Miloš Latinović: BITEF je svetski festival

Miloš Latinović, direktor Bitefa, foto: Bitef

Pisac nagrađenog romana Sto dana kiše (Vulkan, 2014)  Miloš Latinović, autor je još pet romana i šest zbirki priča, dve monografije, brojnih eseja. Bio je direktor biblioteke u Kikindi, novinar, publicista, urednik izdanja Sterijinog pozorja, a poslednje tri godine je direktor teatra Bitef i ujedno direktor Bitef festivala.

Tri godine ste direktor BITEF festivala. Kakva su dosadašnja iskustva i koji su bili najteži izazovi?

Pozorište je značajna i neobična ustanova, o tome svedoči Gete, i kratki boravak, kao zaposlenu osobu, u toj ustanovi nauči vas da i život ne ide po nekoj utvrđenoj trasi, te da je nemoguće krećući se kroz te nepregledne i uske meandre, iznenadne uspone i nedogledne ponore, trošiti svoje vreme na ovom svetu bez iznenađenja, strahova i vele-obrta. Tri godine je kratak period za mnoge poslove, ali u teatru, u pogonu koji nikada ne staje, to je dovoljno vremena da ga zamrzite i ponovo se u njega zaljubite. Ništa tu nije neočekivano: ni zavist kolega, ni udvorištvo zainteresovanih, ni bes politike, ni sopstveno ludilo u koje uroniš. Ništa, tako da ni izazovi ne mogu da se pojedinačno izdvajaju. Sve je izazov kada radiš u teatru danas.

Da li je ove godine BITEF festival malo lakše „disao“ u finansijskom smislu?

Jeste. Mnogo lakše nego prošle godine kada nismo znali na koja vrata da zakucamo, ali ne treba zaboraviti da je jubilej. Pravi odnos prema festivalu možda će biti jasniji naredne godine, kada Bitef, beogradski, a svetski pozorišni festival, nastavlja svoje kontinuirano delovanje.

Ovogodišnji intrigantan slogan „Na leđima mahnitog bika“, navodi na duboko promišljanje, a naročito ako znam da je festival ove godine posvećen izbegličkoj krizi, Evropi koja postavlja ograde, samoizolaciji… I samim tim  BITEF izlazi iz senke „pomahnitalog bika“, ove godine će uveliko biti van evropskih okvira, zar ne?

Bitef festival moramo doživljavati i organizovati kao svetski pozorišni festival. To je jedini način da on u ovom vremenu poricanja svih kulturnih vrednosti opstane. Ovo je sjajno koncipiran festival, koji nema potrebu da traga za svojim identitetom, jer se menja zajedno sa teatrom. Bitef festival svoj novum crpi iz umetničkog novuma – plasira ga i nadgrađuje kroz tumačenja reditelja i drugih umetnika. To je ta neranjivost Bitef festivala, njegova moć, njegova večna mladost…

Šta je pozorište danas, čemu teži i kakvu ulogu u društvu ima, a kakvu bi možda moglo da ima? Postoji li danas avangardno u pozorištu? I gde smo tu mi?

Naše pozorište je u strašnoj defanzivi. To je čudno jer u Srbiji ima mnogo talentovanih ljudi. Na žalost, naši reditelji, glumci, scenografi i drugi idejnu dominaciju moraju da realizuju uglavnom izvan naše zemlje. Ovde nema novca, nema volje i nema povrenja. Repertoari pozorišta su bez iznenađenja. Predstave bez adekvatne opreme. Umetnički saradnici limitirani budžetima. Ali, pozorište postoji, pa ako je to uteha, onda je dobro. I Tespis je svoje predstave igrao na kolima postavljenim na trgu, kazaće neko, pa ako je to cilj – onda je opet dobro. Ali, prošli su vekovi. Nije normalno da se teatar vraća nazad, da se ponovo penje na kola i drami na trgu. A možda je to rešenje, da počnemo ispočetka.

Avangarda u Srbiji nikada nije bila u tako dominantnom položaju, jer sve kako i što nastaje u srpskom pozorištu danas je „ispred garde“, prvo, začudžujuće i neponovljivo. Jedinstveno.

Miloš Latinović, direkror Bitefa, Foto: Anđelko Vasiljević, via Bitef

Da se osvrnemo na Vaš književni rad. Nedavno objavljen roman „Na pogrešnoj strani reke“ donosi nam konkretno, kroz jedan nemoguć susret dva književnika, Dušana Vasiljeva i Ernesta Hemingveja, priču o onima koje je rat zauvek promenio?

Knjiga „Na pogrešnoj strani reke“ na, čini mi se, specifičan način obrađuje zablude mladih ljudi u prelomnim vremenima. I Vasiljev i Hemingvej prvih godina dvadesetog veka nisu imali tačno određene koordinate svog života, bez obzira što je jedan živeo u mutljagu sa svih strana nagrižene i dobrano trule Austro-Ugarske monarhije, a drugi u zaberenoj malograđanskoj sredini severne Amerike. Za njih je Prvi svetski rat bio rešenje i prekretnica, kao i za mnoge mlade ljude u Evropi i svetu. U tom kovitlacu, koji niko nije očekivao, moja dva junaka se ne snalaze baš najbolje, oni su zauvek pometeni i zauvek na pogrešnoj strani reke života. Vasiljev je otišao prerano, ostavivši za sobom grandiozni opus antiratne poezije, a Hemingvej je dosegao književne visine, ali se njegovo duša nikada nije oporavila.

Roman nam govori o onome što nekako stalno prećutkujemo, o pogrešnim izborima koji su menjali lične sudbine ali i sudbinu celog naroda. Dušan Vasiljev samo je jedan od onih koji su se u prelomnom trenutku svoje mladosti i stvaralačkih početaka nekako našli na pogrešnoj strani. Otkud baš interesovanje za Dušana Vasiljeva?

Dušan Vasiljev je simbol nesrećne mladosti koja je bila samo moneta za potkusurivanje u velikoj igri kraljeva. Nema bolje priče o nedoživljenoj mladosti, o rasturenom životu, srušenim iluzijama, izgubljenim nadama, tragičnom nestanku porodice od životne priče Dušana Vasiljeva, kada se tome dodaju bar njegove tri antiratne pesme (Čovek peva posle rata, Plač matere čovekove i Žice) jasno vam je da je to romanesna građa kakvu priželjkuje pisac. Bio je stalno na suprotnoj strani – reke, sudbine, života – čak i kada je umro. Jer umro je u Kikindi, a živeo je u Čeneju, koji je u jesen 1923. pripao Rumuniji.

Šta smo kao narod naučili od svih pravih i pogrešnih izbora u svojoj prošlosti? Da li zaista kao što kažete nekako živimo „od Vidovdana do Vidovdana“, a između ćutimo, poniremo u nešto duboko i tamno i nekako kao da nestajemo?

Srbi nestaju. To potrvrđuje surova i neupitna statistika. Da li nas je raniji život na veresiju razmazio, pa sada snevamo te dane i odlažemo suočavanje sa istinom i stvarnošći, teško je reći, ali činjenica je da mo nemamo kontinuitet. Ratovi, smene dinastija,  oceubistva, među i unutarstranački sukobi, vlastodržačke sujete, velike prevare, sve to Srbiju zaustavlja, a pojedinačno nas ostavlja u vakuumu preživljavanja. U Srbiji već dugo nema nadgradnje, nema zadovoljstva i lepih iznenađenja. Preživljavamo i mučimo se da sastavimo kraj sa krajem, a život prolazi. Život od „Vidovdana do Vidovdana“ metafora je za bitisanje od ushićenja do ushićanja, od ostrva do ostrva, između kojih je blato i crni kal. To je sve posledica naših loših izbora, kratkoročnog planiranja, odsustva anticipacije i usredsređenosti da samo nama bude dobro. Onaj ko tako misli i ne može bolje da prođe. Može samo da odloži svoj red, ali ne i da ga prekine.

Novi ministar kulture, gospodin Vladan Vukosavljević je najavio da će se ministarstvo zajedno sa ljudima iz oblasti kulture u narednom periodu pre svega pozabaviti pitanjem kulturne politike, nacionalne strategije za razvoj kulture i otalim ključnim elementima razvoja kulture jednog društva. Čini se da je to ogroman posao jer kao da smo veoma dugo uspavani i da bismo skoro morali da počnemo od početka? Kako na to sve gledate i šta očekujete u tom smislu?

Treba početi od početka, to je jedina mogućnost i mislim da još nije kasno. Ne želim da očekujem, da prognoziram, želim da se to desi i to će, uz povećanje budžeta za kulturu, biti dobar posao posle dugo vremena samozadovoljstva u ministarstvu kulture. Te dve odluke čini mi se razdvajaju poziciju ministra od ministra kulture.

Suzana Spasić