Ljubica Mrkalj: Derište prokrijumčareno u svet odraslih

Ljubica Mrkalj - Ispričavalice, Srpska književna zadruga, Beograd, 2014.

Ljubica Mrkalj – Ispričavalice, Srpska književna zadruga, Beograd, 2014.

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, a potom i u Biblioteci grada Beograda, pažnju nam je privukla jedna knjiga neobičnog naslova ISPRIČAVALICE, autorke Ljubice Mrkalj, koja svet i snoviđenja boji koloritom Mediterana i slika nam mitske predele, koja performansima proniče u suštinu nastanka umetničkog postupka, koja nas fotografijama estetizovane erotike i čudesnih predela hrani lepotom u njenom najizvornijem smislu. Talentovana i aktivna, duhovita i razigrana kao i njena kosa koja viori dok lepršavo hoda ulicom Beograda u kojoj boravi kada nije u Parizu, Ljubica Mrkalj ne ostavlja ravnodušnim ni obične posmatrače ni ljubitelje svog dela. Tokom svoje profesionalne umetničke karijere Ljubica je objavila i knjigu poezije i dve prozne „Arijadnino klupko“ i „Pancir-košulja duginog sjaja“. Ovom prilikom, Ljubica nam donosi jedan pogled na sebe i na detinjstvo, kao i jedan pogled iz tog svog upamćenog i oslikanog rečima detinjstva na sebe danas, sebe odraslu u kojoj i dalje živi i diše to isto dete.

Knjiga „Ispričavalice“ (SKZ, Beograd, 2014) potpuno je posebna vrsta proze, autorka kaže dekomponovani roman, ali pre svega jedna autobiografija koja preko najranijih slika i sećanja gradi jedno biće koje je, čini nam se bilo predodređeno upravo za sve ono što je i postalo.

Sa Ljubicom Mrkalj razgovarali smo u Beogradu, posle predstavljanja knjige,a pre još jednog odlaska u Pariz.

Za one koji će tek čitati „Ispričavalice“, možete li nam za početak reći kakva je bila Ljubica sa četiri-pet-šest godina? 

Ne bih opisivala sebe-dete  na neki drugi način od onoga za koji sam se opredelila u „Ispričavalicama“, jer tada bi se poremetili precizni odnosi „svetla i tame“.  a s tim i „boje“, koje lik dobija u svojim prvim iskustvima spoznajući o sebi i drugima. Mogu reći samo ovo: Mala Ljubica je ličila na bilo koje dete istog uzrasta u tadašnjoj gomili… Vidljivo gladna i telesno i duhovno; iako prerano samosvojna i uporno radoznala.

Ljubica Mrkalj na promociji knjige  u Bibilioteci grada Beograda

Ljubica Mrkalj na promociji knjige u Bibilioteci grada Beograda

ISPRIČAVALICE su Vaša treća knjiga proze. Bilo je autobiografskog i u prethodnima, ali ovog puta ste pred publiku „istresli“ sećanja koja su najtananija i možda i najintimnija. Koliko je bilo teško ili lako izvući iz sopstvenog sećanja i prošlosti tako upečatljive slike detinjstva i podeliti ih sa drugima?

Pamćenje je pozornica ne samo naše proživljene prošlosti već i tuđih, zato ne smemo zaboraviti, ako podižemo neku od višeslojnih zavesa, da smo i mi bili samo jedan od likova na njoj! Ukoliko se bаvi autobigrafskom formom autor mora naći ravnotežu između sopstvenog ugla posmatranja i sveprisutnog univerzalnog pogleda (u ovom slučaju porodica, društvo, istorijske okolnosti…) koji mu je verovatno naklonjen, ako se usuđuje da javno kopa po svojoj utrobi i osećanjima, ne tražeći narcisoidno mitsku dijademu, već nudeći ključ za otkrovenje neokrznutog bića.

Da li je pogled danas u sopstveno detinjstvo još jedan pogled u ogledalo i šta danas u takvom ogledalu vidite?

Ogledala su bila i ostala kapriciozne naprave.

Kada smo budni ona nam pokazuju uglavnom to što nismo očekivali da vidimo. Puno toga zavisi od pozicije, kako fizičke tako i mentalne, iz koje se posmatra, u stvari: vreba ili lovi. U najranijem detinjstvu za mene su ogledala predstavljala „izlaze u paralelni svet“, potom su se, u slikarskom zanatu, pridružila ostalim vernim alatkama.

Ljubica Mrkalj: Bela živa priroda vizantijska, 2004.

Ljubica Mrkalj: Bela živa priroda vizantijska, 2004.

 Na jednom mestu u knjizi zavetujete se sebi da ćete „prokrijumčariti derište u sebi u svet odraslih“. Da li ste ispunili taj zavet?

Da! I, zaista se odlično slažemo. Jedino što moram da pripazim da negde na javnom mestu ne počnem da pričam glasno sama sa sobom, svašta bi ljudi pomislili…

Iako Ljubica devojčica na prvi pogled ima jedno, da kažemo posleratno bezbrižno detinjstvo, ipak se kroz sećanja, razgovore sa sobom, shvatanja i upoznavanja sveta odraslih, nazire da to nije uvek bilo bezbrižno vreme. Vi to ne naglašavate, ali se da primetiti – preko sudbine teče koji je Beli Rus, preko zgarišta očeve porodične kuće, pominjanjem velikog vođe… Nije lako napisati knjigu koja ostaje u okvirima dečjeg mišljenja, a nije namenjena deci. Kako ste se izborili sa tim da se današnja Ljubica sa drugim znanjima i saznanjima ne umeša u priču ondašnje Ljubice?

Zar mi ne verujete?  Sve odgovore možeti naći u knjizi. A, što se tiče našeg bića, ono ima svoju srž ispod više slojeva. Shodno svakoj ličnosti i da život bude zanimljiviji. Poluge moći u društvu nisu se mnogo menjale kroz vekove, kao ni mehanizmi pravde i nepravde dokle seže istorijski trag… Sva ta iskustva čovečanstva podsećaju me, u malom, na razna klišea i rituale primenjene u dečjim igrama poput klackalica, žmurki, vija… samo što su posledice u stvarnosti proizvoljne i prepune užasa, jer su retko garantovane poštovanjem pravila…

Zbog svega toga još uvek pamtiti svet „iz donjeg rakursa“ nije teško, jer to može biti velika privilegija, uopšteno: takvom svedoku se mnogo ne veruje, pa ga retko ispituju da bi stvari mogao da pobrka.

To odmeravanje kako i na koji način porodične drame treba da budu prikazane: može se na pozorišno – filmski – poetsko – slikarski  način  „zumiranjem“ određenih detalja koji uleću u „prvi plan“ ali, podrazumeva se: s kristalnom jasnoćom dečjeg utiska.

U jednom trenutku u Ispričavalicama, Ljubica kaže „ja ne bih želela da glumim svoj život“, a u drugom „ja nisam bila niti ću postati nikakav doušnik, a i nisam ni u kakvom klanu“. da li se može reći da su ove i slične misli nekako odredile Vaš životni put, u vremenima kad se ipak pripada klanovima, kada se žive izmišljene biografije, kada je mnogo teže ostati svoj? I kako se u čoveku očuva ta etika i ne naruši estetika prihvatanja i predstavljanja sveta?

Moja porodica je bila starog kova, patrijarhalna. Znalo se kako su se imenovale stvari, a kako gradila i vrednovala hijerarhija jedinki ljudskog roda. Postojale su u srazmeri sa godinama obaveze za svakoga. Put ka sreći je pouzdan doživljaj deteta i u prvim iskustvima, neka vrsta svedočanstva  da je voljeno i poštovano…

I, još jedno nezamenljivo bogatstvo: imala sam brata i sestru podosta starije koji su me sa svojim često prisutnim društvancima uputili u tajanstvene igre i zanimacije i to, čini mi se, po mom slobodnom izboru. Ipak, pre će biti nasleđenim primerima i kućnim vaspitanjem…

Ljubica Mrkalj: Sanjajući Mikelanđela, 1978.

Ljubica Mrkalj: Sanjajući Mikelanđela, 1978.

Živite i u Beogradu i u Parizu. Šta su Vam ova dva grada pružila u stvaralačkom smislu? 

Beograd sam upoznala od najranijeg detinjstva boraveći redovno za raspust kod rođaka, ali sam došla u njega da studiram.

Provela sam skoro celu godinu na arhitekturi. Samo, bez obzira na odlične ocene u prvom semestru, naročito iz projektovanja, bila sam svesna promašenog izbora, pa nisam ostala da polažem ispite na kraju godine! Donela sam odluku u poslednjem trenutku da bih se spremila za prijemne ispite na Akademiji likovnih umetnosti, kao i na Akademiji za film i pozorište, jer sam postala svesna da je potrebno da upotrebim nešto više od znanja i umešnosti da bih se zadovoljila svojim budućim zanimanjem. To više, bila je mašta.

Ušavši u uži izbor na obe Akademije upisala sam se na Svetsku književnost, za svaki slučaj. Međutim, primljena sam tamo gde je dovoljno biti darovit i samostalan.

Ubrzo, te jeseni moje putanje su vodile iz slikarskog ateljea Akademije u „Teatar levo“ gde sam igrala, u prvim predstavama autora kao što su Arabal, Pinter, Šizgal, ili Aleksandar Popović, zatim bih jurila u Operu, Kolarčevu salu, Kinoteku… A u vreme raspusta, radila sam restauraciju fresaka po našim manastirima ili restauraciju slika…

Beograd me je na studijama u potpunosti oformio u jednoj izuzetno darovitoj generaciji. Uspešno smo izbegavali epigonske zamke naših profesora, pobuđeni i postojanjem slikara Mediale. Znala sam šta hoću, sagledavala sam i uobličavala svoj stvaralački program, ne strepeći da rizikujem u tvrdoglavo slobodnom izboru, koliko likovne sadržajnosti toliko i same egzistencije.

Pariz je, u vreme kada sam u njega stigla, bio odista čudesan grad: grad svetlosti, bukvalno i metaforično…

Iako je i on pretrpeo metamorfozu zbog poremećenih opštih svetskih vrednosti, i dalje nalazim nešto od njegove večnosti. U njemu sam proverila postojanost svojih vizija sa neraskidivom  posvećenošću umetnosti.

Jednom ste rekli da ste u Parizu krenuli kao i mnogi drugi – u „areni“ Monmartra, slikajući portrete. Nije to, srećom, dugo trajalo i kako je kasnije išao Vaš put?

Pariz sam otkrila prvo u muzejima – neprevaziđenim riznicama u kojima poželite da se „sklonite“ iza nekog paravana i provedete noć izgubljeni među hiljadama remek-dela… Potom, Pariz sa širokim bulevarima i  krivudavim uličicama sa skrivenim fontanama i palatama s tornjevima; sunčevom svetlošću koje obasjava Senu sa mostovima iz raznih vremena i gomilom raznorodno obučenih ljudi kao da ste u starom Vavilonu, a povrh svega, osećate da ste beskrajno slobodni jer treba da otpočnete od NULE!

Što se tiče Monmartra: to „gubilište talenata“ opisala sam u prethodnoj knjizi „Pancir košulja duginog sjaja“ u priči „Paleta“ kroz tragičnu sudbinu jednog harizmatičnog starog slikara i našu čudnu vezu punu simbolike.

Nisam znala francuski jezik, a nisam se stidela, jer sam govorila i razumela neke druge jezike, i znala sam raznovrsne zanate: osim crtanja, slikanja, grafike, ilustracija, poznata mi je bila i restauracija starih slika… sve mi je to pomagalo u malim dozama za osnovni početak…

Odlučila sam se ubrzo da učestvujem na nekoj besmislenoj izložbi gde je većina izlagača bila sastavljena od diletanata i osrednjih slikara. Dobar eksperiment da se proveri ko sam!

Ili je tada bilo dobro vreme, jer, prišli su mi nepoznati ljudi i začuđeno me zapitali zašto izlažem kada mi tu nije mesto… Jedan od njih je kao kritičar preuzeo na sebe ne samo da objavi slovo o mojoj slici, već mi je dao telefonske brojeve i preporučio me kod organizatora nekog značajnog salona… Ubrzo su sledila poznanstva sa budućim poštovaocima mog slikarstva, ali i sa kolegama.

Određene kafane i bistroi bili su poput klubova, vrvelo je od poznatih umetnika, pisaca, galerista. To komešanje nije bilo sasvim beznačajno, ipak, najvažnije od svega bilo je staloženo samopouzdanje i DELO: mnogi dani i noći provedeni u slikanju.

Ljubica MRkalj

Ljubica Mrkalj: Autoportret, 1972.

Iako u knjizi postoji priča o klaviru, naglasili ste na promociji da Ljubica ne zna da svira klavir. A Ljubica zna mnogo toga drugog. Slikate, pišete, pravite performanse, fotografišete. Čini se da se sve ove oblasti dopunjuju i da nekako ne gubite vreme – već sa jednog medija prelazite lako na drugi?

Da, postoji jedno poglavlje u „Ispričavalicama“ i ukoliko se pročita celo, biće sasvim jasno šta se zbilo sa klavirom i ostalim muzičkim fenomenima, a šta se zbiva sa autorkom u raznim oblastima izražavanja to je uglavnom poznato; sem, što bih morala da primetim, da to nikako nisu u pitanju „dopunjavanja“  gledano na moj slikarski zanat, a ni obrnuto. Sve su to samostalno postojeće forme stvaralačkog delanja, jer postoje nevezano jedna od druge i tako opstaju.

Jedino, ukoliko se ne pomišlja da i ja sanjam, kao što su mnogi svestrano obdareni od pamtiveka sanjali o totalnoj umetnosti. Ali, to je možda samo san!

 U svom očaravanju sveta, „neprimetno i strpljivo, a majstorski umešno“, kako to mala Ljubica smišlja u Ispričavalicama, da li ćete publiku uskoro obradovati i nekom novom likovnom izložbom?

Verovatno…Ukoliko slikarsku kičicu prihvatimo kao čarobni štapić – čuda su moguća. A ja se pouzdajem u derište koje sam prokrijumčarila u svet odraslih.

Kosančićev venac u kome Ljubica ima atelje ovih dana prekriven je zlatom opalog lišća. Ostavljamo Ljubicu da se zajedno sa onom nevidljivom devojčicom u sebi, priprema za odlazak u Pariz. Nadamo joj se nekako s proleća, kad onaj dašak prolećnog vetra zamiriše ovom mističnom, kao odsanjanom ulicom, i zašušte lipe novim lišćem koje je tek niklo i koje pozdravlja život.

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *