Najuzvišenija od svih pesama
Pesma nad Pesmama, na hebrejskom Šîr Haššîrîm( שיר השירים) na grčkom Âsma Āsmátōn (Ἆισμα Ἀισμάτων), na latinskom Canticum Canticorum, jedna je od najlepših poema svih vremena. Pripada hagiografskom delu Starog Zaveta i njeno autorstvo se pripisuje caru Solomonu koji je živeo u desetom veku pre nove ere (vladao od 970. do 931. god p.n.e). Polemika o poreklu ove poezije, o njenom pravom autoru i brojna tumačenja alegorijskih predstava traju do današnjih dana. Neki autori smatraju da je pripisivanje ove pesme Solomonu samo simboličnog karaktera, dok rabinski učenjaci, komentatori Svetog pisma i filolozi uglavnom dele mišljenje da je Pesmu nad Pesmama ipak napisao car Solomon, jer ona počinje rečima “PESMA NAD PESMAMA koja je Solomonova”. Isto tako, ove inicijalne reči pesme mogu se prevesti i kao “PESMA NAD PESMAMA koja je za Solomona” – a to bi značilo da je posvećena slavnom vladaru. Hebrejski učenjaci takođe tvrde da ime Solomon, na hebrejskom Šlomo, u stvari nije samo ime cara Solomona, već se odnosi na božanstvenog kralja koji poseduje mir. Reč šalom, koja znači mir, krije se u ovom imenu – Šlomo, te bi moglo da se kaže da ovo ime znači da “čovek mira”.
Ova pesma se u jevrejskoj tradiciji obično čita subotom uoči praznika Pesah u sinagogi, ili u drugim svečanim prilikama. Predstavlja jednu od pet MEGILA (svitaka) Biblije.
Prema lingvističkoj osnovi, smatra se da je ova knjiga pisana hebrejskim jezikom kakav se govorio u Galilu, sa primesama aramejskog, ali i persijskog jezika, pa se prema tome zaključuje da je zabeležena u kasnom persijskom ili ranom grčkom periodu.
U doslovnom prevodu PESMA NAD PESMAMA znači: najuzvišenija, najlepša, najbolja o svih pesama.
Car Solomon nije samo bio uspešan vladar, tokom čije vladavine je njegov narod doživeo najmirniji i najuspešniji period u svojoj istoriji, već je bio i vidoviti pesnik koji je predosetio vekovna lutanja svoj naroda. I upravo to je nagovestio i u svojoj pesmi. Prema legendi, car Solomon je PESMU NAD PESMAMA napisao u mladosti, oko 3000 alegorijskih priča u zrelom dobu, a Svete knjige – Eklesiastes – u starosti. On se smatra i jednim od deset autora Psalama, a pripisuje mu se da je razumevao jezik ptica i životinja.
Prema predanju (jer istorijskih dokaza o vladavini Davida i Solomona i nema) kralj David je 1003. godine p.n.e. preneo zavetni kovčeg, najveću svetinju Jevreja, iz Hevrona u Jerusalim, te time osnovao novu prestonicu. U to vreme Jerusalim nije pripadao teritoriji 12 izraelskih plemena. Kada je učvrstio vlast, postao vladar svih Jevreja, Davida je počelo da muči pitanje zavetnog kovčega jer nije bio pohranjen u dostojnom hramu. Kada je odabrao mesto za hram (bro Morija pored Jerusalima, mesto odakle je Adam uzeo zemlju, gde su se sukobili Kain i Avelj, ge je Noje gradio svoju barku, a Avram bio spreman da žrtvuje sina) – David se našao pred novom dilemom: da li je on sam dovoljno dostojan da bude graditelj svetog hrama. Prorok Natan mu je savetovao da gradnju hrama ostavi svom sinu koji će ga naslediti na tronu, da će to biti njegov četvrti sin Solomon (dakle, onaj kome pripada mir).
Sa samo 12 godina je Solomon stupio na presto, a već četiri godine kasnije je počela gradnja grama. Dok je njegov otac bio skroman ratnik, bez lične svojine, Solomon je živeo u raskošnom dvoru, a legenda kaže da je imao 700 žena i 300 konkubina. I pored svega toga, car Solommon je prema predanju, bio ravnodušan za zemaljska blaga, a za jedinu istinsku vrednost smatrao je ljubav prema Izraelu i Bogu. I otuda i nadahnuće da stvori PESMU NAD PESMAMA, u kojoj iako očigledno, nije reč o ljubavi između dvoje mladih i zaljubljenih, već o iskušenjima izabranog naroda koji luta dijasporom i koga će Bog vratiti domovini. Rabinski komentatori daju tumačenja za svaki stih ponaosob, te unošenje ove ljubavne poezije u kanonske starozavetne knjige time dobija potpuno opravdanje, iako je na prvi pogled čudno. Sa druge strane, na Bliskom Istoku je sasvim uobičajen književni žanr, te se slična poezija (mada možda ne takvog umetničkog ometa) može naći u egipatskoj i mesopotamskoj (i to sumerskoj, najstarijoj) literaturi. Žanr u kome je car Solomon (pod uslovom da ga ipak smatramo autorom) pisao poemu najviše podseća na arapske “vasfe”, u kojoj su lirske forme veoma senzualne, sugestivne ali nikad grube ili vulgarne.
PESMA NAD PESMAMA podeljena je na osam strofa koje sadrže 117 stihova. Podela u Starom zavetu nije jevrejska, već potiče iz srednjeg veka, kada su to učinili hrišćanski prepisivači i izdavači. Jevrejski rukopisi su strukturisani prema raznim tradicionalnim sistemima, a mnogi od njih nikada nisu štampani. Na srpski jezik PESMU NAD PESMAMA je prvi preveo Đura Daničić (objavljeno 1867) koji je Stari zavet prevodio sa nemačkog i ruskog jezika (a to su opet bili prevodi sa grčkog). I pored toga što je ta “naša” verzija četvrta, osim u nekim detaljima, tanost i lepota originala nisu izgubljene.
U Srbiji hebrejski jezik govori malo ljudi, u nekoliko stihova transkribovanih na naše pismo dočaraćemo kako zvuči Pesma nad pesmama.
Ovo je početak pesme:
1.ŠIR HAŠIRIM
2. šir haširim ašer lešlomo: jišakeni minešikot pihu kizoim dodejka mijajin:
3. lerejag šemanjha tovim šemen turak šmeka al-ken alamot ohevuha:
4. mašheni aharejha naruca havidni hameleh hadarav nagila vnismeha bah nazkira dodejha milalin majparim ovevuha:
5. šhora ani venava bnot jerušalajm keadhalej kedar kiriot šlomo….
Divna i Melodi: