Predrag Ristić – Peđa Isus (drugi deo): Plivao sam protiv “geroja” Sovjetskog Saveza

Peđa u čamcu

Peđa u čamcu

Znate, ja sam imao potpuno neuobičajen razvitak. Moj brat od ujaka je još u osnovnoj školi bio zaljubljen u učiteljicu. A ja, muškarac i muškarčina, do 25. godine nisam znao jesam li muško ili žensko. Toma Gajić, moj komšija, bio je uhapšen i odveden na Banjicu na streljanje jer je u 14. godini pustio crnu bradu. A meni je riđa brada počela pomalo da raste tek u 21-22. godini. A 1946. godine bio sam prvak Srbije na 200 metara prsno, pobedio dva-tri puta na krosu, tukao sam Šiptare u testerenju drva. Ali, i pored svega toga, ništa, sa ženama ništa, pa su me tako jedno vreme zloupotrebljavali, dovedu mi neku slobodniju devojku. Ali ja, u to vreme sam sakupljao bube, pa kad ona napadne – ja pustim bubu na nju i oslobodim se.

A reprezentativac…

Da. zamislite, idemo u reprezentaciju, ja prvak, predstavljam Crvenu zvezdu, plivao sam protiv “geroja” Sovjetskog Saveza avgusta 1945, mršav, suv, ali ako zveknem nekog – nokautiram. I kao što sam već rekao da Mediala nije bila za nas ništa tako posebno, ekskluzivno kako se danas prikazuje, tako i ja, moglo bi se reći da sam bio neki telohranitelj u Mediali. Mi smo posle rata gladovali, a onda smo kao sportisti dobili unrinu pomoć – konzervu od deset kila nekog džema. To smo na takmičenja nosili u nekom Nedićevom zembilju, ostalom iz rata, u kome je bio tanjirić i kašika i trener nam je posle napornih treninga i utakmica davao po kašičicu dve tog džema da možemo da izdržimo. E sad, kad odemo u Zagreb ili negde, njih sramota da nose taj zembilj, jer šta će devojke da kažu. Onda ja nosim zembilj, jer mene baš briga da li će da me gledaju ili ne, jer ja njih ne marim.

Plivač

Plivač

Još da dodam. Bio sam jedan od prvih ribolovaca. Ronio sam na 25 metara dubine i imao sam prvi put ručno napravljenu pušku. Na Jadranu u Splitu, bio neki potopljeni brod. I ja sam ronio. Imao sam praćku. I sad, drugi jure ženske a ja imam pune džepove kamenja i šodera za praćku. Vidim neki čunak i praćkom ga zviznem. I vođa puta mi oduzme praćku, a ja nasred rive u Splitu izmlatim vođu puta. Meni u tom trenutku ništa nije bilo važnije od te gume sa praćke, jer mi je ta guma služila i za podvodnu pušku. To sam jedva našao, verovatno da je ostala u ratu od nekog padobranca. I gde da pustim da mi to oduzme, onda nema ni ribolova ni večere.

I tako, dok drugi oko devojaka, a Vi ronite…

Da. E sad, pročulo se da na Lastovu su ženske “zagorele” jer je vojna zona i nema turista. A neki Splićanin što je imao veze u vojsci, dobio dozvolu da lovi baš kod Lastova. I idemo mi da lovimo, ja glavni lovac, najbolji plivač, gnjurac, ali ne lovim ženske. I sad, parkiramo čamce sa druge strane ostrva, da bi se one pojavile na rivi. A neko treba da čuva čamce. I tako, ja čuvao čamce, Lastovo nisam ni video, ni ženske, ništa.

Dokle je to tako trajalo, valjda ste se jednom i Vi zaljubili?

U kućici, privatna arhiva Peđe Ristića

U kućici, privatna arhiva Peđe Ristića

U 25. godini zaljubim se kao blesav u deset godina mlađu. Ludo se zaljubim, zvala se Bojana Bratić. Ali, ja sam i kurva pa gledam i poreklo. A bio sam tako ludo zaljubljen i zbog toga što je bila iz one prave četničke porodice iz Stare Srbije, iz Kumanova. A otac joj komandant bojnog broda, Srbi iz Soluna iz vremena cara Dušana. Pravo poreklo. Ona, plava, lepa. I u ono doba glavni provod bio da odemo u Kinoteku. A ispred Kinoteke tapkaroši. To se danas skoro potpuno izgubilo, ali tada su glavni bili tapkaroši za karte. A mi ni dinara prebijenog da kupimo te karte. I priđe mi tapkaroš i kaže – evo ti dve karte zbog devojke. Tako smo dobro izgledali kao par. Posle to nešto puklo, kada me je ostavila, ja sam jedva preživeo, sve mi se promenilo. I onda sam se dao u neviđeni promet. Znate onaj film danski – Igrala je samo jedno leto? Na kraju me je uhvatila jedna žena, dobio sam i decu, a ta žena je govorila – on je j… samo jedno leto. To je bilo, odem sa kumom na more i svako veče obalimo po neku Švabicu.

Ma kako to veselo danas zvučalo, to nisu ni malo vesele godine. Pored nemaštine, gladi, Vas su i hapsili preventivno kad god je neko dolazio u Beograd?

Peđa RIstić  i Tupa Vukotić, arhiva P. Ristića

Peđa RIstić i Tupa Vukotić, arhiva P. Ristića

Uvek su me hapsili kad dođe neka delegacija. A 1955. senzacionalno je došao Hruščov sa delegacijom u Beograd, značajna poseta, pomirenje sa Sovjetskim Savezom. A Tupa (Vukota Vukotić) i ja nismo čitali novine i nismo o tome ništa znali. U isto vreme, moj otac je na robiji, a Tupa iako dobija pare od kuće, spiska sve za tri dana, pa nema bukvalno šta da jede. I šta ćemo, idemo na dnevni noćni utovar šljunka na Dunav. I tovarimo lopatama šljunak, ali dobijemo za to dobre pare – tri dnevnice, bile su u to vreme jedna inženjerska mesečna plata. Rmpanje nam prijalo (žuljeve sam uvek imao od veslanja) samo posle toga jako ogladnimo i posle pojedemo po kilo hleba i kilo kosovskih slaninskih kobasica, a Tupa popije još nekoliko piva i u takvom stanju upadosmo u Klub književnika. Tupa zaume stav mirno kao da vrši smotru i prodere se: „Gospoda Bjelogardejci, Crveni će tačno u podne biti razbijeni našim silovitim jurišem, da živi Sveto pravoslavno carstvo od Cetinja do Vladivostoka“. S druge strane ludi Toša u Parizu upada u kafane sa nemačkim šlemom i pozdravlja sa  „hajl Hitler“. I to je, eto, Mediala.

Vukota Tupa Vukotić,arhiva Peđe Ristića

Vukota Tupa Vukotić,arhiva Peđe Ristića

Ali zašto da hapse Šejku i da nas šišaju doglave? A baš smo svi bili različiti, a bili smo i različite sreće. Primera radi, Dado Đurić, on je smatrao da su svi Beograđani protiv njega, a to nije bilo tačno. Moj ujak, Ivan Tabaković, znameniti slikar – akademik ga je podržavao. Ali je Dado klevetao Srbe i u Francuskoj i družio se sa unukom kralja Nikole, pa se izjašnjavao kao Crnogorac. Nova vlast je kasno otkrila da je on živi crnogorski Pikaso. Davali su i pare na kraju kad se razboleo da se leči. A kad je umro, podigli su mu grandozni muzej „Dado Đurić“ na Cetinju, jeste ga videli?

Videla sam na internetu galeriju. A prave i virtuelni muzej i slikaju se ispred njegovih slika pri zvaničnim susretima…

E to mi je baš milo da je još neko video, jer iako to ima na internetu, meni niko ne veruje, misle da sam izmislio da su mu otvorili tu galeriju.

A znate da je Dado razočarao svog oca obućara, Srbina. Ulaze komunisti na Cetinje i streljaju na primer Ruskinju koja je davala časove klavira, streljaju oca Franje Likara i postavljaju „zvrčnike“ na bandere da se samo pušta propaganda, da se pere mozak narodu. Vidi to otac Dada Đurića i reče tehničaru – miči to. Tehničar se vadio – moram to da postavim a ti radi posle šta hoćeš. Otac Dada Đurića vrati se sa puškom i odstreli sve „zvrčnike“ na Cetinju i tako bi spasena čast Cetinja među gradovima. Mi smo se svi žestoko družili, ali posle je svako nešto pričao, te gde se hranio Dado. Dado je, s oproštenjem, jeo kod moje majke i ceo stan nam iskitio sa svojim slikama.

Mediala, Uroš Tošković

Uroš Tošković

A Uroš Tošković?

Uroš Tošković je jedno posebno ludilo, najveće među nama. Njega ne možeš da svrstaš ni politički ni nacionalno. Na primer, Tupa, on je bio politički opredeljen. Dado, nacionalno opredeljen kao Crnogorac. A Tošković je pripadao Đavolu, nije lako biti lud, jednom zamalo da nije umro od svojih ludačkih egzibicija. Nikom ne pripada, ali je umeo da se skloni kad su nas hapsili, kod Jerneja, sina Jože Vilfana, a ja sam Vilfanove znao još od pre rata, oni su bili iz Trsta i došli su kod kralja Aleksandra. Jože Vilfan je bio što bi se reklo salonski komunista, a inače generalni sekretar Titov, a njegov brat ginekolog, plivao kraul u BOB klubu a u ratu poginuo kao četnik. Ipak, Jože Vilfan je izvukao mog oca posle šest i po godina sa robije. I hteo je da vidi sa kim se družimo i tako nekako je i Uroš tu stigao.

Jesu li Vas tukli kod tih hapšenja?

Peđa Ristić na uglu Kralja Petra i Knez Mihailove uiice, 2013.

Peđa Ristić na uglu Kralja Petra i Knez Mihailove uiice, 2013.

Mene i Tupu jesu u početku mlatili a kasnije nas brijali i šišali do glave. Upravo se i nalazimo na mestu gde se to prvi put dogodilo. Ova zgrada na ćošku Knez Mihailove i Kralja Petra koja je sad poslastičarnica (kafe), tu na spratu je bila policija. A ja sam u bioskopu Jadran hteo da gledam film “Trovači na pučini” sa Stan Laurelom  i Oliverom Hardijem. A tada su hteli da oduče narod od gledanja imperijalističkih filmova i koga da uhapse – mene. Tu gde je ova poslastičarnica su me na stepeništu tukli, sve dok se jednog trenutka nisam okrenuo i zveknuo jednog. Jer to je bila neverovatna stvar, da utrenirani sportista mora da trpi batine od Udbe i ne sme da se brani, jer ako se brani proći će još gore, odvaliće mu bubrege i neće biti posle ni za šta.

Trovači na pučini

Trovači na pučini

Međutim, u jednom trenutku, ostanem sam sa tim jednim policajcem i udarim ga. Tri dana sam bio u zatvoru, a zatvor se nalazio, eto opet Mediale,  tamo preko puta Kuće kralja Petra, gde je danas Art kanal. A tada bio zatvor. Tu sam bio u nekoj buržujskoj kući koja je bila naravno opljačkana, ali su ostali neki tepisi urolani koji su meni služili kao uzglavlje. I nisam bio vezan lisicama nego špagom, kao pilići. A bila je i akcija hapšenja “mondena”. Mondeni su bili oni što su nosili uske pantalone, puno vate u sakou i tarzan frizuru. I bili su hapšeni. A ja nosio kratke pantalone. Pa kad su krenuli mondenima sku nogavice i da ih biju, vide mene u kratkim pantalonama i ne znaju šta da rade.

Da Vas pitam za još nekog iz Mediale koga više skoro niko i ne pominje. Mišel Kontić.

Mediala, Mišel Kontić

MIšel Kontić

E ja ga pominjem. Mišel Kontić imao oca političkog emigranta. Tražio je vezu da ode iz zemlje, to se govorilo “da pređe”. I prešao je i više ga nismo videli. Ne znamo gde je. Ma ne znamo ni da li mu je to bilo pravo ime. A Kokan Bradić i samo nas nekoliko smo videli njegove slike, a Kokan je Mišelu maznuo neke ideje. E sad, Kontić je mogao da se svrsta u reakcionara, antikomunistu. Znao je da ćuti. A i ja sam znao da ćutim oko jedne stvari koja je mene okupirala, ali je ipak, prošle godine i to objavljeno. A mene je mučilo to kako da ubijem Tita. Morao sam naravno o tome da ćutim. A maštao sam da Tita ubijem duvaljkom.

 Ali ste i kao antikomunista ipak plivali na prvoj posleratnoj trci protiv, kako kažete, “geroja Sovjetskog Saveza” Leonida Mješkova?

Bazen u Takovskoj ulici, 1946. godine

Bazen u Takovskoj ulici, posle II svetskog rata

 

Desilo se ovo. Kad se Srđan Cvetković, ovaj što otkopava Dražu i istražuje mračnu istoriju, požalio da ne može da koristi vojnu arhivu jer, iako nije bilo fotošopa sve su slike nekako kao fotošopirane, odnosno izmenjene. Vojska se uvredila i napravila izložbu umetničkih fotografija, ratnih i poratnih u Domu vojske. I sad na jednoj fotografiji – bazen između Skupštine i Glavne pošte. Niko ne zna da je tu ikad bio bazen. Ali, znam ja, jer ja sam plivao na prvom takmičenju posle rata protiv “geroja” Sovjetskog Saveza, Leonida Mješkova. To je bila čitava hajka, hoće takmičenje, a nisu mogli da nađu plivača. Išlo to do vrha. A ja riđ, visok, tada sam i dobio nadimak Isus, univerzalni sportista, žilav.

Leonid Mješkov, heroj i plivač

Leonid Mješkov, heroj i plivač

Nisu mogli nikoga drugog da nađu, ovi bili borci, došao neki izmučeni Radaković iz Trsta, a bio još jedan Rus. I, s oproštenjem, ja sam stigao drugi. Istina, 50 metara iza geroja, ali drugi. I on me zagrlio da se pokaže ljubav između dva naroda, i tu fotografiju objala je Borba. Toliko bih voleo da imam tu fotografiju.

Da malo dodirnemo i arhitekturu. Šta je najnovije što radite?

Prebilovci

Prebilovci

Pa evo, zvanično je počela gradnja srpskog Jad Vašema, u Prebilovcima, gde se dogodio najstrašniji i najperverzniji zločin i za vreme Drugog svetskog rata a i za vreme ovog poslednjeg. Gradilište je ograđeno i postavljen je kontejner i teške mašine. Ali, sad je nešto stalo jer Dodik još nije uplatio. Valjda će biti, ne znam.

A evo kako se sve dešava. Skoro za komediju. Pet godina sam tako odlazio u Bar i projektovao crkvu u Baru. Prvo sam hteo da rekonstruišem crkvu prvog slovenskog svetitelja srpskog kralja Jovana Vladimira. Oni, međutim, kažu to je istorijski spomenik, ne sme da se dira. I tako, dobijem kola za spavanje, putujem u Bar, spavam kod popadije, vode me kao majmuna na svečane ručkove, diskusije o projektu traju po pet časova, pa se onda prave zapisnici. I to tako traje pet godina. Na kraju kažem, Braćo Srbi, imam decu, moram struju da platim, platite mi inešto. Nemamo para, kažu. Ja se razočaram, sednem na voz, ali siđem u Podgorici da i tamo vidim šta se događa na gradilištu.

Kaona, Vaskrsenje

Manastir Kaona, Hram Vaskrsenja Gospodnjeg

A tamo, ja skidam nebo i zemlju, pričam o teoriji skupova, Zakonopravilu Svetog Save, mučim ljude, a oni samo čekaju jednu stvar – da čuju da li je crkva u Baru veća od te u Podgorici. A ja ne znam, ali se neko raspitao i stigne vest preko Radio Mileve –da je crkva u Baru i veća i ljepša” od podgoričke. To je bilo 1995. godine. I do 2011. nisam ništa čuo o tome. kad odjednom, na Guglu, vidim štrči tamo crkva, nazidana. A evo zašto su je nazidali – muslimani su podigli u blizini veliku džamiju, pa su i ovi odlučili da nazidaju crkvu. I na moje iznenađenje u suštini su poštovali moj projekt više nego u Podgorici blagodareći arhitekti Sveti Popoviću kome isto treba čestitati.

Čestitam Vam. To je ipak dobra vest.

Peđa Ristić sa modelom

Peđa Ristić sa modelom

Hoćete još nešto da mi čestitate? Priča počinje ovako. Za vreme rata moj otac je izmlatio jednog popa ljotićevca zato što nije hteo da održi opelo za 18-godišnjeg muzičara, violončelistu koji je poginuo kao četnik. A ja opet, odlazim po preporuci Đurđice koja je bila žena Vlaste Đorića (sina patrijarha Germana) u Birmingem kod sveštenika Milenka, ratnog druga Vlaste da projektujem crveni dom. Otac Milenko telefonirao Vlasti i tražio nekog dobrog arhitektu, Đurđica je prisluškivala i uzviknula Peđa, i eto mene kod popa ljotićevca. I on hoće sve veliko, para nema, tako, ali se na kraju sve nekako sredi. Vuklo se deset godina. I bi dom Serbian hall. I između 427 objekata raznih koji su u Engleskoj izgrađeni za dve godine,  ja, Peđa Ristić, dobijem Nagradu princa Čarlsa. A kako to saznam? Ovi naši iz Crkvenog odbora mi ništa ne javljaju, a bili smo baš i prisni, sprijateljili smo se. Ali evo kako saznam. Moj otac je diplomirao u Engleskoj i pre rata je kao bivši student bio član Engleskog kluba. A direktor tog kluba Glišić radio je za englesku službu i bio je otac Ljiljane Glišić žene Bore Pekića. Glišić  je tokom bombardovanja 1941. spalio svu arhivu Kluba, što je spaslo mog oca. Ali Nemci Glišića uhvate i streljaju. E sad, njegova ćerka, Ljiljana, kao ćerka palog borca dobije posao u Urbanističkom zavodu Londona. Ona je bila prava žena, jer je omogućila Borisavu Pekiću da bude pisac i da samo piše, a ona je na sebe sve druge poslove preuzela. Sve je ona radila. I ona je tako saznala u Urbanističkom zavodu u Londonu ko je dobio nagradu i odmah mi javi. Pitam posle ove naše iz CO što mi nisu javili, a oni kažu – pa, mi smo dobili nagradu.

Peđa Ristić u narodnom odelu

Predrag Peđa Ristić u narodnoj nošnji, u Birmingemu

I sad, radi cermonije, treba da iznajmim i neki frak ili cilindar, šta znam, pa da izgledam kao pajac. A ja pošto sam imao prolaz u Televiziji Beograd, ja upadnem u garderobu folklora i nađem jedva ono što mogu da obučem, pantalone iz jednog kraja, pojas iz drugog kraja i prsluk iz trećeg kraja i tako se odenem komplet u narodno odelo. I takav odem da primim nagradu. Usred svečane ceremonije, u jednom trenutku se pročuje “došao Martin”. Pitam ko je sad taj, a oni kažu – fotograf princa Čarlsa. I on treba da me slika. Ali, taman da me slika, ispred mene isprečiše se slavljenici (koji su dobili nagradu). Mi se opet namestimo na drugo mesto za slikanje, i opet isto. Kad je Martin doneo fotografije u redakaciju pitaju ga: „a gde ti je slika dobitnika nagrade?“ Martin jedva stigao da me posle slika pred mrak specijalno osetljivim filmom ispred ispred kule stupa Doma Svetog kneza Lazara. On srećan, mogao je da izgubi posao. I tako, kao što nemam sliku sa gerojem Sovjetskog Saveza, tako ovu sliku imam, ovu od Martina, koja je inače objavljena veliko u Gardijanu.

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *