Predrag Ristić – Peđa Isus (prvi deo): Bili smo različiti a opet nisu mogli da nas razbiju

Peđa Ristić, Susret na “Štrafti”, 2013.

Susret sa arhitektom Predragom Ristićem – Peđom Isusom, dogodio se iznenada jednog kišovitog dana, u blizini Knez Mihailove ulice. Slučajni susret pretvorio se u jednosatni razgovor o Mediali, crkvama koje gradi i projektuje širom sveta, o prošlosti i sadašnjosti, o sećanjima koje je čuveni Peđa Isus, nesebično i uz osmeh podelio sa čitaocima Avant Art Magazina. Razgovor sa Predragom Ristićem objavljujemo u dva nastavka.

Tema ovog broja magazina Avant Art je Mediala.

Predrag Peđa Ristić, Peđa Isus, 1966.

Znate, ja nisam član nijedne partije. Kod Koštunice sam odlazio neki put na Slavu, dok nije došao na vlast. Kad je došao na vlast, ja ne idem. Dajem šansu drugima. Ali, moja sestra jeste bila član DSS-a. I jednom prilikom, u opštini Savski venac, pojavio se jedan kandidat koji je moju sestru skoro rasplakao, jer je rekao kako je bio član Mediale i da je teško propatio zbog toga. Navodno bio je i hapšen? A mlađi od nas dvadeset godina, nije uopšte mogao da bude u Mediali. Tako da se Mediala ponekad i zloupotrebljava.

Mediala, očigledno, privlači ljude, postaje skoro neki mit, kao i njeni pripadnici, pre svega Šejka.

E pa, ispričaću Vam još jednu anegdotu. Za vreme ovog poslednjeg rata, imao sam jedan mogu da kažem ratni zadatak. Obnavljao sam crkvu brvnaru iz 18. veka iznad samog Sarajeva. Nju su pre mene, za vreme Drugog svetskog rata, obnovili četnici i crkva je tu bila negde do pedesetih godina, dok je komunisti nisu otkrili i srušili. Ispred, prostirala se dolina a po njenom horizontu uzdizao s greben i tu odmah bila je ukopana prva borbena linija, nad provalijom. U podnožju Sarajevo. Bio sam tamo sa pokojnom suprugom. Stoje momci u rovovima, svi su ukopani sa oružjem uperenim u , a mi se kajemo što nismo pripremljeni za prve borbene redove, jer treba da doneseš cigarete. A ja ne pušim, supruga nema. I dolazimo tamo, počne razgovor i zamislite šta su me pitali – da li sam poznavao Leonida Šejku. I temu smo razvili naširoko i zaboravili gde smo i na rat koji bukti.

Znači, Šejka je danas živ u sećanju i interesovanju ljudi? Jer to je ipak malo nadrealno, u sred rata da je nekom palo na pamet da Vas to pita.

Da, živ je Šejka. Zamislite u kojoj situaciji, na vrh planine, oni koji mogu da poginu sutra, mene pitaju o Šejki.

To govori i da je Mediala živa i ima svoje zaveštanje za buduće generacije.

Jeste. Ali znate, ima i u Mediali da se malo preteruje. Mi koji smo bili u Mediali to i ne shvatamo tako ozbiljno, pogotovo moj pobratim Vukota Vukotić – Tupa, koji je nažalost umro, a tvrdio je, izrečeno u oštrom cetinjskom dijalektu da „nije ni bilo nikakve Mediale, to je izmislio oni Glavurtić. Ono MED i ALA, to ačenje nema smisla, to ima uglavu samo Glavurtić!“.

Mislite na Glavurtićev misticizam?

Pravoslavna crkva na Visu, srušena pedesetih godina dvadesetog veka

Pa da, na njegov problem, koji je veoma dubok. Da li znate da je ostrvo Vis bilo naseljeno Beograđanima posle pada Beograda pod Turke? Kada su Turci osvojili Beograd, poveli su roblje u Carigrad, da rade na vodovodu, naravno, ko je preživeo okove i lance. I danas je u Carigradu ostalo ime Beogradska šuma. Međutim, porobljeni Srbi bežali su na sve strane i jedna grupa je čula da postoji bivše grčko ostrvo koje je pomorila kuga – to je bilo ostrvo Vis. Ti koji su došli na Vis, lepo su se tamo snašli, držali svoju tradiciju i veru, međutim, okolina je bila katolička, malo po malo, do 1918. godine, uglavnom su postali katolici.  Međutim,  Italijani su 1918. hteli da uzmu Vis, a Višani su se setili da su nekad bili Srbi i zato je i pripalo Kraljevini SHS. Onda su dvadesetih odlučili da podignu veliku pravoslavnu crkvu, od belog bračkog kamena, projektovao je arhitekta Korunović. I onda su se svi ponovo pravoslavno pokrstili, postali pravoslavci. Rođeni Višanin je bio i otac Mira Glavurtića. I on je došao kod svog kralja Aleksandra i tražio mu posao. I kralj mu odredi da bude žandar u Kotoru. I tu se rodio Miro. Na nesreću komunisti su mu ubili oca. A Mirova  majka bila je iz Svetog Stefana, odnosno prva kuća pre nego što se pređe prevlakom na Sveti Stefan. A kako i to znam? Najbolja drugarica moje sestre trebalo je da se uda za Mira Glavurtića, bila tamo i na gledanju. I danas je živa, ima dvoje dece i mislim dobar brak. Ona mi je iz prve ruke pričala to o Glavurtićevim roditeljima.

Ima još jedan slikar sličnog porekla, Franjo Likar, Slovenac, Istranin, a mnogi su Istrani bili oduševljeni i iskreni Jugosloveni. Tako i otac Franje Likara je došao kod svog kralja da traži posao i isto dobije da bude žandar, ali na Cetinju. I Franjo Likar završi osnovnu školu na Cetinju. On je izvanredno talentovan umetnik, i vrlo snalažljiv, prava vižla, i meni je više puta pomogao, pa sam i ja u toj i takvoj Titovoj Jugoslaviji izvlačio neke beneficije, zamislite, preko Sarajeva i Franje Likara koji je tamo živeo. Ako se pojavi neko prazno mesto za likovnu koloniju – razmenu u Italiji, Franja Likar zove mene. I ja putujem. Kad sam se posvađao sa Dragoslavom Srejovićem oko Lepenskog vira, Likar me upoznao sa Đurom Baslerom i Tako sam imao izložbu u čuvenom arheološkom muzeju. Likar je bi takođe morao, da ubraja u Medialce.

Mediala 1959, OljaIvanjicki, Leonid Šejka, Peđa Ristić , Siniša Vuković, Joca Andrejević, Franjo Likar, arhiva Peđe Ristića

Da, a naročito što Mediala nije nikakvo formalno udruženje, kako to danas izgleda.

Da, nije to bilo formalno udruženje. Na primer, jedno vreme sam se šalio – kad bi me neko pitao da li sam ja egzistencijalista, jer sam u to vreme pustio bradu, a ja odgovorim – pa da, evo imamo i članarinu i plaćamo i konferencije. Tako bi moglo da se priča i o Mediali, jer ona danas postaje nešto jako važno što ne može da je spontano organizovano.

Što bi se reklo, postaje brend?

Da, brend. A onda posle afirmacije nastupa i ono što se danas zove sukob interesa. Na primer u Mediali imate dva specijana tipa – jedan je Kosta Bradić, čija prva slika je bila kopija Van Goga. Van Gog bio u modi i kada su Kokanu Bradiću ukrali sliku na izložbi u Grafičkom kolektivu, čestitao sam mu,– sad si slikar, kad su ti ukrali sliku. E sad, on je glavni u Mediali. A opet, drugi tip – Miro Glavurtić, i on je glavni. Kokan Bradić je Srbin tu negde iz preka, čak je jednom neko napisao – Kokan Bradić batalio je slikarstvo i vratio se svinjama. Međutim, Kosta je kao i Olja, dobio atelje na Kosančićevom vencu i ipak je ostao u slikarstvu. E sad u tom usponu dogodio se i vrhunski Medialni zaplet. Kosta se oženio Mađaricom. A on pravoslavac, i to onaj što kad je ophod oko Saborne crkve on nosi ripidu. Mađarica mu se preziva Tot. I Kokan je bio vrlo ponosan što Tot na mađarskom znači Sloven. I sad, nema problema, pokrstio ju je, imaju i decu, žive skladno ona sve poštuje, sprema Slavu, sve što treba, pa čak uzima i Bogojavljensku vodicu. A sa druge strane, Glavurtić pošto je bezuspešno tragao za masonima a nikako da ih nađe gde su. Da bi čitao njihovu literaturu, učio je francuski, zadigao je kragnu da bi bio tajanstven, ali gde su ti masoni, nikako da ih nađe da ga prime. Iznenada je otkrio da je katolik, odmah ih je našao i oni su ga primili. Pričala nam je Dolores Ćaće (žena Ilije Savića, a posle njegove smrti žena Slobodana Šijana) koja nije bila krštena, kada se katolički krstila u samostanu na Vračaru, časne sestre da je posvete odvele su je u tajne prostorije manastira i tamo su joj pokazale veliku katoličku sliku Mire Glavutića.  Mnogi nisu znali, a i mi smo kasno saznali, da je Miro Glavurtić radio kao crtač na Šumarskom fakultetu, a još veće iznenađenje je bilo kad smo saznali da je on diplomirao za šumarskog inženjera. I on je tako imao službeno stalno sav tehnički pribor, ona „žilo“ perca, tuš i hamer. Tako je i nastalo njegovo slikarstvo. E, sad, s druge strane Miro Glavurtić je pronašao jednu Srpkinju, suprotno Kosti on ju je pokatoličio. Miro je postao takav katolik da je bio u Španiji i tamo „video“ Mariju, pa je napisao i knjigu kako je video Mariju. Da bi kasnije izvadio troškove, prodavao tu knjigu po bosanskim katoličkim sajmovima. Već kao istaknut umetnik Miro je dobio stan-atelje na Novom Beogradu. U međuvremenu izbio je građanski rat i prestravljen je u haustoru među grafitima otkrio da će ga četnici zaklati. Pobegao je kod Tuđmana i dobio kuću u Rovinju zajedno sa književnikom Mirkom Kovačem*. A posle svega Miro se pokajnički vratio u Beograd i imao izložbu sa sinom u galeriji „Haos“, sa svojim već odraslim sinom Ruđerom, koji je pronašao broj π, a to je test u nauci ko je šarlatan, jer pravi naučnik nikad neće da traži broj π.

E sad da vratimo priču na zaplet u Mediali. Svojevremeno, dogodio se sastanak na vrhu Medijale, u Kokanovom ateljeu na Kosnčićevom vencu kompletnih porodica Bradić i Glavurtić, da se raspravi šta je medijalno, i ko je dostojan da bude član Medijale. Ova katolkinja što je bila Srpkinja, požali se da njen sin Ruđer ima kokošiju bolest. A razboleo se zato što je postio kao beba, a bebe ne treba da poste. E sad, ova Mađarica, koja je sad pravoslavna, kaže – nema problema, izvadi svetu vodicu i poškropi Ruđera svetom vodicom. I tu nastane vrisak, Ruđerova majka poče da vrišti, za njom i Mađarica, a onda i ova dvojica počeše da urlaju, eto to je bio jedan neverovatan sukob u vrhu Mediale.

U tom druženju u kome je nastala Medala Vi ste od samog početka?

Druženje na Adi Međici

Da, mada sam ja i u Mediali neki autsajder, jer nisam slikar. Lakše je biti slikar nego arhitekta. Kada su me pitali što sam dobio infarkt, rekao sam zato što je svako gradilište stres. Ne pušim, ne pijem, nadimak mi Isus, ali stres je opasan. A u Mediali sam i domaćin na neki način. Kod mene u mom potkrovlju smo se družili, pa zatim, u jednom trenutku, svi su u inostranstvu, ja sam jedini dežurni Medialac ovde. I Mediala dobije da postavi izložbu u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. A njih nema. Svi glavni koji treba da izlažu su u inostranstvu a Šejka umro. I sad, ja treba da im tu izložbu nekako namestim, jer Cvijeta, to je kao značajno. E sad, jedan u Mediali koga znam od samog početka, ravnopravno sam ga upoznao sa Šejkom, kopira neprekidno jednu Šejkinu fazu, onu sa fakulteta. Taj Medialac je Siniša Vuković. Onda je on kasnije ušao u partiju, pa se oženio 20 godina starijom Olgom da bi dobio jedan posao, a ostavio divnu devojku sa kojom je bio dvanaest godina. I sad, ja aranžer izložbe, hoću da namestim na jedan način, znam da je Veličković nešto i Dado Đurić i hoću njih da istaknem. A oni teški, imaju te velike formate i odgovarao bi im glavni zid. Kad ono, glavni zid zauzeo Siniša Vuković. I onda sam morao da se snađem, srećom u Cvijeti ima taj kosi ulaz i ja dobijem dozvolu da tu sa jedne i druge strane postavim Veličkovića i Dada Đurića, dok je na glavnom zidu – Siniša. Počela borba za opstanak u Medijali kao među političarima, kao među razbojnicima.

I na prvoj izložbi Mediale, 1958, kada su izlagali Leonid Šejka, Miro Glavurtić, Olja Ivanjicki i Vladan Radovanović desio se sličan skandal i svađa oko mesta na kome će ko da izlaže, zamalo da ni te izložbe ne bude.

Pa da, odmah su počele te svađe. Evo, Vladan Radovanović, na primer. Koliko smo se puta ovde na Štrafti šetali kao stoka, a nikad nije progovorio sa mnom, jer ja po njemu „nisam dostojan“ da budem sa njim u Mediali.

A sad Vladan Radovanović odbija da je ikad i bio u Mediali, iako je ušao i u muzej Mediale i u monografiju, a i izlagao je na prvoj izložbi…

Da, sad odbija da je bio u Mediali. U njoj je bio samo sa pipazonima i posle otišao u drugom pravcu.

Kad smo kod tih izuma, Vladanovih pipazona, taktizona, muzike, kako je došlo do Vašeg drndafona? I on je u Muzeju Mediale.

Drndafon na izložbi Mediala, Trenutak sadašnji, Otvaranje Salona Muzeja Mediale, 2006. foto S. Spasić

Drndafon je bio izum iz očajanja. Neko ima logoreju pa mnogo priča, a ja imam tako potrebu da stalno nešto pravim. Preterano bi bilo da kažem da imam zlatne ruke. A i teorija imam koliko hoćeš. Recimo, teorije iz akustike. I onda, eto, hajde da probam da li nešto od tih hipoteza funkcioniše i u praksi. I tako sam uvek vršio eksperimente da bih dokazao nešto preko teorije skupova, što sam ilustrovao na okarini, pa na trianglu, pa na zvučnoj viljušci i tako redom. Imao sam i neki sanduk za koji su mi Austrijanci rekli da je čarobni cauber sanduk, jer sam iz njega stalno vadio neke stvari kako bih dokazao kako šta funkcioniše po teoriji skupova. A ljudi to ne mogu da shvate, ali mogu na primer da shvate minus u banci. A teoriju skupova, to nikako. A ja opet ne razumem taj minus u banci. Šta je to? To je kao ono kad za neku devojku kažu „fina je cura, ali fura nulu“. I tako, to sve u banci razumeju, a kod teorije skupova pada im roletna. A ja sam se kroz život probijao uz pomoć te matematike i još čekam konačni obračun sa Srejovićem, jer je i on furao nulu, apsolutnu nulu.

Peđa Ristić sa drndafonom, 1966, SKC Arhiv

Iz tih mojih dokazivanja nastao je i drndafon. Hteo sam da postavim originalnu teoriju akustike dvorana i crkava. I sad, koristeći razne ideje i patente, ja sam napravio muzički instrument koji je imao odlične mogućnosti. Drndafon se dopadao i kompozitoru Zoranu Hristiću pa smo sa njim stvarno svašta pravili, svakakve zvuke, efekte, a da sve zvuči kao mnogobrojni orkestar, a u stvari samo jedan drndafon i ja. Učestvovali smo na raznim festivalima, a vrhunac je dobijanje dve Zlatne arene u Puli za muziku koja je snimljena u mom potkrovlju za jedno popodne. Posle sam drndafon koristio i za film o rekonstrukciji Lepenskog vira, koji je nagrađen. Imao sam i solo koncert na drndafonu u umetničkoj koloniji u Arpinu kod Rima. E sad je i drndafon stigao u taj muzej Mediale koji je otvoren a onda odmah zatvoren zbog rekonstrukcije. Pa i to mu dođe nekako medialno, zar ne?

Znali ste i Iliju Savića o kome danas pojedini proučavaoci Mediale pokušavaju da pronađu bilo šta što bi ga nekako demistifikovalo?

Dolores Ćaće, arhiva Peđe Ristića

Da, znao sam Iliju kad je bio oženjen sa Dolores. Skupljali smo se i u njegovom stanu. Znate, on nikad ništa nije rekao. On je stvorio neki mit, jer je stalno bio prisutan i pažljivo slušao druge ali je sve vreme ćutao. Onda je iznenada neki put počeo da govori, svi ga slušamo, ali nikad nije završio svoju rečenicu ili ga ja nisam razumeo. A onda je nesrećni Ilija umro. A sa njim je bila dominantna njegova žena Dolores Ćaće, psiholog, koja je spalila svoje pesme. Oni su bili tako, nekako tragični. Ostala je u njihovom stanu velika slika Olje Ivanjicki ispod koje smo se skupljali i Ilijina majka Zaga koja je u kratkom vremenu izgubila muža i dva sina. Olja je htela da preuzme u sliku, ali joj Zaga nije dala, jer je živela od toga što nas je zamišljala kako čavrljamo ispod Oljine slike. Kasnije se Dolores kao udovica udala za Slobodana Šijana i dugo mučila moju ženu dilemom da li da rodi dete sa njim ili ne. Na kraju je umrla i Dolores. Međutim, Šejka je Iliju veoma uvažavao i pisao o njemu. Voleo bih da se to negde pronađe da pročitam.

A Olja Ivanjicki?

Otvaranje izložbe Pop Arta Olje Ivanjicku u Galeriji Grafičkog kolektiva, 1964

Evo ovako, telefonira mi Franjo Likar. Bila razmena između Italije i Jugoslavije, došlo ne znam koliko Italijana u likovnu koloniju u Počitelju, dobili su da piju, jedu i da slikaju. Sad treba da se napravi razmena sa Arpinom u Italiji a Franja u Sarajevu nikako ne može da skupi dovoljno slikara, a u Počitelju je gostovalo 20 Italijana. Ni ja ne mogu da nađem četvoro slikara u Beogradu i dođem kod Olje. Pričam joj kako je sve plaćeno i da samo treba da kaže da. A ona mi ništa ne veruje. Ne veruje, jer ja ne mislim da joj pakujem i nosim kofer, jer Peđa Ristić se ne udvara Olji Ivanjicki kao neki drugi. Iako obožavam Ruse i volim što je takva, tipična Ruskinja. Jer, znate, prve pare koje je zaradila, Olja je potrošila na poslugu. Na primer, ja kao Srbin, i kad bi mi neko priuštio poslugu, ja bih im platio da odu, a ona, prve pare koje je zaradila dala je na poslugu. To mogu samo carski Rusi. A ona je bila prava Ruskinja, carska. Šejka je bio mešanac, Cincar, Grk, Rus, Srbin, a ona prava pravcata Ruskinja, otac joj došao na oglas kod Vojske da konstruiše topove. Kako je odrasla u Kragujevcu, jedno vreme je slovila kao provincijalka, a rođena je u Pančevu u toj ruskoj bolnici što je kralj dao Rusima emigrantima da se kao tamo rađaju. U toj bolnici su se rodili i Marina Vladi i Mihajlo Mihajlov.

Leonid Šejka, Miša Mihajlov i Vi ste bili hapšeni?

Leonid Šejka sa majkom Katarinom Zisić, arhiva Peđe Ristića

Cilj je bio da se svaka grupa razbije. A ja sam ponosan na to što smo mi bili vrlo različiti, Srbi, Hrvati, Jevreji, Rusi… I opet nisu mogli da nas razbiju. Šejka je preko Marije Čudine, svoje žene, koja je bila Hrvatica, navukao na vrat i prave ustaše. Ozbiljno, spavali su u mojoj kući, gložili se, ali sve na nekom drugom planu, ne kao ono kasnije što je bilo. I sve su radili da nas razbiju, pa i to hapšenje. A Šejka nije još ni bio tako gnusno antikomunistički nastrojen kao ja. Naravno, nije bio ni komunista. Drugo, on je završio rusku gimnaziju, govorio je ruski jezik, a ja sam tek sad, kad imam Gugl, na nivou Šejke što se toga tiče. Šejka je čitao bogatu rusku literaturu, Berđajeva, Dostojevskog, u originalu, otkrivao je te ruske mistike. Tu je bio dublji Rus nego i Olja. A opet, imao je po majčinoj strani mešane krvi, cincarske, grčke. Kad se pogleda i ta slika njegove majke, vidi se da je drugačija, da nije Srpkinja. Katarina Zisić, Zisijadis. Izgleda kao neka lutka, podseća na neku fresku sa Krita. A otac mu je bio Rus. E sad, da ilustrujem koliko je to sve u stvari tada bilo važno za nas. Pitaju Šejku da li je on Rus ili Ukrajinac, a on kaže: “Ne znam, nisam pitao oca.” A reklo bi se po prezimenu, Šejka je podsmešljivo, šijica, kao kod nas što Ličani i Hercegovci imaju podsmešljiva imena, tako i Šejka. Ali on nije znao da li je Rus ili Ukrajinac, jer nije pitao oca? A po majci njegovi bili su Solunci, tako da su bili žestoko srpski opredeljeni.

A Šejka i Marija Čudina?Oni su prilično teško živeli?

Mediala 1963, susret u potkrovlju

Šejka se oženio Marijom Čudinom i onda su živeli u iznajmljenoj sobi kod roditelja žene Paje Trpkovića, koja je bila ćerka krojača kome je stan „dodeljen“ kod Londona, gde je apoteka, a iza ugla bila je pre rata ugledna banka. To je iznajmljena soba u prizemlju bila je visoka pet metara, koja je verovatno bila namenjena za neke svečane sednice banke. A klozet je bio na kraju hodnika. Međutim, pošto je komunistička politika bratstva i jedinstva bila udvorna, Šejki nikada ne bi dodelili stan, ali je Marija Čudina bila poznata hrvatska književnica, pa im se brzo moralo dodeliti stan. A brzo nisu mogli da nađu odgovarajući stan, nego dodelili prvi koji im je bio dostupan.

Leonid Šejka i Marija Čudina

I tako Šejka i Marija dobiju privremeno petosobni stan na Banovom brdu. A sve ono jadno što Šejka i Marija imaju može da stane u kamiončić od jedne tone i po. I sad oni se sele i potrebni su im nosači. A nosači smo Danilo Kiš i ja. Šejka nije nikakav radnik, tu je on carski Rus, a mi sluge treba da radimo.

U to vreme nije bilo signalizacije na ulicama, nego stajao saobraćajac i regulisao saobraćaj. A mi natovarili taj kamionet, napred su seli, pošto su sitni i Šejka i Marija, a za Danila i mene nema mesta, nego mi se popeli nazad na tovar. Sedimo na kolima, zaustavi nas saobraćajac, gleda nas, a Danilo Kiš zapjeva naglas: „O jebem te, vojni referente, što saćera vojsku iz Dervente“. Danilo Kiš iz mog potkrovlja nema nikakve veze sa književnikom Danilom Kišom, kao što vidite. I sad, narod gleda, Danilo peva iz sveg glasa, saobraćajac gleda, gleda, pa šta će, pusti nas. I onda se raširismo, u tom velikom stanu, sa podom od svežih tapisona i malo bio narkotičan od tih mirisa, posle smo tu slavili Novu godinu.

(kraj prvog dela)

Suzana Spasić