Kosančićev venac, vremenska kapsula Beograda

Kosančićev venac 1895. godine iz vazduha

Na prostoru nekadašnjeg beogradskog Šanca,  istorija i sadašnjica žive u simbiozi na jedan poseban način. Na staroj kaldrmi, jedinoj originalnoj i nediranoj u Beogradu, danas su parkirani automobili, mada sam ambijent Kosančićevog venca, ušuškanog zavoja Varoš kapije ostavlja utisak pešačke zone i mirnog kutka grada. Samo par stotina metara dalje vrvi gradski saobraćajni krvotok bez zaustavljanja.

Pomalo mitski junaci ove ulice, stanovnici, prolaznici, vlasnici nekadašnjih reprezentativnih zdanja, stari i novi, tu rođeni ili tu doseljeni, a uz njih i književni junaci koji su se tu zadesili, povremeno izađu u stvarnost, zajedno sa današnjim stanarima, sa onima koji ovu ulicu i ovu celinu grada posebno vole. Ovaj kraj grada pamti dosta, tu su se na obroncima Tvrđave događale smutnje i promene vlasti, tu su se graničili Srbi i Turci, tu su se mešala evropska stremljenja i orijentalne navike.

Kosančić Ivan, rad Petra Ubavkića, na Kosanićevom vencu, i prazno mesto sa koga je skulptura odneta

Istorija Kosančićevog venca počinje još 1804. godine kada je srpski narod upravo ovde dočekao ustanike. Varoš kapija kroz koju se ulazilo u Savsku varoš koja je bila srpski deo grada u vreme turske vladavine bila je na prostoru današnje Pop Lukine ulice. Ullica Kosančićev venac dobila je ime mo kosovskom junaku Ivanu Kosančiću 1872. i nije ga nikad menjala. Na kući trgovca Trajkovića koja je sagrađena krajem 19, do pre nekoliko godina stajalo je, u niši na fasadi, poprsje Ivana Kosančića, rad Petra Ubavkića, prvog vajara obnovljene Srbije. Plavičasta niša prazna je već nekoliko godina, jer su huligani jedne noći oborilli skulpturu, koja srećom, nije polomljena. Navodno se čuva u porodici koja živi u kući na broju 13, a nadamo se i da će se kao simbol Kosanićevog venca, vratiti na svoje mesto, makar prilikom najavljene obnove ulice. Jer i taj kameni Ivan Kosančić nemi je  svedok  mnogih događaja na Kosančićevom vencu. Postoji tvrdnja da su u toj ulici na broju sedam ubijena braća kraljice Drage, Nikola i Nikodija Lunjevica, a svakako jedan od najpotresnijih događaja u ovoj ulici je i šestoaprilsko spaljivanje Narodne biblioteke Srbije. Zgarište Biblioteke, ili kako je stanari ulice zovu „rupa“ bila je do 6. aprila ugledna i lepa građevina, u kojoj je još 1860. godine Steva Todorović osnovao prvu slikarsku školu. Kuća Milije Markovića Raspopa kasnije je služila kao francusko poslanstvo, a pred početak Prvog svetskog rata kupio je Milan Vapa i u njoj otvorio fabriku kartonaže. Država je ovaj svojevrsni nestali dvorac otkupila za Narodnu biblioteku.

Kosančićev venac, arheološka iskopavanja

Nekoliko decenija posle bombardovanja Narodne biblioteke vršena su arheološka i druga istraživanja koja su pokazala da se na tom mestu i u antička vremena nalazila palata, o čemu svedoče i danas vidljivi tragovi. Nažalost, nije se imalo snage da se do današnjih dana nešto više uradi sa „rupom“ osim da se svakog šestog aprila održi svojevrsni pomen Biblioteci. Ideja je bilo različitih od memorijalnog kompleksa, do obnove starog zdanja, ali i danas na tom mestu stoji ograda kroz koju radoznali prolaznici zagledaju mesto nekadašnjeg hrama kulture.

Kosančićev venac 18 – kuća Vitomira MArkovića, najstarija u ulici

Kuća koja danas uokviruje prostor nekadašnje biblioteke, naherena stara zgrada najstarija je u ulici, nekada kuća Vitomira Markovića. Tačno je onakva kako je i građena, a do pre nekoliko godina tu je na prozoru mogla da se ugleda i jedna baka, gospođa Ana, koja je umela da ispriča i kako je kofama gasila vatru razbuktale biblioteke. Gospođe Ane više nema, ali kuća, krivih zidova i starinskih vrata stoji. Preko puta nje nalazi se lepa simetrična građevina, za koju takođe ne postoje tačni podaci o starosti.

Po nekim tvrdnjama, „Kuća slikara“ na broju 19 je zidana poetkom 20. veka, po nekim svedočenjima završena je u ovom današnjem obliku 1911. a posle Drugog svetskog rata dodeljena je umetnicima koji već sedamdeset godina u njoj imaju svoje radne i životne prostore. Između dva svetska rata, ovo zdanje pripadalo je Državnoj štampariji, čija se glavna zgrada nalazila u Pop Lukinoj 14. Posle rata, zahvaljujući umetniku Branku Šotri, u kuću su pristigli prvi umetnici. Kada bismo danas nabrajali sve umetnike koji su kroz kuću prošli, zapanjila bi nas ova nenapisana istorija srpske i jugoslovenske posleratne umetnosti, od Stojana Aralice, Jovana Bijelića, Branka Šotre, Mirka Počuče, Antona Hutera, Franje Mraza, Koste Hakmana, do Olje Ivanjicki, Koste Bradića, Majde Kurnik, Nikole Graovca i mnogih drugih, pa sve do onih koji danas tu u miru svojih ateljea rade i stvaraju.

Ostaci u “rupi” – mestu gde je nekada bila Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu

Kako se na Kosančićevom vencu kućni brojevi povećavaju, tako se nastavlja i priča o znamenitostima ovog kraja. U ovoj ulici rodio se Mihailo Petrović – Mika Alas, a njegva bista stoji na malom platou ispred njegove rodne kuće. U ovoj ulici je nastalo i Prvo beogradsko pevačko društvo, a ambijentalnu celinu dopunjuju i Saborna crkva, Patrijaršija i Konak kneginje Ljubice o kojima će još biti reči.

Najavljena je nedavno obnova ovog dela grada. Kaldrma vapi za majstorima koji bi je zaštitili i prepakovali, kad padne kiša deo ulice je pod vodom, kada dođe leto, iz podzemnih kontejnera širi se neopisiva prljavština i neprijatni mirisi.Pre neku godinu stanari su tvrdili da se u tom grotlu od nekadašnje biblioteke pojavilo i nekoliko zmija. A pre nekoliko dana zapalio se krov na napuštenoj baraci u kojoj su se godinama unazad okupljali zgubidani, narkomani, beskućnici, a u poslednje vreme, priča se , i emigranti. Neke su fasade obnovljene pre desetak godina, a neke je debelo načeo zub vremena. Najavljuju se velike promene, zatvaranje saobraćaja u tom delu grada, obnova fasada, stvaranje kulturne i umetničke sredine gradnjom nove Gradske galerije na mestu pomenute barake… Koliko puta do sada je najavljivano nešto slično i ranije, možda još samo pamte lipe u ovoj ulici koje imaju naviku da sve cvetaju istog dana i da čitav kraj zamiriše omamljujuće. Možda zbog svih prethodnih, započetih,najavljenih pa nezapočetih obnova, stanari Kosančićevog venca uglavnom samo odmahnu rukom na pominjanje restauracije. Ipak, možda će ovog puta zaista i stvarno i Kosančićev venac vratiti stari sjaj. Mi mu to od srca želimo.

S.Spasić