti balet, možda i najpoznatije delo slavnog kompozitora, nije imao tako bajkovit početak… Posle premijere u teatru Marinski u Sankt Peterburgu 19. decembra 1892. godine, kritika je bila nemilosrdna, zamerajući mnogo toga autoru – da libreto nije uverljivo preneo priču E. T.A. Hofmana “Krcko Oraščić i kralj miševa”, po kojoj je rađen (a za libreto je Marius Petipa koristio francuski prevod koji je uradio Aleksandar Dima, koji je ovo delo preimenovao u “Priča o Krcku Oraščiću”) ; kritikovana je koreografija, često pojavljivanje dece u baletu, delovi scenografije… Svakako, niko se nije nadao dugom životu ovog baleta. Kasnija izvođenja ovog baleta donosila su nova scenografska i koreografska rešenja, kao i prvo izvođenje van granica Rusije – 1927. u Kraljevskoj operi u Budimpešti, a 1934. u Londonu. Tek posle Drugog svetskog rata balet je doživeo veliku slavu, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama gde se izvodi tokom božićne sezone, a najveće baletske kompanije samo na ovom baletu prikupe 40% godišnjih prihoda. U svim verzijama i izvođenjima ovog čarobnog baleta, najpoznatija je ona iz 1954. godine koreografa Džordža Balanšena koja je postala praznični klasik širom Amerike.
Nekako preko baleta dolazimo i do priče o drvenom vojniku. U baletu, devojčica Klara na Badnje veče ispod jelke pronalazi neobičan poklon – drvenu figuricu vojnika koji zubima lomi orahe, takozvanog orašara, i tako počinje čarolija…
Danas se ova kuhinjska alatka za čišćenje oraha pravi najčešće u obliku specifičnih klješta, drobilica, tako da je orašar-vojnik ostao negde u onim vremenima iz koga potiče i uniforma koju najčeše onako pompezno nosi, a danas nam služi uglavnom kao deo dekoruma za zimske praznike.
A kako su figurice vojnika uopšte došle do oraha?
Alatke za drobljenje orašastih plodova imaju dugu tradiciju, a nemački folklor im je pridavao i neka magijska svojstva – da donose snagu i sreću, da teraju zle sile… U nekom trenutku te drobilice su dobile oblik vojnika koji zubima lomi orahe i postale tradicionalni dar, naročito u vreme Božića.
Drveni vojnik je kao neko ružno pače doživeo mnogo transformacija. Pre nego što je postao zgodni, elegantni i uglađeni princ, ili kralj, ili vojnik, bio je ružnjikava gruba figura, sa grimasom, često buljavim očima, sa nekim zastrašujućim zubima… Ko bi pomislio da može tako nešto ružno da predstavlja poklon za Božić. A opet, to nam upravo govori o narodnim verovanjima – da je verovatno baš takav, neprijatan i ružnjikav mogao da otera zle duhove i donese sreću onome kog koga završi. Lokalno stanovništvo Rudnih gora (što im i ime kaže) vekovima je na ovom području kopalo i tragalo za zlatom i srebrom. Tokom dugih zima, stanovnici ovog podneblja imali su običaj da rezbare drvene figure i druge dekorativne predmete.
Kao i u svakoj tradiciji, i priču o vojniku orašaru pratila je legenda, koja kaže da je neki bogati seljak obećao nagradu onome ko uspe da slomi njegove orahe. Iz sela Sajfen došao je drvodelja koji je doneo prelepu drvenu lutku, prelepo obojenu i dovoljno jaku da može da slomi orahe. Bogati seljak je u svojoj sreći nagradio čitavo selo.
Kakva god bila narodna priča, do neke 1800. godine, drveni orašan postao je poznat u čitavoj oblasti. Figure su postajale maštovitije, šarenolikih uniformi i zanimanja, od rudara, policajaca, pa do vojnika i kraljeva… Kada je Napoleon okupirao ovu oblast 1810. pojavile su se i figurice sa njegovim likom… Tokom devetnaestog veka, orašar je postao popularan širom Evrope. Kako je rasla potražnja za njim, tako je započinjala i masovna proizvodnja figura. U Nemačkoj poznat kao “otac figure orašara” Fridrih Vilhelm Fihtner (1844-1923), koristeći strug za drvo, počeo je njihovu masovnu proizvodnju 1872. godine.
Među ovm figurama, najcenjenije su one ručno izrađene. Prosečan Krcko Oraščić sastoji se od 60 delova, a da bi se napravio, potrebno je čak 130 koraka u proizvodnji. Među najpoznatijim proizvođačima ručno rađenih figura je Kristijan Stajnbah, nazvan i “Kralj Oraščića” čije su ime i kompanija postali sinonim za najbolje orašare na svetu. Njihove figure se i danas isključivo rade ručno, boje se ručno, a svaka boja mora da se dobro osuši pre nego što se nanese sledeća. Njihove drvene figurice su rađene uz vrhunsku preciznost majstora pod čijom rukom naprosto ožive. Kao da zaista u njih uđe malo Božićne magije. Neki Oraščići ove porodične kompanije pravljeni su u limitiranim serijama (prva je bla figura Ludviga II), što odmah privlači i kolekcionare a i povećava im vrednost na tržištu. Za znalce, Stajnbah Oraščić nije samo ukras… On je dodir istorije, tradicije i malo umetničko delo.
Suzana Spasić