Nenad Nikolić: Sačuvati tajnu i melanholiju ulice

Nenad Nikolić, likovni umetnik

Nenad Nikolić, likovni umetnik

Likovni umetnik Nenad Nikolić nedavno je održao samostalnu izložbu u Galeriji BLOK, pod nazivom “Omaž bloku broj 5”. Beograđanin, rođen 1952. godine, diplomirao je istoriju umetnosti, a bavi se slikarstvom, crtežom i grafikom Izlagao je na oko 30 samostalnih i oko 300 kolektivnih izložbi. Radio je i kao kustos Prodajne galerije Beograd.

Sa Nenadom Nikolićem razgovarali smo neposredno po završetku izložbe na kojoj je pored crteža izložio i zanimljivu instalaciju o Evropi i nama.

Pre nekoliko dana ste zatvorili samostalnu izložbu pod nazivom „Omaž bloku 5“. Pored same izložbe crteža kojom ste na neki način odali počast školskom bloku broj pet, kao i galeriji Blok u kojoj je izložba održana, u postavci u Galeriji Blok našle su se i neke neobične instalacije. One su činile deo izložbe i one govore o nama i o Evropi.
Tako je, prvi i možda najvažniji deo izložbe je mala retrospektiva mojih crteža i skica, a to je omaž bloku broj pet. Ovi radovi obuhvataju period od čak 50 godina, jer prvi crtež na toj izložbi je iz 1966. godine. To je omaž crtežu, skicama, pripremama za rad, a mnogi od tih crteža su po mišljenju mnogih a i mene samog neposredniji i zanimljiviji, jer govore neposrednije o nekom događanju u ruci, u duši onoga koji crta. Tako da je taj prvi deo izložbe „Omaž bloku broj 5“, a poklopio se lepo sa nazivom galerije BLOK u kojoj je izložba prikazana, u suštini bio klasična postavka. Mnogi umetnici prave male ili velike retrospektive i tako sam i ja napravio jedno malo sećanje na ono šta sam radio kada sam počeo da razmišljam o tome da budem likovni umetnik.
Drugi deo je jedna instalacija, koja može da deluje i moderno, mada su instalacije nešto što traje već sto godina, pa se i o instalaciji može govoriti kao nekoj klasičnoj umetnosti, s tim da sada dolazimo do nekih novih instalacija, post-post-modernih, koje možda mnogi ljudi još i ne razumeju. A ove moje instalacije su više te klasične, jasne i razumljive. Doneo sam svoj stari bicikl, koji koristim takođe jedno 30-40 godina, koji je jedna starudija kupljena negde u provinciji, možda je otet i od okupatora, ne znam, ali meni ga je prodao davno jedan čiča i ja ga vozim. E on je bio parkiran u galeriji jer mislim da bi tim biciklom zaista moglo da se stigne u bilo koju tačku sveta, pa i u tu Evropu, u kojoj se već nalazimo, ali nekako dugo ka njoj putujemo. U svakom slučaju, znamo i sami da smo evropski narod koji se nalazi između dve najveće civilizacije – grčke i rimske, tako da tako priklješteni između njih ne možemo reći da nismo u Evropi. Nismo mi ni u Aziji, ni u Africi, tu smo i deo smo Evrope, ali je druga stvar to što smo uvek i na nekoj razmeđi i imamo čak i neki dvojni karakter, što nije loše za umetnost. Imamo dosta dobrih i talentovanih umetnika, naravno, drugo je pitanje da li su i koliko oni priznati u svetu i kod nas i koliko su plaćeni i mogu li da od svog rada žive. Ali to je socijalna tema. Sa druge strane, za umetnost je možda i dobra jedna doza siromaštva, jedna doza dokolice, egzistencijalne ugroženosti, jer ako je neko suviše uljuljkan, stvara se neko isprazno slikarstvo, sentimentalno, prazno, nedovoljno vezano za život. Da se vratimo biciklu kojim možemo u Evropu, mislim da je to dobro jer je to jedno ekološko sredstvo, dakle to je naš doprinos ekologiji i antizagađenju Evrope, uklapamo se u ta pravila… Možda bi najlepše bilo otići peške u Evropu, ili na nekim taljigama, ili možda i na magarcu, kao Isus, samo da nas tamo ne razapnu na kraju… U okviru te instalacije, imao sam, u drugom uglu ka kome je uperen bicikl, jednu stolicu, prazne nogare, nekoliko praznih razbacanih blokova, neku plinsku bocu, jedno kuvalo za kafu, jedan stari kišobran… To predstavlja umetnika koji je stigao u Evropu i šta ga tamo čeka. A ne čeka ga mnogo toga i mislim da je možda bolje ipak ostati tu gde smo, graditi sebe u svojoj zemlji, u Evropi u kojoj već jesmo, nego tragati za tom Evropom u kojoj još nismo. Možda i Evropa nama zavidi na nečemu, na čistoj vodi, na manjem obimu posla, manjem zagađenju, većoj dokolici… Ceo taj možda lažni mit o Evropi je samo naš san.

Treba otići na nekoliko dana, nedelja, posetiti muzeje, galerije, koje Evropa ima i koji su divni, upoznati divne građevine, univerzitete, umetničke centre i sve što Evropa dobro ima, ali mislim da i kod nas može da se sve isto tako dobro i kvalitetno izgradi u samom čoveku. I možda da se sačuva duša. Jer, dovoljan je taj blok broj pet, mastilo, tuš, perce, to je dovoljno za stvaranje. A uz današnju tehnologiju, kada vi možete da bilo gde u svet pošaljete ono što ste nacrtali putem fotografije, te se granice brišu. Svi smo svet, svi smo i u Evropi i u Americi, i u Africi ako želimo.
U tom smislu, na mojoj instalaciji postoji i jedan pseudostilski stočić, kupljen na buvljaku, na kome stoji jedna šargarepa. Kako je trajala izložba, tako je i ta šargarepa uvela. To je ono izgleda što nas na tom putu čeka. Batinu ili štap uz šargarepu nisam prikazao.

NEnad Nikolic, Kosancicev venac 19

Tokom izložbe Kuća slikara u Manifestaciji “Muzeji Srbije, deset dana od 10 do 10”, Nenad NIkolić je u dvorištu Kuće slikara izložiio i svoje radove i publika je imala priliku da ih vidi i da se drući sa umetnikom


Batinu ima neko ko je tu odmah pored instalacije bio izložen, u vidu crteža?

Da, batinu, na jednom crtežu u klasičnom delu postavke, odmah tu gde je priča o Evropi i umetniku u Evropi, stoji Kraljević Marko, koji je poznati vazal između ostalog, koji je podržavao ulazak u vojne saveze sa velikim silama. I život je tako dao, a narod ga je opevao kao jedan izraz našeg duha, jer on je bio i prek i ljut, ali i pošten.

U tom delu galerije, mogli smo da vidimo i jednu naslovnu stranu bloka broj pet na kojoj je reprodukcija „Seobe Srba“ a ni to nije slučajno postavljeno u sred te „evropske priče“.

Ideja je za celu izložbu nekako je tako i došla. Kada se konkuriše za izložbu, danas uglavnom mora da se napravi i neko obrazloženje. I ja sam tako sedeo i pregledao neke svoje crteže i onda sam pred sobom video stari blok sa tom jednom divnom, zaista divnom naslovnom stranom sa reprodukcijom Paje Jovanovića, u jednom lepom tonu. Tako sam razmišljao koliko li je tako dece gledalo baš tu reprodukciju na korici bloka, i koliko ih je tako upamtilo tu sliku ili čak pokušavalo da je precrta, da je unutra nacrta… To mi je dalo ideju o Evropi i nama. Nije nam prvi put da hoćemo u Evropu, nije na kraju to samo naš san, seobe su oduvek postojale, seobe naroda postoje i danas i svedoci smo ovih najnovijih seoba iz Azije i Afrike, savremenog sveta, koji žudi za nekim boljitkom. Čitam u novinama da su se mnogi razočarali i da pokušavaju i da se vrate, jer tamo kuda odu i ne čeka ih ništa posebno, mnogi su u nekim prihvatnim centrima, to nije boljitak. Tako isto su prošli i ljudi u ranijim seobama, i kad je bila Seoba Srba, i sebe Slovena, ili Gota, Vandala… Uvek je bilo i uvek će biti seoba.
Tako sam ja postavio instalaciju, a moram priznati, taj moj bicikl je privlačio pažnju prolaznika, pa i dece, koja su vukla roditelje da uđu da ga vide, a onda kad već uđu zbog bicikla, pogledaju i ostatak izložbe. I primetio sam dok sam dežurao u galeriji, nije ulazilo nešto mnogo ljudi ali oni koji su dolazili, ostajali su unutra duže nego što su i sami planirali. Pa su se na neke crteže vraćali više puta, razmišljali o njima i obraćali mi se…

Da li mislite da su za takav odnos publike delom zaslužni i ti naslovi i zapisi, dopisi, podnaslovi, koje stavljate na crteže, ponešto na latinskom, nekad nešto na izmišljenom jeziku, ponešto i iz mitologije…

NEnad Nikolić, Trijumf svetog Dona Serbskoga, crtež

Nenad Nikolić, Trijumf svetog Dona Serbskoga, crtež

Lepo ste to primetili. Po obrazovanju ja sam istoričar umetnosti. I kada sam to upisao, svi su me pitali šta će mi to, da je to fakultet za fine dame, da ja treba da idem u inženjere, pravnike… A ja sam odgovarao da me je jednostavno zanimalo šta se to dešavalo u umetnosti, a da nikad sam to ne bih pročitao, nego će me neko naterati da to naučim, iščitam, upamtim, pa ako dobijem i neku diplomu i zaposlim se još eto i neke koristi od tog znanja. Tako sam ja istoriji umetnosti pristupio na jedan duhovit način, pomalo i sarkastično, a sve što sam slušao bilo mi je toliko zanimljivo i iznenađujuće, da sam prosto upijao. Shvatio sam u stvari koliko je to sve povezano, koliko postoji jedna vertikala prošlosti, i koliko smo mi danas vezani za prošlost, iako smo kao savremeni ljudi. Tako sam primetio i ta dva evropska pisma – latinsko i staro grčko. A strašno volim sadržaj, ne ide mi apstraktna umetnost i ne razumem je previše, i mada to zvuči staromodno, ja volim priču, volim taj sadržaj. Tako da u svakoj slici volim da vidim tu priču, zato volim stare holandske majstore, volim renesansu. A šta su bile priče tu? Ili je vezano za Bibliju ili su u pitanju mitovi. A mitovi su bajke. To je jedno detinjstvo čovečanstva. Pa i biblijske priče su bajke koje možemo da slušamo bezbroj puta, i da dobro uvek pobedi nad zlom, i da se u nekom trenutku uplašimo te aždaje, a i da ona posle bude savladana i tako dalje. Onda sam ja počeo da zapisujem i kod svojih crteža. Čim nacrtam neki mit ili biblijsku scenu, ili bajku, stvori mi se misao šta ja tu vidim. I to je neko davanje naslova gde se vidi da sam ja spojio više stvari u jedno. Na primer, napišem Sveti Andreja sa kompleksom Svetog Sebastijana, pošto je izboden strelama kao Sebastijan. Ili tako spajam nespojive – Don Kihot ubija aždaju. Ili na primer „Srpsko govedo“. Hteo sam da naslikam nekog bika, ili neku otmicu Evrope, pa je ispalo neko čudno govedo pa sam ga tako nazvao, pošto mi Srbi imamo i čudne životinje i bića i čudan pogled na svet. Na primer, često crtam neka bića, kao neke kornjače, oklopnjače, ali na tom oklopu, kao na štitu oni nose srpski grb sa ocilima. Nije to nacionalizam, nego taj drevni znak koji imamo na grbu, ta ocila, krst, ta simetrija, strašno me privlače. I tako, opet kroz razmišljanje gde smo i ko smo, da li smo ta Evropa, da li smo neki istočnjaci, šta smo, rešio sam da kada potpisujem za Zapad, stavljam ime na latinskom „Nenadus Magnus“ Nenad Veliki, a kada se potpisujem za Istok, onda sam „Nenad rab grešni“. Možda sam tako podsvesno napravio i jednu podelu – ejr eto, ja sam grešan, ali sam i duhovno biće.. Ta Vizantija u nama živi i ta duhovnost se čita kroz „rab grešni“. A ovamo, gledano sa zapadne strane, tamo sam neki ponositi, Magnus, neki koji teži za počastima, novcem. Jer tamo je kultura novca, vlasti, zapovedanja ljudima je takva. Istok u nama nekako nas okreće toj monaškoj smernosti, možda nas je sama situacija dovevla do toga, jer smo relativno siromašni, ali nekako mi se čini kao da smo namerno takvi, mi praktično kao ljudi želimo da budemo jednostavni i nemamo mnogo zahteva. Ovi koji imitiraju taj zapadni model često u tome ne izdrže nego puknu. Hoće previše, hoće trospratne kuće, mnogo novca, a onda to ne uspeju, a zar nije bolje da se napravi prizemna jednostavna kuća pa da se ona i završi, nego da uvek ostaje nezavršena ogromna građevina zbog koje se čovek muči čitavog života. To je jedan izvestan nedostatak hedonizma i namerno od sebe pravljenje žrtve jednog sistema.

Shvatam da ste zagovornik toga da treba ipak ostati u svojoj zemlji i potruditi se tu gde smo…
Iskreno ću reći, ja obožavam da putujem i dosta sam putovao i uvek sam se vraćao. Ako neko želi da putuje, a pogotovo mlad čovek, treba da ide, i ako mu tamo pruže neke odlične uslove za rad, pa mu kažu „vi ste odličan stručnjak, nama takav treba“, pa se onda još i zaljubi tamo negde, i pomalo zaboravi na ovo ovde, treba da ostane. Što da ne. Zar nisu mnogi naši književnici i slikari došli iz nekog hercegovačkog sela ili sa juga Srbije došli u Beograd, pa tu postali nešto važno. I njima je to bio uspeh. Opet, i među njima nekome nije to dovoljno pa mu je i Beograd ništa, pa bi da postane slavan možda u Parizu. I tako uvek ima neka druga tačka gde niste. Tu nema kraja. Možda treba ipak probati pa uživati u bogatstvu ovdašnje klime i ovdašnjeg slučaja koji vas je tu postavio. Život je jedinstven i treba ga proživeti uz uživanje koliko se može. Za mene to podrazumeva crtanje, čitanje dobrih knjiga, gledanje dobrih filmova, slupanje dobre muzike. Dakle, smatram da umetnost može da nam pruži i to besplatno sva ta vrhunska uživanja, u kojima mogu da uživam ja isto koliko i princ Čarls ili bilo ko drugi na svetu. Ako ste zainteresovani za umetnost, možete komunicirati sa vrhunskim umetnicima sveta i svih epoha. Kao što je Olja Ivanjicki govorila da komunicira sa Leonardom. A za mene je to na primer Direr, jer čim vidim neki njegov crtež, ja poželim i da sam nešto radim, dobijem volju da na neki način komuniciram, da li tako što ću probati da radim nešto kao on ili da ga bolje razumem. Znači, i škola i roditelji bi trebalo mladima da daju takve putokaze, da nešto treba raditi u životu, ali da je umetnost ta koja može da omogući komunikaciju sa univerzumom koji je bio i koji će biti. Ne mora mlad čovek da se sam bavi umetnošću ali može da je konzumira i na taj način postane deo velikog duhovnog sveta koji je divan i nenadmašan.

Tokom izložbe KUĆA SLIKARA, Nenad Nikolić je u dvorištu dočekivao publiku okružen svojim radovima.

Tokom izložbe KUĆA SLIKARA, Nenad Nikolić je u dvorištu dočekivao publiku okružen svojim radovima.

Pomenuli ste Olju, da pomenemo i Kosančićev venac 19. Važ život i stvaralaštvo vezani su za Kosančićev venac, i kao stanara Kuće slikara a kao kustosa Prodajne galerije Beograd. Šta je za Vas Kosančićev venac?

Kosančićev venac je jedno čudo neviđeno. To je jedna zanimljiva lokacija u centru Beograda, ponekad kažem „selo u centru grada“, gde se možete odmoriti od gradske vreve. On ima staru kaldrmu, dosta zelenila, miran ambijent koji ima stare kuće, stara dvorišta, divan pogled na Savu i Panonsku niziju. Praktično, na tom praistorijskom grebenu osećate tu vibraciju prohujalih vremena. Kada sednem u dvorište, osećam da su tu vekovima postojali neki ljudi, da su oni znali da odaberu najbolji pogled, možda su bili malo jači od ostalih, neki plemići, vojskovođe, imperatori, umetnici, garantovano neki filozofi… Nije čudo da su Turci onaj deo Kalemegdana kod Pobednika nazvali „breg za razmišljanje“. A Kosančićev venac je jedna vrsta produžetka Kalemegdana. I ta zgrada, Kuća slikara kako je zovemo, pravo je blago ove ambijentalne celine. Ona je sagrađena najverovatnije krajem 19. veka. Bila je i štamparija i služila za razne poslove a onda su tu u jednom trenutku naseljeni umetnicii to tako traje evo sedamdeset godina. I ti umetnici su zaista ostavili svoj trag ne samo na kući već na čitavu ambijentalnu celinu. Tu je bilo raznih umetnika, onih koji su bili slavni i onih koji su voleli da stvaraju tiho, kontemplatino, u miru svojih ateljea. Neki su toliko bili tihi da i danas ponekad pomislim da su još tu.. To je jedan rudnik llikovne umetnosti kojim bi trebalo da se pozabave istoričari umetnosti, gde može da se dođe, da se istražuje, da se pita. Ovo govorim kao neko ko jeste istoričar umetnosti ali ne i istraživa, jer sam ja uvek želeo da budem slikar, ali me je maka molila da ne odem na Akademiju, da ne bih postao klošar koji spava ispo mosta, pa sam tako zaobilaznim putem – preko istorije umetnosti u stvari ušao u umetnost. Ali istoričari umetnosti istraživači, ovde na Kosančićevom vencu bi mogli dosta toga da prouče, istraže i saznaju. Dok sam radio kao kustos u Prodajnoj galeriji, stalno sam crtao i tako sam se družio i sa mnogim umetnicima koji su iz kuće silazili dole u galeriju i razgovarali sa mnom, a povremeno bacali pogled na ono što ja crtam, pa su mi i davali savete „ovde udari jaču senku“, „ovo malo šrafiraj“, tako da sam imao kao malu slobodnu likovnu akademiju na poslu, gde sam u druženju sa umetnicima dobijao od njih i savete i smernice za svoj rad. Na primer, sećam se jedna starija slikarka, koja je i dobro prodavala i koja je dosta izlagala, kada sam dao neki rad za izložbu pa je on odbijen, rekla mi je „Nenade, nemojte se uopšte nervirati, koliko su puta mene odbili…“ Silazili su dole Olja Ivanjicki, Kosta Bradić, Ilija Kostov, voleo je da dođe Marklen Mosijenko koji je voleo da priča o filozofiji. Sa njim sam uvek diskutovao o Platonu, Aristotelu… I tako sam primetio da je jako jako obrazovan u tom smislu, a da ga mnogi ljudi čak i potcenjuju misleći da je tako jedan realistički slikar i to je to. A gledajući te vedute Beograda, u izmaglici, shvatao sam da je on imao jedan utopistički pogled na Beograd. I tako sam shvatio da ti kako se kaže „mali“ slikari, ti koji ostanu donekle nepoznati, u stvari posle sto dvesta godina izrone iz zaborava i onda neki novi ljudi shvate kakvo je to bogatstvo bilo i kakva ličnost i umetnik. Imate Šardena koji je radio mrtve prirode, ili Vatoa, koji su bili na primer neko vreme zaboravljeni a posle sto godina su isplivali, neki istoričari su ih otkrili i shvatili da su to najveći talenti svog vremena. Da pomenem iz Kuće slikara i druge slikare, tu je bio Aca Tomašević, koji je radio divvne mozaike u vizantijskom stilu, tu je bio Mirko Počuča, Hodžić i mnogi drugi. A ja živim u dvorištu, gde sam od stare šupe napravio svoj prostor. Koristim i dvorište i prva komšinica iz dvorišta bila mi je Olja Ivanjicki. Često smo se viđali, gledali šta ko radi, razgovarali, nismo se družili intenzivno. Olja je bila uvek okružena mnogih obožavaocima, prijateljima, ljudima koji su voleli da dođu, a ja sam uvek u mom delu dvorišta nešto radio, rezao grafike… Taj kontrast različitih sudbina u kući, umetnika, životnih priča, bio je uvek veoma zanimljiv.
Najavljuje se obnova Kosančićevog venca, sređivanje ulice, fasada, osnivanje jedne Gradske galerije… Da li bi Kosančićev venac 19 trebalo da ostane ono što je i sada, umetnička kuća?
Smatram da je jako bitno da se očuva ambijent ovakav kakav je, govorim ovo i kao umetnik i kao Evropejac i kao neko ko je proputovao malo. Naravno, da se srede fasade, da se možda malo umanji saobraćaj, da se sve to sredi ali da ostane to što jeste.

Postoji bojazan da se isključivanjem saobraćaja iz ove ulice i pretvaranjem u pešačku zonu Kosančićevog venca može dogoditi da dobijemo još jednu Skadarliju?
Potpuno zatvaranje za saobraćaj je opasno, jer to je kod nas tako. Taj neautobilski deo grada se na kraju kod nas uvek pretvara u raj za ugostitelje i za razne držače bašta, za skupe kafe i kupove… Tako se dobija jedan veliki restoran na otvorenom, jedan veliki vašar, to nikako ne sme da se dozvoli. Mora da se sačuva, evo citiraću naziv jedne De Kirikove slike, „Tajna i melanholija ulice“. To je jedan divan naziv slike, koji bi trebalo da svi urbanisti drže u svojim kancelarijama, kao natpis. Evo, ja sam voleo da idem tramvajem na Voždovac, koji je dok nisu nikle ove nove zgrade, bio tako pitoreskan kao ona sela gde vode turiste van Beča ili Minhena. Novi urbanisti i investitori kupuju te stare kuće u bloku i zidaju odvratne višespratnice. A taj Voždovac, sa koga je i Vožd krenuo, i gde je doskoro, čini mi se, bila i najstarija kovačnica u gradu, polako je uništen i melanholija te ulice takođe, Vojvode Stepe, treba da se sačuva. Kao kod primorskih gradova, koji imaju svoje kamene ulice koje su nastajale prirodnim putem. Što se tiče Kosančićevog venca, čuo sam da hoće da ga na neki način spoje sa Karađorđevom,ali mislim da sam Kosančićev venac ne treba drastično menjati, treba ga sačuvati, a Karađorđeva može  da bude jedna vrsta rive, ili kao neko staro srednjovekovno pristanište. Da se poploča i siđe na reku, da se poprave zgrade a lokali da se pretvore u male suvenirnice, ili radnje sa umetničkim zanatima, da se zanatski deo spusti na reku i turisti koji dolaze brodovima imali bi priliku da vide nešto od našeg umetničkog nasleđa. Despot Stefan Lazarević je čak dok je vladao Beogradom ukinuo porez da bi privukao zaatlije u Donji grad, i tako je donji deo njegovog grada imao vrlo živ taj zanatski deo.

Da za kraj pomenemo i jedan Vaš letnji plan, vezan pomalo opet za izlaganje. Tokom izložbe koja je nedavno održana u samoj Kući slikara a koja je prvi put predstavila tu kuću kao mesto okupljanja umetnika tokom 70 godina,Vi ste u hodnicima Kuće slikara, u donjem delu kuće i u dvorištu izložili i deo svojih grafika i crteža. To je bila jedna spontana postavka, da tako kažemo, koja je lepo išla uz izložbu koja je govorila o istorijatu Kuće slikara. Rekli ste mi da imate ideju i da tako nešto ponovite tokom leta, da opet u Kući slikara i u dvorištu gde je Vaš atelje omogućite slučajnim posetiocima, namernicima ili turistima kojih je leti pun Beograd, da vide opet nešto iz Vašeg umetničkog opusa?

Mislim da je to dobra ideja, to druženje umetnika sa publikom. Nešto mi je palo na pamet da izložbu koju sam upravo vratio iz Galerije Blok nekako izložim u hodnicima Kuće slikara. A pošto je naša izložba o Kući slikara, kao jedan pomak u sećanju i podsećanju na ljude koji su prošli kroz Kuću slikara, bila jako dobro posećena, zanimljivo bi bilo pozvati ljude da ponovo dođu, da se druže sa umetnicima koji su tu, da posete umetničke prostore i vide šta mi tu radimo. Poseta Kosančićevom vencu svakako je kao neki put u prošlost, tu je u blizini Konak kneginje Ljubice, tu je Saborna crkva, Patrijaršija, a tu preko puta naše Kuće slikara su ostaci i bombardovane Narodne biblioteke, koja je 6. aprila srušena jednom jedinom namenski bačenom bombom. Dakle, Kosančićev venac je svakako jedno živo sećanje, jedna celiina koja pruža poseban ugođaj, a umetnici Kosančićevog venca rado dočekuju posetioce i imaju šta i da pokažu.

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *