Ljuma Penov: Sirene za uzbunu u našim glavama su odavno zasvirale

Ljuma Penov, foto Vlada Jović, foto arhiva Ljume Penov

Ljuma Penov, foto Vlada Jović, foto arhiva Ljume Penov

Za sebe kaže da je borac ali i princeza. I ona se bori svojim radom, stavovima, ali i društvenim angažmanom. Nosi energiju mladosti a govori mudro i široko gleda oko sebe. Glumica Ljuma Penov, mlada, talentovana, otvorena i energična, gost je Avant arta povodom novog filma PETLJA čija se premijera očekuje na predstojećem Festu. 

Na predstojećem FESTU očekuje nas premijera novog filma „Petlja“ Milutina Petrovića. Ovaj eksperimentalni film posvećen je delu fotografa i autora avangardnih filmova Ljubomiru Šimuniću. Možete li nam više reći o ovom ostvarenju i Vašoj ulozi? 

Film Petlja je senzualan, lascivan i oštar film, po žanru je triler.  Zanimljivo je to što se u filmu pojavljiju umetnici sa svojim radovima Ljubomir Šimunić i Marina Marković, kroz priču kao i svi akteri. Ovaj film je kompozicija dobrog, slojevitog i isprepletenog, ali iskrenog šarma, kroz zavodljivost filmskog jezika i raznolikost samog filmskog uzdaha kroz svaki momenat.

Film Petlja je duboko angažovan film, bez ikakve predrasude, otvoren za svačije oko, i da ponudi svoj lični oset koji je toliko autentičan i veran da će svako moći, ustalom kao i svako umetničko delo, da ga posmatra iz više uglova i sa više strana, da ga pročita na što više datih jezika, ako želi naravno, jer samo se željom dotakne i posmatra ujednačeno. Scenario, pored Milutina Petrovića, potpisuje i Saša Radojević, i njih dvojica su zaista ispleli jednu drugačiju, i priču sa potpuno neočekivanim obrtima koja će na svakog filmskog gledaoca, sigurna sam, ostaviti raznorazne utiske. Saša Radojević se pojavljuje u ovom filmu i kao glumac, što takođe daje na toj dubini i višeslojnosti filma.

U filmu igram devojku Marinu, koja je potpuno različita od mene same i od uloga koje sam do sad igrala. Drago mi je da mi je poverena ta uloga, zaista je bio jak i tajnovit put sa njom. Svakoj ulozi, koja mu je dodeljena, glumac bi trebalo da se posveti i prepusti da ga ona i reditelj vode na svom putu ka konačnom cilju. Uvek sam do sad imala veoma različite uloge u pozorištu, a pogotovo na filmu. To je moja sreća. Tako svaki put otkrivam mnogo toga o meni samoj, o umetnosti, ljudskoj tananosti. Gluma je iskreno davanje kroz sebe, prožeto, isprepleteno, sjedinjeno sa drugom osobom,  odnosno svojom tajnom, i kroz sebe i tako iskreno u potpunosti, predano delo drugima na dar. Time se mnogo otkriva i uči o sebi, o svojim najdubljim tajnama.

Kako je bilo raditi sa rediteljem Milutinom Petrovićem, njegovi su filmovi uvek malo „pomereni“, drugačiji, neobični, ali veoma estetizovani, sa specifičnim okom za detalj… 

Rad sa Milutinom Petrovićem je bio vrlo inspirativan, iako su sadašnji uslovi za snimanje filma veoma teški, on nas je sve čvrsto vodio svojom lakoćom mašte i inteligencije, kako i treba da bude, da bismo imali to stanje iste stvarnosti… Divna saradnja je bila i sa ostalim kolegama koji igraju u filmu, Šimunićem, Marinom Marković, Sašom Radojevićem, i mojim dragim kolegama Ivanom Zarićem, Tanjom Venčelovski, Amrom Latifić, Danijelom Kovačem i drugima, i ispred i iza kamere. Svi smo bili obuzeti samim projektom, sto je najvažnije, ali i saradnja je bila lepa, što između nas glumaca, što je vrlo značajno, a i između nas i reditelja, jer ipak, ako nije tako, to se na kraju oseti. I iza kamere je bio odličan, ujednačen i vrlo kreativan deo ekipe koji se borio zajedno sa nama u stopu, što nije tako često, kažem borio jer je danas borba snimiti film, ali sa ovakvom celokupnom ekipom je to bilo lako i gotovo zavodljivo.

Iako je situacija u kulturi teška, nema novca, nema ni mnogo sponzora, dobri filmovi se snimaju. Čini se da se uprkos svim teškoćama nekako i dalje borimo za umetnost?

Situacija u kulturi i umetnosti je teška, svaki dan je nešto drugo. Pokušavam da to prevaziđem ujednačeno i dok su kiše i sneg i led. Umetnost je, nažalost, u velikoj krizi i ako pomislim da će ona možda tako nenegovanjem jednom nestati, prestravim se. Ljudi se bore i dalje za umetnost, svojim vlastitim rukama, i pokušavaju da se izvuku iz sadašnjeg dna sami. Ipak sam od tih koji se bore, ja sam borac, ali i princeza.

Ljuma Penov, foto Vlada Jović, foto arhiva Ljume Penov

Ljuma Penov, foto Vlada Jović, foto arhiva Ljume Penov

Igrate i u pozorištu i na filmu, a spadate i među retke dramske umetnike mlađe generacije kojima su se otvorile neke mogućnosti za saradnju u inostranim produkcijama. Kakve novosti pripremate u narednom periodu?

Trebalo bi da radim novi fim “Aleksandra” Saše Radojevića koji je već u pripremama. Radujem se, i uvek se tako radujem za nešto novo, gotovo isto onako iskreno kao dete. Isto tako iščekujem premijeru filma “Porodica”.

 Pre upisa na Akademiju ste se bavili solo pevanjem, plesom, svirate klavir i gitaru… Imali ste i nekoliko koncerata. Ipak, prevagnula je gluma, koja sa druge strane otvara mogućnost da u nju uklopite i druge sklonosti i talente. Koliko je bavljenje muzikom i plesom pomoglo u glumačkom pozivu?

Kako da ne, mnogo mi je pomoglo, nekad možda toga nisam ni svesna, jer su neke stvari za mene normalne i već se podrazumevaju. Balet i ples jako mnogo znače, muzika, sviranje instrumenata, od malih nogu, solo pevanje takođe, vajanje, sve to verujem dosta pomaže, mada ja toliko toga nisam ni svesna. Nekim od tih stvari, gotovo svim, i dalje se bavim, kada naravno, imam vremena. Mislim da su te stvari već kod deteta važne za mnogo toga u samom životu, a potom se ispoljavaju kroz druge situacije i pomažu nam, da brže i opuštenije radimo. Mislim da su sve umetnosti itekako povezane tanano, magično i verno, i da se itekako drže zajedno, što bi trebalo svaki umetnik i da zna i da tako gleda i na svoja i na tuđa dela.

Od prve uloge koju ste dobili još dok ste studirali pa do filma „Crna Zorica“ po kome Vas publika možda najbolje poznaje, snimili ste dosta kratkih filmova, igrali u romskom pozorištu, televizijskim projektima za mlade… Kako se Ljuma Penov kalila za velike uloge u tom periodu?

Prvu ulogu sam dobila na trećoj godini fakulteta u SNP-u, tada za mene veoma vredan zadatak, radostan i neopisiv, bar ja to mogu ponovo da osetim, kroz jako sećanje se mešaju sve emocije, privatne, od kolega, reditelja, same predstave, teme koja je bila teška, odgovornosti i velike uloge za mene u tom trenutku, izgleda da sam tada bila spremna za to, inače je ne bih ni dobila tako. Posle su usledile druge uloge, i dalje tokom studija, posle završetka takođe, nastavila sam, igrala sam u Subotici u Narodnom pozorištu, pa u predstavama u Novom Sadu, u Narodnom pozorištu u Beogradu, Jugoslovenskom dramskom, Teatru SKC, zatim, u raznim koprodukcijama, što filmskim, što pozorišnim, saradnja sa  filmskim i pozorišnim rediteljima sa kojima sam imala sreću da radim, našim najvećim gotovo rediteljima, koreografima, kolegama i stranim i iz okruženja, a i malo šire. Svaka od tih uloga, i rad na svakoj predstavi i filmu, ostavili su u meni neizbrisiv trag i sve mi je to pomoglo, i dalje mi pomaže.

Prilike se pojavljuju i nestaju, ali koliko mladi umetnik danas može da bira šta će da prihvati a šta ne? 

Skoro da i ne može da bira, ja se ipak borim i ne želim da radim sve, imam svoj osnovni ponos, jer ako oni ne znaju ili neće da neguju umetnike, uopšte i starije i mlade umetnike, tako da trenutno se ne vrednuje ništa, zašto bih ja prihvatila nešto što ne doprinosi kulturi, pa čak joj i šteti.

Ljuma Penov, foto Marjan Apostolović, foto arhiva Ljume Penov

Ljuma Penov, foto Marjan Apostolović, foto arhiva Ljume Penov

Postoje li neke uloge koje biste voleli u narednom periodu da odigrate, mislim pre svega na pozorište? 

U pozorištu stvarno bih volela da odigram neke uloge koje su mi oduvek bile drage, ali čak ako ih ne odigram sad odigraću ih sigurno u nekom drugom životu, svetu ili mašti , gde ću bez obzira na sve i dalje biti, opet glumica.

Za kraj, da se vratimo početku i povodu za ovaj razgovor, novom filmu PETLJA koji će beogradska publika premijerno videti na FEST-u. Šta je ono što bi trebalo da publiku privuče ovom ostvarenju i gde će posle FESTA film moći da se vidi? Da li su već u planu i neki festivali?

Mislim da publiku ne treba privlačiti, ona će sama doći ako želi, ako je otvorenog uma da spozna ovaj film i filmove uopšte kao umetnost, što film pre svega jeste. Mnogi to nažalost jako olako shvataju, kao da zaboravljaju ili gotovo ne znaju, što bi bilo strašno. Sistem vrednosti samog društva je nažalost gotovo nestao, a to je pogubno za društvo. Mislim da su sirene za uzbunu u našim glavama odavno zasvirale.

Posle FESTA publika će film moći da pogleda u Beogradu, drugim gradovima, na festivalima, ostalo stvarno ne znam još.

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *