Pesma koja to ni po čemu nije

Split, Pjaca, foto ©Željka Bašić Savić

Opet sam bila u Splitu.

Pre puta pročitah „status“ jedne mlade poznanice iz Beograda da je Split centar sveta.

Zapitah se zašto.

Bura je urlala po Splitu, „furešti“ su se „povukli“ sa ulica.

Razlika između mravinjaka letnjeg i pustih ulica jesenjih me uvek plašila.

Ali…

Bila sam u „butigi“ na Pjaci kod Ljilje i Žarka. Ona Šumadinka. On Splićanin.

„Neće politiku u svoju butigu“.

Ona je stalno nasmejana, sa velikim komadima „nakita“.

Nosi „smešne” cipele koje odaju njenu razdraganost.

On se smeje dalmoški ali ona se smeje glasnije.

On „usrid grada” lovi ribu, ona je duša butige.

Volim otići kod njih, sedeti u butigi, u srcu starog grada i gledati kako promiče svet po „centru sveta”.

Split, Riva,foto ©Željka Bašić Savić

Išla sam i u „Figu”.

To veče je iznenadna bura prekinula leto i surovo grizla ljude „iza kantuna”.

Htela sam da se sakrijem u kuću ali sam ipak zgrabila “majčin kaput” i izletila napolje.

Sjurila sam se svojom “bivšom ulicom” do Rive.

To veče su u “Figi” žene “kuvale za beskućnike”.

Beba. Krasna cura. Stalno deli mangupske čvoruge da se ne bi dosetili da je stidljiva.

Lana „organizira“ kuvanje za beskućnike. Velika, plava i baš krasna. Ima oči kao dve statue.

Lela, žena koje ima uvek bar na tri mesta u tri grada.

Šanda pušta radoznalost da se poigrava i sa njom i sa ljudima oko nje.

Danica je dobra duša, savršeno komunikativna.

Linda, mazna i igra „igru sa sedam velova“. Zahvalna je majci  prirodi na bogatim darovima koji su joj udeljeni.

Ulov, Split, foto ©Željka Bašić Savić

Bio je te večeri tu i profesor splitske Umjetničke akademije.

Iznenađujuće lagano i opušteno se snalazio sa „vražjim curama“ koje su pile vino.

Da im ne bi bilo dosadno izmislile su igru u čijem centru je bio profesor.

Sa „vražjim“ doskočicama i poskočicama. Koje su opet zasolile peckavim zadirkivanjima.

Koja nisu prelazila „u crveno“.

Za tim stolom sedeo je Split zbog kojeg volim Split.

Prelivala se pasta, vino, ruganje sebi i drugima, briga za one oko sebe, mladost koja se nije izgubila, fjakava opuštenost, radost koja se skuplja kao kišnica….

Te večeri dok nam bura „nije mogla ništa“, prepoznala sam Smojin grad.

Te večeri sam shvatila zašto moji glasni Dalmatinci svoje muku i bol iskazuju umilnim klapskim pjevanjem.

Željka Bašić-Savić