O Njegoševoj kapeli, istorijski zapisi

црквине, f. pl. у Ловћену брдо, које се зове и Језерски врх, јер је под њим негда било језеро, у коме сад нема свагда воде, али како се мало закопа изиђе и усред љета. На Црквине Црногорци износе крсте о Тројичину дне, а садашњи је владика (Петар Петровић Његош II) ондје сазидао округлу црквицу, која се издалека види; по имену рекао би човјек да је ондје и прије била црква.                     – Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, 1852.

Njegoševa zavetna kapela na Lovćenu

Na mnogo godina pre svoje bolesti, u potpunom zdravlju, Vladika je pomišljao na smrt. Jednoga letnjeg dana, hodajući po vrhu Lovćena, zaustavi se na sredini. Odatle na sve strane pogled pun divote. I more i gore, Cetinje sa svojom uzanom ravnicom, Skadar sa celim svojim jezerom; stolica Ivanova, Žabljak; planinske kamenite pustinje i lepa naseljena Boka kotorska: – sve se vidi. Tu je Vladika neko vreme ćuteći stajao. Ko zna kakve su ga misli toga trenutka zanimale! Najedanput kucne štapom o kamen i rekle: “Kad umrem, ovđe ćete me zakopati!” – Vojvode što su bile oko njega, začuđene, zglede se; to je protiv crkvenog i narodnog običaja da njegov grob leži u planini, u pustinj. Svaki se episkop sahranjuje u svojoj crkvi. Posle kratkog ćutanja, upitaju ga: “Zboriš li to ozbilje, gospodare?” – Vladika opet kucne štapom o kamen i ponovi: “Kad umrem, ovđe ćete me zakopati!” Više se o tome nije govorilo. Crnogorci su ispunili njegovu želju: on tu danas počiva. – Većega i postojanijega spomenika nema; piramide, grobovi egipatskih kraljeva, što su drugo neg’ male gomile kamenja prema lovćenskom vrhu, prema tome Vladičinom spomeniku?! I kad na ovom svetu nestane bregova i ljudi, meni se čini, još će trajati dva crnogorska kolosa: Lovćen i Vladika.  – Ljubomir Nenadović, O Crnogorcima, 1881.

CRKVICU na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, podigao je Petar II Petrović Njegoš 1846. i posvetio je svom stricu Svetom Petru Cetinjskom. Prilikom podizanja kapele, a i neposredno pred smrt, Njegoš je izrazio želju da u ovoj crkvi bude i sahranjen, “na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i otkud se vide ponajviše samo srbske zemlje i sinje more”, kako je to pričao Milorad Medaković, Njegošev ađutant i prijatelj, kasnije i državni sekretar crnogorskog knjaza Danila.

MEDAKOVIĆ je zabeležio i Njegoševe reči kojima obavezuje Crnogorce da ga sahrane na Lovćenu: “To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu.”

Dugo se nije znalo kada je Njegoš započeo izgradnju crkve na Lovćenu. Na tu temu, pojavljivale su se različite priče, sve dok izvorni dokument o tom datumu nije, posle mnogo decenija, konačno izronio iz arhivske graše.

“Okružni kotarski poglavar je 21. juna 1845. podneo guberijalnom predsedniku u Zadar izveštaj u kome je javljao da je Njegoš 16. juna 1845. otpočeo da podiže Crkvu na Lovćenu. Po njegovom tvrđenju, Njegoš je pod uticajem ‘noćnih vizija’ izabrao za Crkvu planinsko mesto, koje je nepristupačno za stanovanje.”

“POGLAVAR ni do tada nije znao kome će Njegoš Crkvu posvetiti, i izgledalo mu je da će se videti iz velike daljine, da bi se ‘bolje uvjerili u njegova religiozna osjećanja’. Crkva je imala da služi putnicima kao ‘vodič iz velike daljine’, jer oni su mogli pomoću nje ‘da saznaju za razni položaj Crne Gore’. Tom prilikom poglavar je bio obavešten da će Crkva biti velika po dužini ‘oko 12 lakata’ i da će imati proporcionalnu širinu. Guberijalno predsedništvo u Zadru je 27. juna 1845. prenelo ove vesti u Beč predsedniku Dvorske kancelarije i grofu Fon Sedlinskom, pa je naglasilo da se, u stvari, ne može posigurno znati što se želi sa ovom građevinom”, piše Ljubomir Durković Jakšić.

Njegoš je umro 19/31. oktobra 1851. godine (na isti dan kao i njegov prethodnik, Sveti Petar Cetinjski, 1830. godine). Njegov zavet da bude sahranjen na Lovćenu ispunjen je 1855. godine kada su kosti prenete sa Cetinja i sahranjene u zavetnoj crkvi.

Ova crkva služila je ne samo kao Njegoševo večno počivalište, već i kao hram za molitvu vernom narodu. Tu se od vremena kada je podignuta služila liturgija. Vuk Vrčević, Njegošev savremenik, navodi: “Krasna je ova crkva od sviju strana izgledala i na najudaljenije krajeve može se skraj nje viđeti očima i durbinom. On ju je dao obijeliti i sva se godine, po njegovoj zapovjedi, liturđija služila za dušu neumrlih crnogorskih junaka koji su za čast slavno u boju sa Turcima poginuli, pri vladici Danilu i pri Petru I” (Vuk Vrčević, Život Petra II Petrovića Njegoša, vladike crnogorskoga). Po prenosu Njegoševih posmrtnih ostataka na Lovćen, počeli su i posetioci da dolaze, s tim što su morali da za posetu Njegoševom grobu dobiju i dozvolu od mitropolita na Cetinju.

Povorka prenosi NJegoševe zemne ostatke na Lovćen, 21. septembra 1925.

Kada je Austro-Ugarska 1916. godine, u januaru osvojila Lovćen, odredila je da tu podigne “spomenik svoje pobede i prevlasti nad Jadranom”. U avgustu je naređeno da se Njegoševi zemni ostaci sa Lovćena odnesu na Cetinje, a zavetna Njegoševa crkva izložena je razaranju. U dubrovačkom listu “Prava crvena Hrvatska” u septembru 1916. godine izašao je i opis modela spomenika na Lovćenu koji je dobijen po konkursu na kome je učestvovalo 17 umetnika i oko 100 objekata, a nagradu osvojio akademski slikar Marko Rašica. Srećom, okupatorska vojska nije uspela u svojoj nameri i monumentalni beli spomenik koji je odabran nije podignut, a 1918. godine su objavili i da će obnoviti crkvu koju su tako zdušno uništavali samo dve godine ranije. Mitropolit Mitrofan ban se pobunio protiv ove nove ideje, jer od njega nije tražena dozvola za obnovu. Crkva je i u slobodi nastavila da propada, čak je postojala bojazan da će se kamen sa crkve survati u ambis.Čekalo se sa ratnom odštetom, pa se crkva nije dirala, a 1920. godine mitropolit Gavrilo Dožić (potonji patrijarh srpski) je pokrenuo pitanje obnove ove crkve na Saboru SPC: Sabor je doneo mišljenje da je potrebno Njegoševe zemne ostatke što pre vratiti na mesto koje je odredio kao svoje počivalište i da se moraju popraviti kapela i porta oko nje. Posle toga, osnovane su komisije na Cetinju i u Beogradu, i tek 12. septembra 1925. godine osvećena je obnovljena crkva. Obnovu crkve i prenos Njegoševih kostiju na Lovćen pomogao je Kralj Aleksandar I Karađorđević, a sama ceremonija bila je organizovana na najvišem državnom nivou. Sam kralj je nosio kovčeg sa Njegoševim ostacima, a u kovčeg je priložio svoju sablju i Albansku spomenicu. Ostalo je zabeleženo da se vladika Nikolaj Velimirović kralju Aleksandru obratio ovim rečima: “Na kolena, Vaše veličanstvo, nalazimo se na krovu naše države!” Kralj Aleksandar je zaista želeo da za gradnju nove kapele angažuje Ivana Meštrovića, ali je proračun za gradnju te nove kapele kralju bio prevelik, pa se odustalo od namere i samo je obnovljena kapela onakva kakvu je Njegoš i zamislio i izgradio.

Nekoliko decenija kasnije, sam Meštrović je u jednom pismu naveo da je novi spomenik na Lovćenu zamišljao u formi jednog malog hrama, sa Njegoševom figurom u unutrašnjosti, a na mestu stare kapele. Kako je naveo, toj ideji su se usprotivili crkveni oci jer im nije delovala kao pravoslavna građevina. Restauraciju kapele kralj je ppoverio Nikolaju Krasnovu, koji je sačuvao mesto, osnovu, oblik i polovinu kamena stare kapele, što se smatralo izuzetnim konzervatorskim uspehom.

Njegoševo zavetno mesto ni kasnije nije imalo mira. Tokom italijanske okupacije 1942. godine pronela se vest da je razoren Njegošev grob. Italijani su, da bi primirili stanovništvo,  otvorili istragu i utvrdili da je grobnica oštećena nepažnjom italijanske vojske, navodno nenamerno.

Napad na kapelu iz vazduha, prilikom rušenja kapele

Posle rata, 1946. godine,  Njegoševa kapela dobija svoje mesto i na grbu Republike Crne Gore okružena lovorovim vencem i petokrakom na vrhu, a samo pet godina kasnije, komunističke vlasti, stogodišnjicu smrti vladike Rada obeležile su tako što su donele odluku o rušenju kapele i zidanju novog spomenika. Odlučeno je 1952. godine da će spomenik – mauzolej raditi Ivan Meštrović.Pokrenuta je lavina protestnih poisama, anketa, uključila se celokupna kulturna javnost, reagovali su akademici, slikari, pesnici, istoričari umetnosti, dopisivanja sa komisijama imala su gorak ton, oštru osudu odluka režima, pobunila se i crkva i ništa nije pomoglo.

Rušenje Njegoševe kapele počelo je u junu 1972. godine. Postojalo je obećanje, koje je trebalo da primiri uzburkanu javnost, da će biti “podignuta na drugom mestu”. U to vreme već deset godina nije bilo ni Meštrovića među živima. Ali vlast nije odustajala od svoje namere i na kraju je sazidan spomenik kakav danas znamo, mauzolej za koji je Meša Selimović očajan zapisao da liči na “faraonsku grobnicu”. Njegoševi zamni ostaci premešteni su ponovo na Lovćen 1974. godine i položeni u novi mauzolej.

Šta se zaista krilo iza tolike želje da se skloni zavetna kapela vladike Njegoša ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo ali podsetićemo na objašnjenje nedavno preminulog arhijereja Momčila Moma Krivokapića, arhijerejskog namesnika bokokotorskog, koji je pokazao pisma papinog izaslanika Fransiska Palovinentija iz 1969. godine upućena mitropolitu Danilu Dajkoviću. U pismu papa doslovce predlaže da se sa Lovćena skine kapela i izmesti u Njeguše, ili u muzej.

Unutrašnjost nekadašnje NJegoševe kapele

Unutrašnjost nekadašnje NJegoševe kapele

Njegoš je očigledno bio smetnja vlastima. Mauzolej na Lovćenu nikad se sasvim nije uklopio u vizuru krajolika, iako već postoji decenijama i mnoge generacije su navikle na tu sliku sa Jezerskog vrha.

Mitropolit Amfilohije Radović pokrenuo je pitanje obnavljanja Njegoševe zavetne kapele na Lovćenu. U političkim borbama, podmetanjima, previranjima i okolnostima koje smo ispratili u poslednje dve godine, često je ideja pokojnog mitropolita Amfilohija tumačena pogrešno, da poziva na rušenje spomenika koji je osmislio Meštrović i zidanje crkve prema Njegoševoj ideji. A sam mitropolit govorio je upravo suprotno  – da za Njegoševu kapelicu ima mesta pored postojećeg spomenika i da ni u kom slučaju ne bi trebalo uraditi isti, kako je govorio, bezbožnički čin koji su izveli komunisti i rušiti bilo šta.

Da li će se u nekom trenutku ipak ispuniti želja vladike Rada da počiva u miru u kapeli koju je sam zamislio i mitropolita Amfilohija kome je poslednja želja bila da ispuni Njegošev zavet?

S.Spasić

Ad

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.