Ređina Frank (drugi deo): Pronaći ostrvo u sebi

Prvi deo razgovora sa Ređinom Frank možete naći klikom na sliku ispod

      Za tekst na engleskom, kliknite OVDE

      For the version in English, please, click HERE

L’Adieu – Bisere pred Bogove, 1993, izlog Novog muzeja moderne umetnosti u Njujorku. U ovom performasu u izlogu Muzeja Ređina Frank je radila svakodnevno, ušivajući bisere na belu svilenu haljinu i otkrivajući kakav je odnos prema ženama koje rade preko odnosa plata širom sveta.
Svakog dana je njena zarada obračunavana prema prosečnoj zaradi u drugoj zemlji, a novac je koristila za simboličnu kupovinu cveća i hleba, kao hrane za telo i dušu. Novac i vreme se različito vrednuju u zavisnosti od onoga ko troši vreme i ko troši novac.

U izlogu novog Muzeja moderne umetnosti u Njujorku proveli ste 1993. godine 28 dana, ručno ušivajući bisere na belu svilenu večernju haljinu. Tokom performansa, bio je postavljen i monitor koji je prikazivao zaradu u dolarima koju biste mogli da zaradite u različitim zemljama sveta. Taj iznos bio je veoma različit, negde pristojan (na primer u Norveškoj) a negde zaista potcenjivački. Vreme i novac imaju različitu vrednost u različitim društvima, a priroda ženskog posla je i dalje pitanje na koje nemamo odgovore? 

Pitanje rada generalno, u stvari pitanje života generalno nema odgovore. Mi živimo u vremenu u kome moramo da pravimo zakone kojima garantujemo dostupnost vode! Majka mi je ispričala priču kad sam bila mala. Čovek je hodao kroz pustinju i bio je gladan i žedan. Ugledao je neku torbu i pojurio ka njoj… pocepao je poslednjim atomima snage, video šta je unutra i u totalnom očaju gurnuo ruke unutra kukajući “pa to su samo biseri.” Odatle i naziv projekta “L’Adieu – Bisere pred Bogove”. Nadam se da ćemo ose urazumiti pre nego pto shvatimo da mi naš novac ne možemo da pojedemo. L’Adieu je bio tako osvešćujuće iskustvo i ljudi su ga veoma cenili. Mnogi posmatrači nisu shvatali da su izvođač i umetnik jedna te ista osoba (Umetnik je prisutan), neki su pitali “ko je model”, Tada nije bilo uobičajeno da osoba koja stvara neki rad bude istovremeno i izvođač. Jozef Bojs i Marina Abramović su to radili, možda još nekoliko inspirativnih umetnika kao što su Linda Montana, Točin Če i kasnije Dženin Entoni je tako radila duži vremenski period, ali koliko znam, to je bila prava retkost pa i do današnjih dana je retko, kada posmatramo umetnost performansa kao celinu. Sećam se kako sam bila razočarana kada sam shvatila da u jednoj instalaciji Ane Hamilton to nije bila ona, iako sam i dalje volela ono što ona radi.

L’Adieu – Bisere pred Bogove, 1993, izlog novog muzeja mmoderne umetnosti u Njujorku, 1993, Monitor je emitovao snimak njenog rada dok nije bila tu. Tokom časova rada išao je snimak uživo.

Tokom mog performansa u Novom muzeju najviše me je dirnula grupa žena koja je iza ćoška radila u jednoj radionici. Došle su da mi zahvale na performansu i na tome što mislim o njima i njihovom problemu. Jedva da su govorile engleski, ali je jedna od žena prevodila sa kineskog. Morale su pojedinačno da se iskradaju iz te radionice da bi me videle u izlogu, pošto su imale radno vreme mnogo duže nego ja (ja sam radila samo osam sati dnevno u izlogu). Dugo smo razgovarale o njihovim životima i na kraju smo se zagrlile. Mnogo godina kasnije pravila sam performans HUG u Tajvanu koji me je intenzivno vratio na sećanje na te kineske krojačice. I prosjak je došao da mi zahvali: nikad do tada nije toliko zaradio (a ni kasnije, što mi je govorio kad god bih ga kasnije srela). Lora Kurgan me je uvrstila u svoj rad i te moje plate, koje su bile prosečne plate tekstilnog radnika u svetu, objavljene su na Dau Džons berzi. Brokeri koji su u prolazu to gledali nisu mogli da veruju da bih za taj posao dobila od 17.10 dolara pa sve do samo 20 centi. “Bolje bi bilo da ti plata raste. Nekako većina nas ovde čim vidi da ta kriva ide naniže ne može a da se ne nervira.” Mmuzejski čuvar Kimbal objašnjavao jedelo sa mnogo strpljenja i topline. Čitav performans bio je odličan posrednik za komunikaciju.

Igra staklenih perli, 1996, Letnje olimpijske igre, Atlanta.
Tokom ove interaktivne performans instalacije Ređina Frank je tkala “Čarobni plašt” (Kimono) mislima iz svojih omijenih knjiga i citata. Posetioci su mogli da učestvuju tako što su preko Interneta pravili virtuelan nakit od tekstova. Igra bez pobednika i bez gubitnika – biti prisutan bez obzira na vreme i prostor. Rad je putovao u Arco Electronico, Madrid, Serpentine Gallery, London i u Kampnagel, Hamburg.

Istraživala sam neke nevladine organizacije kako bih odredila ko dobija procente od aukcije u Kristiju. Robert Šifler je kupio jedno delo i 50% je otišlo Muzeju, koji je bio moj poslodavac, a drugih 50% otišlo je kao donacija Udruženju kineskih radnika kojima je direktno platio Robert Šifler. Slike performansa objavljene su u kosmopolitenu, Vogu, Magazinu Parada, Harpersu, Retinking marksizmu i mnogim drugima. Ovo delo moglo je da privuče dosta pažnje na podelu rada i probleme u industriji sa mnogo radnika, kao što je na primer tekstilna.

Ženski simbol haljina uvek je vrlo prisutan u Vašim performansima. Šta je haljina za Vas, da li je to ostrvo slobode?

Igra staklenih perli (Glass Beads Game), od Teksta do Tekstila. Umetnica je upredala svoje omiljene citate sve dok nisu postali konac za tkanje.

Moj najnoviji performans zove se iLand. haljina je prostor. Ona je dom, adresa. Kada je obučem i dalje sam ispod nje gola, ali mi haljina pomaže da skliznem u tu ulogu, nešto slično kako kod sveštenika ili fudbalera, da postanem nešto drugo. U mnogim od tih mojih haljina je nemoguće pokretati se, tako da sam prinuđena da mirno sedim. Ova restrikcija mi pomaže da se fokusiram. Na neki način ja kroz centar svojih haljina padam u neki duboki prostor i najveći deo vremena boravim tamo. I zato što ego klizne kroz haljinu ona deluje kao lagana i nenaporna, mada su neke teške i po 30 kilograma.

Umemo li da pronađemo ostrvo u sebi?

Kada ga pronađemo to će biti prava milost. To saznanje je onda permanentno. Spremni ste da poletite.

Za neke svoje projekte nadahnuće ste pronašli u određenim slikama, u projektu “Preplitanje snova” (Dreamweaving) mogli smo da pročitamo da je Vaš otac dosta uticao na Vaše prihvatanje određenih umetničkih dela, poklanjajući Vam razglednice ili knjige. Kao dete ste bili oduševljeni Leonardom da Vinčijem i jednom knjigom o njemu. Šta je za Vas da Vinčijev kod?

iLAND performans na otvorenom prostoru, 99 minuta, Infr’action Venecija, tokom pretpremijere Bijenala u Veneciji, Italija.
Pejzaž ostrva-haljine R. Frank inspirisan je satelitskim snimcima ugroženih i izbalansiranih predela. Umetnica je hodala od via Garibaldi do via Giardini

To je kod kojim se dekodira unutrašnja istina. Istina u kojoj ste sami. To je nešto što je otkrio ovaj genijalni umetnik i nekoliko drugih pre i posle njega. To je razdvajanje krsta (našeg raspeća) prostora i vremena. Umetnost može da pomogne u tom razdvajanju osim ako vas ne prikače na taj krst.

A Vermer? Da li sebe vidite ponekad kao Vermerovu Čipkarku?

Neke slike me prosto nateraju da sednem i plačem. To su suze ni od radosti ni od tuge, ili od oboje. Vvermerove slike su među tim slikama. Ima jedan Mone u Institutu za umetnost u Čikagu kome se uvek vraćam da ga vidim. Imam svoje tajne susrete sa nekim slikama. Kao što je za neke ljude statua Bude ili Uzorak (Amberske hronike) ili veliki luk na nekoj građevini, na mene su te slike teleporteri. One su vrata ka drugom svetu ili bar van ovog sveta. One su podsetnici i ja nestajem i pojavljujem se sa te druge strane sveta. Sagledati takvu neku sliku zaista je prava sreća. većina ljudi slike uopšte više ne vidi, samo ih posmatraju i čak ne znaju ni šta vide.

iLAND Poster, 2011. Izložba MapArt Umetničkog muzeja, tokom Bijenala u Veneciji

Na čemu radite u poslednje vreme? Solarne haljine, solarno drveće?

Moje solarno drveće će biti izgrađeno kada za to dođe pravi trenutak. U ovom trenutku, putujem sa Ajlendom (Iland). Slećem sa Ajlendom, stižem kući. A kuća je u meni. Putovala sam u Čikago, Minhen, Kasel i Veneciju sa tim projektom, a očekuje me Findka, Kina, Francuska, Kanada i verovatno Malezija, Singaput i Indonezija tokom sledeće dve godine.

Takođe se bavim i svojom divnom kćerkom. Ona je nešto najbolje što je ikada stvoreno kroz mene. Njeno biće je moj najveći dar i vreme koje provedemo zajedno dok se igramo, učimo, gradimo, jedemo i spavamo je sveto. Deca su naša sadašnjost, stalni podsetnici da treba biti u sadašnjosti, to je najveći dar dece.

Može li se razviti projekat koji bolje koristi solarnu energiju?

Danas postoje SMD solarne ćelije, koje su ćelije koje imaju sočivo na vrhu, tako da one sakupljaju svetlost i efikasnije su od onih pre. Mislim da se veliki potencijal krije u ljudima koji svakodnevno smišljaju nove stvari. A mnogi od tih izuma još nisu ni stigli na tržište.

Predajete veoma intenzivno i širom sveta, od Njujorka do Tajvana. Čemu učite svoje studente?

Šta god su oni spremni da čuju i što nije moguće izraziti rečima, ali suštinski, prvo pokušam da im dam ovakve smernice:

Disanje, da svoja tela koriste mnogo efikasnije, čime se postiže i prevazilaženje treme i straha.

Pomažem im da pronađu sopstveni izraz i sopstvena interesovanja, koja će postaviti u pokret ili u slike.

Efikasna upotreba tehnologije, učim ih kratkom metodu kako da naprave dobar video sa svog performansa uz pomoć prijatelja čak i telefonom, ili ako je dostupna kamera, i kako da ga kasnije urede. Pokušavam da im prenesem tu svest o perspektivama, korišćenju porstora, pozadina pokreta u prostoru, kako bi postali svesni toga šta izgovaraju a da nisu to želeli da kažu.

Podučavam ih i nekim metodama za sakupljanje novca, kako bi mogli da svoje ideje transformišu u realnost. Pomažem im da odaberu pravi materijal za svoj rad, a teram ih i da postanu svesni različitih materijala. Govorim im o svojoj filozofiji materijala, i zašto sam birala neki. Svila kao podloga za razvoj i transformacija izolacije (čaurenje) i tako dalje. Uvek pitam zašto. Zašto glina, kamen, bronza, svila, gips, sta god i zašto da ne?

Pomažem im da poboljšaju svoj koncept, da istražuju svoj rad, da učine napor i da postignu više: da svoj rad stave u širi kontekst, da saznaju o velikim umetnicima, starim i mladim, sa Istoka i Zapada, poznatima i potpuno nepoznatima. Da se upute u nove trendove i stare tokove, pomažem im da postanu svesni mesta na kojima mogu pokazati svoj rad kustosima koji bi se mogli za taj rad zainteresovati.

iLand, Venecija, 2011

Takođe im pokazujem nekoliko jednostavnih tehnika kako da pomognu svom telu prirodnom medicinom, akupunkturom i akupresurom. Uvodim ih u saznanja o neuro-psihologiji i Mestu uma (po Danijelu Sigelu). Pomažem im da shvate kako rade i zašto.

A kad dođe pravi trenutak:

– tada nema ni učitelja ni studenta.

Sve se gluposti prekidaju.

Pogledajte u sebe da biste zaista videli. Sve odatle dolazi, to je vaš izvor. To je beskonačno.

Ne ograničavajte sebe time (što mislite da ste).

Razmišljajte izvan kutije! Prestanite da razmišljate.

I na kraju, ako se zainteresuju, pravim i neke izlete u kvantnu fiziku i fiziku elementarnih čestica i u Veliki hadronski akcelerator. Nije samo univerzum nepoznatiji nego što mislimo, već je nepoznatiji i od onog što možemo da zamislimo (Hajzenberg).

I za kraj, osim u Nemačkoj, živite u selu u Portugalu. Da li je to neka vrsta poruke drugima da ne žive daleko od prirode, da budu bliži planeti i da budu svesni te planete?

Portugal je divna zemlja. Priroda je zapanjujuće lepa i neprestano me zadivljuje. Portugalci vole decu i veoma su ljubazni, prirodni ljudi. Žene mogu da žive i da budu voljene i bez šminke, frizure i plastične hirurgije. Ovde je ljudima dozvoljeno da izgledaju kao ljudska bića i vreme se može otkriti u borama njihovih sećanja. Hrana je prirodna, zdrava i sveža, bez mnogo potrebe za preradom. Ljudi su strpljivi i miroljubivi. Skoro svako govori još po neki jezik, ili bar pokušava da vas razume bez obzira da li govorite španski, italijanski, francuski. Ovde ljudi imaju divnu tišinu. Možda su samouvereniji, ali opet što su svesniji sebe, manje su samouvereni. Ovo ovde je bilo poslednje utočište Templara, malo je bio lova na veštice i energija običnog života se doživljava kao neka podrška.

A-Haljina (1995-1999): Winnipeg Art Gallery, Canada / Arco Electronico, Madrid / Kunsthaus, Hamburg / Clifford Smith Gallery, Boston / Kampnagel Hamburg)
Umetnica je 97 dana pisala i slala imejlove na svoju rezervnu adresu. Ta su pisma štampana i pričvršćena na unutrašnjost haljine tako da odgovaraju svakom mastilom obojenom listu sa spoljašnje strane. Šta bi bilo kad abi uvele informacije sa Interneta…

Nemačka je mesto gde sam potpuno nestala iz javnog života, gde idem kod svoje divne 88-godišnje majke, gde brinem o njoj. Tamo ću biti i majka svojoj kćeri i tamo sam kći svoje majke. Tamo mogu da dugo šetam bez da ikoga sretnem. Mogu da pregledam kutije i kutije mojih prethodnih radova, koje su sve još tamo još iz vremena kad je moja majka pažljivo pakovala moju prošlost na papir. To su moji koreni, gde mogu da istražujem svoje detinjstvo preko crteža, slika i skulptura bez ometanja televizije ili interneta. Tamo su i moji stari prijatelji, koje poznajem 40 godina i više. Takođe, ja volim Nemačku i Nemce duboko, volim da slikam, pišem, stvaram tamo a onda da nestanem iz oba sveta. Nekad uzmem paket za mobilni telefon na nedelju dana i tada provedem sate i sate u razgovorima i susretima na mobilnoj mreži. To je takođe zabavno. Podsetiti ljude da još postojim… u vremenu komunikacije.

Ponekad mi nedostaju Sjedinjene Države. Za njima stvarno osećam nostalgiju. Sva ta dobra Umetnost, Tehnologija i nove ideje na jednom mestu! Ali je takođe lepo samo otići tamo. Onda dobiješ sve dobre strane koje ima, i imaš ih u neizmernim količinama. (smeje se) Neki bliski prijatelji mi žive u SAD i mogu da podnesem da smo daleko jedni od drugih samo zato što znam da su i vreme i prostor obična iluzija.

Hvala Vam na ovim zaista dobrim pitanjima.

Hvala Vama, Ređina.

Suzana Spasić