Mediala naše mladosti

Nedavna retrospekitva „Mediale“, u Galeriji Hexalab u Beogradu, podstakla je na neka nova razmišljanja. Dilema likovne kritike, prisutna poslednjih decenija, da li je Mediala legenda, mit ili stvarnost, čini nam se kao velika greška. Ali ni naše neznanje nije malo. Izložba je, zapravo, potvrdila uverenje da su ova dela izdržala probu vremena. Njihov uticaj će, u narednim decenijama, na mlade generacije, biti svakako nesporan. Zahvaljujemo Galeriji Hexalab na ustupljenom materijalu u kome se nalazi i ovaj “zajednički” tekst Mihajla Đokovića Tikala i Petra Nedeljkovića.

Leonid Šejka, Odaja Svetlozornosti

Leonid Šejka, Odaja Svetlozornosti, 1961. godine, sa izložbe u Galeriji Hexalab, april-maj 2013.

Šejka

Pedesetih godina prošlog veka u Čačku se pojavio čovek neobičnog izgleda, ošišan do glave, sa bradom i dubokim cipelama. Prvi put sam ga video na uglu Lomine i Hajduk Veljkove ulice, povijen unapred i dugačkog koraka ide prema mlinu. Nosio je nekakav blok ili fasciklu i očigledno je bilo da nije običan prolaznik. Viđao sam tog neobičnog čoveka skoro svaki dan u popodnevnim satima kako prolazi pored moje kuće  hodajući na isti način. Ulazio je u kapiju Hajduk Veljkove 20, stanovao je kod gospođe Ljubice Veselinović i po njenoj priči stalno je čitao, nešto crtao i na radiju tražio klasičnu muziku. Mnogo godina kasnije, kada sam došao u Beograd, upisao akademiju, upoznam Leonida Šejku koji mi ispriča da je skoro godinu dana živeo u Čačku i radio kao građevinski tehničar kada se zidao hotel „Morava“. Onaj neobični prolaznik je bio on. Druženje i razgovori sa Šejkom snažno utiču na formiranje mog uvida u školovanje koje sam započeo na akademiji. Šejka postaje ustvari moj pravi profesor. Uviđam da su predmeti nosioci beztelesnih veličina. Od tih nematerijalnih, večitih stvari je sazdana istinska realnost. Kretanje materije i zakoni tog kretanja javljaju se samo kao mogućnosti kodirane u Božijoj ideji. Javlja se figura – Ventislav, koja prolazi kroz skoro svaku sliku sa potrebom da od prirode otrgne tajnu, posebno onu koja se odnosi na sopstvenu transmutaciju. On je stanovnik nepostojanosti, strpljivo čeka preobražaj u životinju kao početak regresije na nivo minerala i biljaka. Pokušavam da razbijem prizor slike i Šejka mi predlaže nagomilavanje predmeta u format slike. To je težnja ka prvobitnom jedinstvu, ka nediferenciranom Velikom Sve koje je prethodilo velikom Stvaranju. Težnja ka beskonačnosti kao pokušaj da se prevaziđe individualno. Otkrivanje istine ne može se prihvatiti kao stabilna struktura, nego se uočava značenje koje se gubi posmatranjem. Šejka mi je skretao pažnju na otkrivanje „sakralnog“ u nama, koje prepoznajemo u kosmosu, i na postojanje tačke izvan beskonačnosti.

Mihajlo Đoković – Tikalo, slikar

Miro

Miro Glavurtić, Pesnik Tautonije, 1957, sa izložbe u Galeriji Hexalab, april-maj 2013.

Miro

„Ovoga puta se radi o sasvim mladom čoveku, dakle o budućnosti, ime nepoznato, ali koje će se znati: Miro Glavurtić, čije su presićene, fantastične, literarne, zagonetne, onespokojavajuće, nadrealističke crteže doneli Vidici u svom broju 26“. Tako je pisao Marko Ristić, sada već davne 1957. godine. A za sve ovo vreme, Miro Glavurtić, živeo je i radio, dobrovoljno zatočen kao Vermer u Delftu, Prust u svojoj sobi, smiren i samotan kao kont de Lotreamon, ili Ruđer Bošković, svi oni koji su provlačili medijalnu nit kroz istoriju. Za decenije življenja između Meda i Ale, kiša otrovnih strelica letela je na njega. Mnogima je uzvratio. O njegovoj umetnosti mišljenja su polarizovana; dok ga jedni smatraju izuzetnim pesnikom, romansijerom, esejistom i slikarem, „kritičari učenog neznanja“ potegnuće uvek sudom na njega. A šta ćete, borave previše u raznim kuhinjama, pa su im i sudovi pri ruci. Diplomirao je hortikulturu koju je zavoleo preko alhemije, jer stari alhemičari, kada nisu pravili zlato, uzgajali su biljke i bavili se uređenjem parkova. Sakrivali su čitavo jedno tajno učenje u priručnicima hortikulture i u svojim vrtovima.  Njegov misteriozni svet simbola u koji se ulazi kao u neki tamni vilajet, objašnjava nam šta znače neke slike, neki mitovi ili neki snovi, koji prolaze kroz prostor i vreme. Mediala je nešto što je nastalo sređivanjem svih stanja i ideja, jedinstvo suprotnosti, nešto što će izražavati povratak životu. Glavurtić se nije držao jedne ideje, odobravao je nepostojanost, kultivirao je duhovnu pokretljivost. Uvek je bio između alternative meda i ale, ali ta ala, kao u delima naučne fantastike, rasla je do neslućenih razmera i po nekad se činilo da će ona sve progutati, i Medialu, i njega samog. A on je ipak svojim programom, a ponekad i svojim delima težio lepoti. Ima dugo življenje, imao je petnaest godina kada je rekao “ići ću iz suprotnosti u suprotnost“, a ipak je sanjao da slika i gaji vinovu lozu i masline. Put koji je odabrao vodi ga ka miru gde treba da živi svoju poslednju ličnost. Pre neku deceniju poverio nam se: „San mi je da napravim sliku jednim jedinim potezom četke, ali da to bude realistična slika“. Čini se da mu to, u ovim poodmaklim godinama, i uspeva.

Petar Nedeljković, tv reditelj

 

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *