Neželjeni mostovi – ispod Sunca ovog dana

Vladimir Pištalo, Sunce ovog dana, Agora, 2017.

Vladimir Pištalo: SUNCE OVOG DANA, Pismo Andriću, Agora, Novi Sad-Zrenjanin 2017.

Posle hvaljene i višestruko nagrađene knjige o Tesli, Vladimir Pištalo (1960), danas jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, pojavljuje se sa novom knjigom posvećenom našem nobelovcu Ivi Andriću. Roman je neuobičajen – u obliku pisama Andriću. U njemu se konstatuje, ne raspravlja se. Činjenice o životu i književnom radu nobelovca izrečene su na drugačiji način. Ličnosti, izvađene iz konteksta pa sagledane kroz drukčiju prizmu. Pesnički način izražavanja, karakterističan za Pištala, sličan je onome u “Veneciji”, delimično sličan “Tesli”. No, knjiga koja će zbog načina na koji je pisana, zbog nekih stavova i viđenja Andrićevog dela i likova kroz prizmu dana današnjega, pa i nekih ocena koje se razlikuju od onoga što se naziva stavom “zvanične” kritike, a koji pogotovo idu uz dlaku ljudima koji pokušavaju da iskoriste velikog pisca za dnevno-političke ciljeve – biti hvaljena i osporavana.

Pištalo je veoma pažljivo čitao  dela Ive Andrića. Naslovljavajući svoju knjigu “Sunce ovog dana”, a pišući o čoveku jednog drugog vremena, Pištalo posmatra Andrićevo delo u njegovom vremenu gledajući ga ispod sunca ovog dana. On je Andriću bespogovorno odan. Osim toga on ga u isto vreme bespogovorno poštuje. No, to mu ne smeta da njegovo delo analizira, secirajući ga od detalja do detalja i od lika do lika, ostajući pažljivi posmatrač i tumač toga dela.

Pištalo vidi čoveka koji je toliko pisao o mostovima, ali koji je viđen ispod sunca ovog dana kao neželjeni most. Uz sve poštovanje prema uozbiljenom i namrštenom Ivi, Vladimir mu na jednom mestu kaže da je trostruki konvertit: između Srba i Hrvata, između kraljevske diplomatije i komunizma i između treznog stanja i ludila. U nastavku se može zaključiti da je Andrić, budući istok zapada i zapad istoka – ostao između svetova, gde obitavaju bogovi, veliki i sjajan i da za njega neće prionuti prašina dnevne politike i zavisti nesposobnih.

Ovaj roman tumačenja, kako ga je odredio Nenad Šaponja, roman tuđeg toka svesti je istovremeno i roman pesma, esej o književniku, putopis, analiza… Pisan bogatim, pomalo raspevanim Vladimirovim jezikom iz vremena manifesta, to nije knjiga koja teče uobičajenim i utvrđenim koritom navike. To je knjiga koja gleda bolje, koja vidi više, koja ulazi u način razmišljanja, u proces stvaranja, knjiga koja ne ostavlja prostora za ravnodušnost. Istovremeno, to je knjiga koja budi radoznalost: ček da pročitam još jednom, da proverim da li je Vlado razumeo Ivu. A Vlado je itekako razumeo Ivu, ali na svoj način koji nije nimalo ravnodušan, koji nije uobičajen i običan, ali je zato dobar i izazivački. Današnji naočari za nekadašnje ljude i njihove postupke, današnje analize nekadašnjih postupaka i starih prijateljstava i grehova, današnja poštapanja Andrićevim stvaralaštvom za dnevnopolitičke potrebe. Sve je to našlo mesta u pismima nobelovcu koje piše pažljivi čitalac i dovitljivi stvaralac, kolega pisac Vladimir Pištalo.

Pištalo oseća kako je Andrić video svoju sudbinu kada je video prvu biblioteku. I počeo da piše. A u tom njegovom svetu prati ga kao prokletstvo ili kao sudbina – prolaznost. Sve Andrićeve avlije pune su tihog umiranja, kaže Pištalo. Jer Andrić je uspevao da vidi kako najtanja stvar na svetu troši najtvrđu, kako vreme jede kamen, kako razgrađuje. A u Andrićevim knjigama se fizički može osetiti vreme koje on izgleda mogao pomirisati, pomilovati kao nevidljivu mačku.

Pištalo kaže da su Andrićevi Znakovi trebalo da umire Nemire, osim kada Znakovi postanu Nemiri. Čudno je to kako pažljivi čitalac Vlado otvara prozore Andrićevih gledanja na svet i život, na strast i ljubav, na rađanje i smrt. Ova knjiga kao da je reflektor: ona jednim finim pletivom pesnički nadahnutog Vladimira osvetljava tamne kutke Ivinih stvaralačkih lutanja na kojima srećemo toliko mnogo ljudi i sudbina, toliko tame vremena, skrivenih i suspregnutih strasti, prigušenih ljubavi i jedva uzdržane zlobe. A jedan smireni, dostojanstveni, na prvi pogled autoritativni sud velikog pisca krije u svojoj dostojanstvenosti mnoge sumnje i nesigurnosti. Naše neuvežbano oko ne bi ih uočilo, ali ih zato tako vešto i tako dobro uočava i beleži Vladimir čitalac i stvaralac.

Vidi on Ivu (i ne samo Ivu) kao balkanskog Hrista. Čovek razapet između Istoka i Zapada, Sreće i Nesreće, Ljubavi i Mržnje, Vere i Bezverja, Punoće i Praznine. Razapet u sebi i sa sobom. A sve to u sredini koja će pre verovati da te je potrebno razapeti, nego da te prihvate za spasioca.

Pištalo vidi Andrića kao čoveka koji je pokušavao da nađe kontrapunkt, da uspostavi vezu, da poveže ljude, nacije, vere, traženja i nalaze, Dušu i Stvarnost, Dobro i Zlo. No, ovde, na balkanskoj vetrometini kao da su večnost sinteza i antiteza, ubijanje i rađanje, smrt i život, kao da svako povezivanje predstavlja grešku. Kao da harmonije nema. Duša nalazi harmoniju, ali je stvarnost uruši.

Pištalo kaže da je Andrić imao oko za svaku ženu, za žene svih naroda i žene svih doba od devoјčice do starice. Pištalo kao akvarele izdvaja nekoliko Andrićevih likova: pored Jelene koje uvek ima u nemanju i Anike, tu su Ciganka, Anica, Mila Rifka, Mara… I razlika u viđenju žena različitih doba starosti: devojčice na zidu koja postaje svesna svoje ženskosti i žene na kamenu koja počinje da shvata svoju prolaznost. A među muškarcima se posebno izdvajaju Ćorkan i Đerzelez, bolesni od ženske lepote koju ne umeju da izraze rečima. A ono Ćorkanovo gledanje ženske lepote kada “čini mi se da mi se srce ovoliko nadulo” Pištalo definiše kao izraz bosanskog metafizičara.

Videti toliko detalja u delu velikog pisca mogao je samo čovek koji je živeo sa njegovim delom. Knjiga o Andriću nije nastala za godinu ili dve. Za nju su bile potrebne decenije. U njoj je vidljiv dečji doživljaj, ali i sud zrelog čoveka, pa na kraju sud kolege pisca. Sva ta Vladimirova viđenja sreću se u ovoj knjizi. Još im se priključuje profesor književnosti i čovek koji na specifičan način vidi današnjicu, pa se svi oni nađu u društvu sa Ivom. Ne kao skromni čitaoci, nego kao tumači. Ali tumači koji se u prvom gledanju vide kao čitaoci.

Ocenjujući Andrića kao interpretatora sveta – Pištalo daje ocenu njegove vrednosti na jedan neuobičajen način: “Prošla je Jugoslavija, komunizam, nacionalizam, a vi ste tu. Prošli su Cincar-Marković, Rodoljub Čolaković, Tuđman i Milošević, a ostao je Ćorkan. Zamislimo se nad tim kad sudimo o dometima politike.” Dodao bih: i o vrednostima književnosti. Odjednom sve postaje jasno, a vrednost umetnosti popne se na prvo mesto ne ostavljajući sumnju opravdanosti ovakve ocene. Pištalo neke Andrićeve likove razmatra kao ironične heroje. Anika sve može, ali ne može da voli i poštuje ženu u sebi. Đerzelez je heroj, snaga, sila, pred njim mnogi drhte, ali on ne ume da osvoji ženu, on se zbuni pred lepotom, a ljubav prema ženi u njenu ključa kao prokletstvo. U svakom retku Pištalove knjige kao da piše: Andrić je svoje delo, svoje likove, svoje patnje i nedoumice, svoja traženja i odgovore – oteo od života.

Eto, to je umetnost!

Onda jedan pogled na pismo iz 1920. Originalna mržnja iz toga pisma još je sa nama. Pokazala je svoje lice devedesetih godina. I videlo se – još je u veoma dobrom zdravlju. Posle ratova iz devedesetih bivši stanovnici nekadašnje zemlje bratstva i jedinstva zaboravili su da razgovaraju. Sada ponovo uče. Iako sada govore svi različitim jezicima. Političkim. Neki od njih pokušavaju Ivu Andrića da okrive za svoje gluposti. Jer, ovako kako je – nema perspektive, zaključuje Pištalo.

No, izgleda da svet nikako neće da prestane da nas usrećuje. I poslednja bombardovanja i ratovi hoće da nam nametnu svoj način života, svoju sreću. No, to nije naša sreća. Nažalost, zaključuje Pištalo, a to se vidi i iz Andrićevih dela, još nije promenjen ni aristokratski pogled na okupaciju Bosne. Usrećitelji, kako to lepo kaže Pištalo, traže od usrećenih da se odreknu sopstvenih očiju.

Pri kraju knjige Pištalo postavlja nekoliko pitanja sebi i Andriću – ali pitanja “ispod ovog sunca”. Najpre se pita da li može da postoji antikolonijalni junak u vremenu neokolonijalizma. Vreme je kada svi imaju neke svoje đavole, kada veliki ponovo pokušavaju da dele svet i postavljaju svoje sfere uticaja. Zato oni toliko i žele da nas prisilno usreće. A svet i dalje kastinski podeljen na prvi, drugi i treći svet. Priča o jednakosti i demokratiji služi za zamazivanje očiju.

Pištalo govori i o kritičarima Andrića, posebno o onima koji su kritikovali iz zavisti ili mržnje. On citira Geteovu misao: da bi razumeo veliku ličnost onaj koji to pokušava mora i sam da bude neko i nešto. A kod nas su mnogi pokušavali da sude velikom piscu pročitavši tek ponešto od onoga što je napisao. Ti kritičari po pravilu napadaju sve što se izdvaja iz proseka.

Andrić, poštujuću svoju poznatu misao sa “ni u čemi nisam ni sâm, ni prvi, ni jedini“, išao je svojim putem ne obraćajući pažnju na to. On je ostajao nedodirnut u onom međuprostoru u kome obitavaju bogovi, kako to lepo reče Pištalo na jednom mestu. Priznajući Andriću da se uvek zalagao za mladost, jer “svaki čovek vredi onoliko koliko životne radosti ima u njemu” on mu priznaje da je stvarao za budućnost, da je video budućnost, sagledujući sve aspekte prošlosti.

Deo knjige, poglavlje “Mlada Bosna” na poseban način govori o Andrićevom mladobosanstvu, o Gavrilu Principu i drugovima, o “Mladoj Bosni” i o sredini u kojoj je Austrougarska zadržavala feudalno kmetstvo (jedino u Evropi), a preneseno u ovo vreme novih usrećitelja – Pištalo pokazuje kako se korporativnim kapitalizmom ponovo pokušava zadržati majorizacija nad Bosnom kroz razne vrste “usrećenja”.

Pištalova knjiga pisana je srcem, ali i dugogodišnjim pažljivim iščitavanjem Andrićevog dela. Ona sadrži sve relevantne činjenice i poetski izražene, često na neujobičajen način čitaočeve (Pištalove) sudove o delu i piscu, te o vremenu. Pištalo je, siguran sam, ostao odan Andriću stvaraocu od trenutka kada ga je zanela prva njegova priča pa do danas. On piše Andriću kao učitelju, kao starijem gospodinu sa punim poštovanjem, ali i kao čitalac i kolega pisac, bez ustručavanja i ženiranja. Piše on to, neko bi rekao na način kako je Andrić vodio one svoje razgovore sa Gojom, ali i kao čovek koji poreklom, stvaralačkim impulsom, poznavanjem sredine i poznavanjem književne veštine ima sva prava na to.

Vladimir Pištalo je napisao knjigu koja će se čitati i prečitavati, o kojoj će se govoriti i koja će se osporavati. Lično mislim da je napisao eoma dobru knjigu o Andriću koja će se pamtiti.

Dimitrije Diso Janičić