Ređina Frank (prvi deo): Umetnik je prisutan u svima nama

Natura Viva, Performans u Akademie der Künste, Berlin in 1995, inspirisan tradicijom mrtve prirode, (Natura Morta). Ekspedicija u svet priča i poezije, koja govori o taštini, prolaznoj prirodi informacija,lepoti, cvetanju i starenju

EKSKLUZIVNO

Drugi deo razgovora sa Ređinom Frank možete naći klikom na sliku ispod

       Za verziju na engleskom, molimo pogledajte OVDE

        For the English version, please click HERE

Nemačka umetnica Ređina Frank (Regina Frank) danas živi u jednom selu pored Lisabona i u Nemačkoj. Inspiraciju za rad pronalazi u vezi sa prirodom, ekologiji, solarnoj energiji, cveću i prirodnim lepotama. U poslednjih desetak godina, izlagala je širom sveta u izlozima, muzejima i na javnim prostorima. Njeni projekti su meditativni, sa jakom porukom o svetu, planeti, o vremenu u kome živimo.

Izlagali ste i izvodili ste performanse pod naslovom “Umetnik je prisutan” (The Artist is Present“) više od 20 godina. Marina Abramović je 2010. godine u njujorškoj MOMI (MoMA, Museum od Modern Art) održala maratonski performans sa istim nazivom. Ovaj performans i retrospektiva promenili su nešto u umetnosti performansa . to je bilo nešto zaista značajno. Sada imamo i dokumentarni film sa istim naslovom, o Marininim pripremama za ovaj performans. Čak iako ste objavili knjigu i postoji dosta informacija na Internetu o vašem životnom projektu “Umetnik je prisutan”, nismo čuli ništa u Marininom filmu ili tokom njenog performansa što bi pokazalo neku vezu sa Vašim radom. Kako se osećate povodom toga?

Natura Mare, podnaslov “Nepodnošljiva lakoća Megabajta”je maratonsko plesno takmičenje sa digitalnim super egom kao video projekcijom. rvi put izvedeno na Čarlston Spoleto festivalu . a drugi put za staru vatrogasnu stanicu u Manhajmu.

Da bi se razumelo kako to izgleda, moram da se vratim malo u prošlost oko “Umetnik je prisutan”. Marinu sam upoznala 1990. godine, kada je držala predavanje u UdK (Universität der Künste – Univerzitet umetnosti u Berlinu). Kao vođa projekta serije predavanja u UdK sa organizacijom Interflugs imala sam čast i neizmerno zadovoljstvo da radim sa velikim inspirativnim i inovativnim umetnicima kao su Džoan Džonas, Dara Birnbaum, Alfredo Džar, Džozef Košut i mnogi drugi, među kojima mi je najomiljeniji i pomalo ispred svih bio Džon Kejdž. Kada sam upoznala Marinu, baš sam organizovala radionicu/ koncert/razgovor za studente sa Džonom Kejdžom i on me je skoro oduvao svojom unutrašnjom nemom prisutnošću. Sedela sam do njega u bašti UdK dok je izgovarao konsonante gledajući u svoj džepni sat i mereći tišinu između zvukova prema ji-đingu. Pojavljivao se zbvuk testere i čekića, ptica i njegovih nemuštih reči između. Kao da mi je izvukao tepih ispod nogu – to je bila čista lepota. Moj rad posle toga nikad više ne može biti isti. Pokazala sam mu prvu verziju projekta “Umetnik je prisutan” kada sam ga posetila u Njujorku nekoliko meseci kasnije. Igrali smo šah i ja sam to fotografisala uz njegovu dozvolu. Prisustvujući toj njegovoj nemoj prisutnosti sa neverovatnom bukom koja je dolazila od vatrogasne stanice niže u ulici – shvatila sam da “Umetnik je prisutan” mora da bude jedno stalno iskustvo. Za mene to nije samo naslov rada, to je obećanje.

Kasnije, organizovala sam i učestvovala u radionici zajedno sa Marinom. Zajedno smo se smestile u zaista udaljeno selo, postile smo i nismo govorile i pravile smo performanse koji su inspirisani svakodnevnim iskustvima. Smatrala sam da je Marina vrlo velikodušna i inspirativna, ali sam u sebi ludela: rat u Zalivu samo što nije počeo a ja sam sedela u nekom udaljenom selu bez ikakvog pristupa vestima. I tako sam napravila performans o tome. Namamila sam čitavu grupu u bunker, čitala novine i uključila radio. Rat u zalivu je upravo počeo! To je ostavilo tako snažan utisak posle nedelju dana izgladnjivanja! Posle toga imala sam nekoliko javnih performansa “See that you don’t look” sa slajdovima iz rata pored slajdova iz školskog okruženja. Mnogi ljudi su bili zaista duboko dirnuti. Tokom tog vremena sam najviše radila performanse koji su uključivali politička i ekonomska pitanja. Kako su mi bliski prijatelji umirali od side, radila sam i neke skulpture u prostoru vezane za tu temu, za jednu izložbu u NBGK (Neue Gesellschaft für Bildende Kunst), ali i da bismo sakupili novac za ljude koji imaju sidu. često sam napolje izlazila kao alter-ego Frenk, kostimirajući se u muškarca, sa bradom, tako sam odlazila na zabave i ostavljala kartice ili nalepnice”Umetnik je prisutan” na stvarima i ljudima koje bih dodirnula. To je bila i šala, jer ljudi su uzimali moju vizitkartu misleći da će dobiti moj telefon ili adresu, a tamo je bila samo ta jedna rečenica. Bili smo zaista jedna luckasta grupa (uglavnom umetnika, ali takođe i hakera i naučnika) koja je ometala i kvarila žurke, otvaranja, javna izvođenja, čak smo učestvovali i na izložbama bez ikakvog poziva. Na primer, ja sam ostavila na jednoj izložbi polaroid fotografije i nalepnice “Umetnik je prisutan”. To je značilo – pogledajte u sebe: umetnik je prisutan, kao sadašnjost. naravno, kada su se pojavili internet pretraživači, svako je mogao da pronađe i moje ime.

Natura Mare

Sebe sam izdržavala tako što sam davala privatne časove tanga i izvodeći tango na nekim događajima, takođe i praveći venčanice, scenografije i kostime za filmove. TO je sve bilo čudno razvlačenje ali korisno. I sve to se u osnovi povezalo u “Umetnik je prisutan” sve do 1993. godine, kada je moja karijera krenula uzlazno posle izložbe u Novom muzeju. Od 1993. godine na dalje, uspevala sam da sebe finansiram od predavanja, prodaje dela i performansa, kao i preko nekih stipendija.

 Marina i ja smo imale dosta dubokih razgovora sve dok nismo izgubile kontakt negde 1993. godine. Ponovo sam je srela 2002. u “Haus der Kulturen der Welt” i tada sam joj dala svoju knjigu “Umetnik je prisutan” koja je objavljena 1999. godine. Posle toga ona je osnovala IPG (Independent Performance Group – Nezavisnu preformans grupu) i pozvala me je da i ja učestvujem. Takođe je štampala moj radi “Hermesova ljubavnica” (“Hermes Mistress”) 1994-1999 u “Student Body”. U to sam već vreme svuda po svetu radila performans  “Deljenje tišine” (“Sharing the Silence”) počev od gostovanja na SAIR-u u Saporu u Japanu.

 Za mene je, tako, bilo veoma iznenađujuće da umetnik njenog kalibra, uspeha i slave svesno uzme taj naslov, koji koristim 21 godinu, za tako važan projekat kojim je odala počast svom kompletnom delu, a posle činjenice da su sve moje samostalne izložbe nosile taj naslov. Kada ste na Internetu kucali “The Artist is Present” pretraga je odmah, iz prve, davala podatke vezane za moj rad i vebsajt. Distribuisala sam karte sa tim naslovom, kako bih stalno podsećala ljude na to. To je skoro bilo kao brend, na mojim pismima, na sajtu, na mojim oznakama na slajdovima. Kako je prolazilo vreme, moja veza sa “Umetnik je prisutan” je skoro obrisana. Izgleda kao da me je ona vratila ponovo upravo tim brisanjem moje veze sa tim naslovom.

Belina u raspadanju (Whiteness in Decay),2003, San Diego Museum of Art and Sushi Center for Performance Art, San Diego.
Šta hrani vašu dušu? Odgovor se kotrlja do centralnog platna, kao da je otkucan. Levo i Desno pokazuju proces: Koža i Voće se pojavljuju – zvuk pucanja, mrvljenja. Sve je pokriveno gipsom, sve belo postaje obojeno, kako se školjke lome, a voće i povrće biva pojedeno,
ili korišćeno kao boja.

Zatim je magazin “On the Issues” prikazao moj radi i dao naslov “Ređina Frank je prisutna” koji čak nisu promenili ni kada sa na tome insistirala, jer je zvučalo potpuno pogrešno. To me je povredilo. Jer, za mene umetnik nije ništa lično. Umetnik je veći entitet, on je poklon sadašnjost, on je kreacija, on ima veze sa božanskom kreacijom u svima nama, sa istinskom inspiracijom i istinom samom, koja jedino i može biti prisutna ako je lična identifikacija odsutna. To je ono što sam i mislila kada sam rekla “prava prisutnost je odsutnost” 1999. u svojoj knjizi.

Inače, niko vam ne može oduzeti ono što je zaista vaše, i u nekom dubljem smislu, zahvalna sam što sam se u tome osvedočila, jer me je to odvelo dublje u problem umetničkog prisustva i još dublje u ono što je zaista važno – moja životna svrha je postala tako jasna. Kada je ona iskoristila taj naslov bez i da me pita ili da pomene moj rad, prvo sam bila tužna, najviše zbog nje. Za mene je to pitanje integriteta i svesti. I tako, otišla sam i zahvalila joj. Svratila sam u MOMU kad sam krenula na predavanje u Čikago, stajala sam u redu par sati i sedela sam preko puta nje otprilike sat vremena, sve dok nisam pronašla tu zahvalnost, taj prostor. Taj sat sedenja me je umirio i znala sam da će na kraju sve biti dobro. Postoji video snimak onlajn koji je videlo na milione ljudi. Ulaj dolazi da bi se pomirio sa njom, drži je za ruku i ona plače. Ironija je htela da me u tom snimku prvo vidite negde na početku na 0:33-0:39 sekundi filma, a zatim još jednom u 1:05 otprilike. To je zabavno, vidite me dva puta ali me ne prepoznajete osim ako me ne poznajete. Upravo je o tome i “Umetnik je prisutan”. To je to postojanje koje nije lično. Ljudi vole da stave ime i lice tome, ali “TO” ima mnogo lica, mnogo oblika, zašto bi neko sebe ograničio na jedno.

Ono što je zaista bitno je da je umetnik prisutan u svima nama, da smo mi prisutni u svakom trenutku. Sve to potvrđuje moj put. Verujem na kraju da je ovo sve bio poklon univerzuma. Ljubav se događa na veoma čudne načine i ja verujem u obilje i ljubav za sve nas. Na kraju, sve je to u stvari o ljubavi, a ja sam duboko zaljubljena i u stvari i u ljude koji mi se čak i ne dopadaju. (smeje se)

Na poslednjoj stranici moje knjige “Umetnik je prisutan” možete nas videti zajedno. Neka umetnik bude prisutan u svima nama!

Šta znači danas kad kažete Umetnik je prisutan?

Belina u Raspadanju – Trenutak pre rpobijanja

Kada je taj snažniji entitet prisutan, kog ja zovem Umetnik, a koji je beskrajan i bezgraničan, koji nema definiciju, onda tu nema nikog drugog. Ako je ovaj Umetnik prisutan, ja sam Vi i Vi ste ja. Onda je tu prisutan jedino taj jedan jedini, koji je svuda i koji znači da ste Vi nigde. To je milost, to je poklon sadašnjosti.

 Da li je umetnik prisutan u našem brzom i efemernom svetu?

U stvarnosti postoji samo sadašnjost. Rođenjem smo dobili pravo da primimo ovaj poklon. Zbog materijalnih smetnji zabrljamo sa tim poklonom. Mešamo poklon sa materijalnim poklonom i često upropastimo taj poklon kome ne treba ništa nečim materijalnim. Tako smo upropastili i sopstveni rođendan. Umesto da se usmerimo na veliki dar koji smo dobili na ovom svetu, mi se fokusiramo na neke poklone koje primamo ili ne od drugih. (smeje se)

Da li umetnik ima obavezu da bude prisutan u svom vremenu?

Suštinski, ne postoji vreme, to je samo iluzija. Jedina obaveza je da se bude iskren prema sebi. Moja jedina obaveza je da prevaziđem vreme i prostor, a to možemo lako postići ako smo prisutni u sadašnjosti.

 Povukla sam se iz umetničkog sveta na neko vreme da bih imala vremena za svoju ćerku. Takođe, bilo mi je lakše da živim i stvaram nove radove uz ekstremno jednostavan život, daleko od očiju javnosti i pokušaja da se život shvati lično. Čak sam za većinu ljudi sa kojima sam svakodnevno u kontaktu izgubila svoje ime i postala Sofijina mama. Bilo mi je potrebno da nestanem. Radila sam i dalje, pravila sam neke stvari za bebe, kako bi mogle da istražuju boje i slike preko hrane, stvorila sam i softver (Dreamweaving) i istraživala alternativne vrste energije i stvari vezane za životnu sredinu. Ne radi se tu o fizičkoj prisutnosti, već se radi o reakciji na tekuće stvari i prisutnost u samom sebi.

Da bi se nešto učinilo, da bi se ukazalo na socijalne i političke probleme sveta, da bi se reagovalo na određene probleme svog doba?

Ako je to nekome u prirodi, ne postoji sila u svetu koja to može da promeni. Tada je akcija potrebna, da, inače postoji disbalans, a produženi disbalans često vodi u bolest. Ako imate sreće, možete nekoliko godina uživati u blaženstvu, navići se na to i svoj dar zadržavati u sebi.Ako je potrebna akcija, reagovaćete ali to će biti kao četka koja ne zna šta piše.

U tekstu za radi “Šta je crno?  Šta je belo?” upravo to i pominjete –četku koja ne zna šta piše. Šta to znači?

To je iz jedne Rumijeve pesme. Nekad sam imala običaj da nosim Fernanda Pesou u torbici, sada imam Rumija u glavi:

” Misliš li ti da ja znam šta radim?/Da makar pri jednom udahu, ili pola, pripadam sebi? /Isto koliko i olovka zna šta piše, ili koliko lopta može da pogodi gde će otići idućeg trena.” To znači da svako prati svoju inspiraciju ne znajući to.

Često koristim video kameru instaliranu na plafonu da bih napravila i pogled odozgo, kao udaljeni pogled, kao izdvojeni pogled kojji gleda sve. Odatle izgleda kao da se jedva nešto i pokreće, ali dobija se kompletna slika. To je božanska perspektiva. Pogled iz četke, ili iz detalja, uglavnom je naša ljudska perspektiva, gde svi pokreti izgledaju ekstremni.

U projektu “Belina u raspadanju” (“Whiteness in Decay”) takođe sam koristila ovu perspektivu. Za mene je vizuelni kontrast između ekstremnog krupnog plana i ekstremnog totala veoma izazovan i inspirativan. U Belom u nestajanju svi krupni planovi su tako puni boje i veseli dok je udaljeni pogled davao belo u belom sve do kraja. kada gledamo Zemlju sa satelita, uglavnom nam se čini plavom i belom, sa poljima zelene i smeđe, ali što se više približavamo, vidimo sve više boja i oblika a iz naše perspektive detektujemo sve moguće boje i oblike. Kao umetnik, zaista sam fascinirana time i upravo sada i radim u tom pravcu i ponovo slikam. Pokušavam da zaista pustim prirodu da odredi oblik i boju, kako bih pronašla novi pristup samoj sebi.

 Belina u raspadanju, 2003 – Ređina Frank rastura svoju gipsanu ljušturu i ispod skulptoralne školjke ponovo se pojavljuje ljudsko telo

Može li umetnost biti medijum za socijalni i globalni dijalog?

Već jeste. Mislim, pogledajte muzičara Klavirkunsta (Davide Martello -Klavierkunst), koji je nedavno došao na Trg Taksim u Istambulu i svojim koncertom podigao moral ljudi u trenutku kada je bilo mnogo nasilja. Odjednom, desio se koncert, a klavir je doneo mir. Ili, pogledajte Testera Gejtsa, koji je promenio kuće a samim tim i čitava društva. Pogledajte starije radove japanske umetnice Jajoi Kusame, pogledajte Tanju Brugeru, Ređinu Hoze Galindo, Kim Soja, Aj Vejveja, da dam samo nekoliko imena koja mi spontano izleću: svi tako različiti, ali ovi umetnici su obradili svoju kulturu i percepciju svojih domovina popeli na drugi nivo. Takve me stvari čine srećnom, iako ponekad me izludi šta sve stave u svoje radove.

Vaši radovi su vrlo meditativni, istražuju unutrašnje i spoljašnje mreže, veze između nas i planete, prirode, Istoka i Zapada?

Da, za mene je jako važno da zauzmem centralnu poziciju i svojim radom da povežem suprotnosti, to je most između novog i starog, tradicionalnog i modernog, teksta i tekstila, opipljivog i digitalnog i da svom radu dam senzualni i spiritualni kvalitet. Pokušavam da ljude uvučem u ponekad veoma težak sadržaj preko lepote. Evo, baš nedavno je propao veliki ugovor zbog toga što je moj rad bio previše politički, to je rizično u sezoni izbora. To doživljavam kao potvrdu i kompliment. Pokušavam da učim od svakoga i iz svega i često srećom samo tišina preostaje. Moram da slušam tu tišinu. Odgovor se krije u njoj.

Hermesova ljubavnica – Hermes’ Mistress, povezuje tehnologiju u tradicionalni ručni rad. U sredini vogromne crvene haljine Regina Frank sedi uz prenosivi računar, ukrašavajući haljinu u spiralnim putanjama slovnih perlica koje beleže informacije skupljene sa Interneta.
(1994–2007: : Exit Art, New York / Kunsthalle, Berlin / MOCA, Los Angeles / Bronx Museum, New York / Reina Sofia, Madrid / Frauenmuseum, Bonn / IAS, London / Kampnagel, Hamburg, UNESCO, Paris, Fondapol Paris, Chienku University Taiwan)

To je imalo veze sa počecima Interneta, kada je samo malo ljudi moglo da shvati kakav će potencijal doneti brzina informacija na Internetu. To je bilo 1994. godine, kada je moj “Pauerbuk” imao samo 8MB RAM-a. Danas ima 3GB, to je 375000 puta više. A pošto su vreme i prostor relativne iluzije, možemo ih shvatiti samo ako sačekamo. To je kreativnost usporavanja. Kada se usporimo toliko da vreme stane, umetnik je prisutan. Na početku krugovi su bili tako veliki jer sam krenula od spoljnje strane ka unutrašnjoj, i kako je Internet zaista postao ogroman, imala sam vrlo malo prostora da ušivam rečenice i da haljinu načinim bogatom, teškomm i lepom onim što sam naučila.

Koristite kompjuter i Internet kao deo svojih radova; jednom ste rekli da je Internet na svojim počecima bio sjajno mesto na kome su se mogle pronaći informacije i ideje. Da li je Internet kao neki novi glasnik Bogova, Hermes? 

Detalj sa “Hermesove ljubavnice”: Spirale informacija ukrašene slovnim perlama. Nekada su se koristile za bebe. To je detetu bio prvi dodir sa apstraktnom informacijom.

Možda. na Internetu možete sve pronaći i sve je vezano za pitanje koje postavite. To je mesto gde nema osuđivanja. Volim tehnologiju i fascinirana sam njome od samog početka. To je odstupnica za mnoge dobre stvari koje smatram važnim: sloboda mišljenja, transparentnost, demokratija, globalna razmena, mirovni proces, povezivanje i mnogo toga. To je za mene izvor nade i verujem da može da nam koristi da ovaj svet učinimo boljim. Internet mi daje, a i drugima, informacije o mom radu, mom izlečenju, mom spiritualnom razvoju. To je kao ono sa novcem, koji je dobar sluga ali rđav gospodar. Internet je dobar sluga ali rđav gospodar.

Gde je kreativnost u 21. veku?

U istini, u tišini, u sadašnjosti. Postoji toliko dobrih umetnika svuda koji stvaraju odlična dela, neki su poznati neki i nisu. Svaki je medij dobar, inspirisan naukom, literaturom, politikom, ekonomijom. Danas sve prolazi, tako da se približava nedefinisanom prostoru za kojim tragamo.

kraj prvog dela

Suzana Spasić