Dijana Kožović: Izložba u ateljeu

Iako u Beogradu postoji “Noć otvorenih ateljea“, kada likovni umetnici otvore vrata svojih radnih prostora za publiku, nije uobičajena praksa da umetnik svoju samostalnu izložbu publici predstavi u svom ateljeu. Ljubitelji umetnosti uglavnom susreću umetnička dela i umetnike u galerijama, dok atelje ostaje pomalo mistični prostor stvaraoca u koji samo retki imaju priliku da uđu i naruše onaj kreativni red ili haos, kako kod koga, gde umetnost nastaje. Atelje je prostor posebnog mirisa, zvuka i tišine. To je ono mesto u kome se umetnik ispoveda sebi, promišlja i stvara, slika i briše, prepravlja i savlađuje delo, do trenutka kada ono bude spremno za izlazak pred publiku.

Da atelje može biti i izložbeni prostor, i prostor druženja i saznavanja, pokazuje nam ovih dana umetnica DIJANA KOŽOVIĆ koja je organizovala samostalnu izložbu upravo u svom radnom prostoru, u ateljeu na Kosančićevom vencu 19, u čuvenoj „Kući slikara“. Do 15. decembra, svakog dana od 12 do 20 časova, Dijana Kožović rado dočekuje prijatelje i znatiželjnike, ljubitelje umetnosti i druge umetnike, koji na ovaj način mogu da se upoznaju sa njenim najnovijim radovima.

Dijana Kožović rođena je u Beogradu. Završila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 1978, u klasi profesora Mladena Srbinovića. Magistrirala je 1980. godine na istom fakultetu, u klasi profesora Dragana Lubarde. Član je ULUS-a od 1980. godine. Godine 1992. boravila je u Rimu osam meseci, kao stipendista Ministarstva inostranih poslova Italije. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je više nagrada: 1976. Nagrada Univerziteta umetnosti Beograd, 1982, Nagrada Prve jugoslovenske kolonije, Ivanjica, 1991, Druga nagrada Likovnog susreta, Subotica, 2002, Druga nagrada kolonije u Smederevu.

Dijana Kožović, Cveće na zidu

Izložba na Kosančićevom vencu je otvorena pre nekoliko dana i trajaće do 15. decembra. Kakav je koncept ove Vaše izložbe u Ateljeu?

Htela sam da prikažem svoje nove radove, koje sam radila po prirodi. Ovo je prvi put da izlažem ovako, u svom ateljeu, a radovi naprotiv, nisu nastali u ateljeu, već na reci, na Dunavu. Motivi su iz prirode, životinje, cveće, pejzaži ljudi. Slikala sam na reci, mada me je vreme malo sprečilo, ali eto, na priimer, slikala sam labudove, oni su došli, ja sam ih videla i volela sam to da zabeležim.

Kakav je odjek u ova prva dva tri dana od otvaranja?

Praktično se još i ne zna da sam otvorila izložbu, jer ja sam prvo zvala moje prijatelje da vide slike, neki od njih nikad nisu bili u ateljeu iako se godinama družimo. Htela sam da vide atelje u najboljem izdanju, dok je u njemu izložba i sve se lepo vidi.

Kakve su reakcije na to da imaju priliku da u ateljeu mogu da vide i slike ali verovatno i nešto više od toga?

To su ljudi koji mene dobro poznaju, i koji znaju moj rad. Među njima je bila i istoričarka umetnosti, pa su tako, došli da vide kako se to sve kreće. I rekli su mi da sve ide uzlaznom linijom.

Nedavno ste održali i samostalnu izložbu u Galeriji Kolarčeve zadužbine, koja je bila dosta posećena.

Bila je dobro posećena, to je prometno mesto, između fakulteta i Kolarčeve zadužbine, to je trasa kuda prolaze intelektualci. Reakcije su razliite, ljudi su različiti, nekome se nešto sviđa, nekome ne, nekome je monotono. Jedan posetilac mi je, na primer, napisao: „sve s ti iste postavke mrtve prirode“. To sam uvažila. To je bila jedina negativna kritika, ostale su bile pohvalne, ali ta mi je bila najinteresantnija jer mi je ukazala na nešto, možda na neki propust.

Dijana Kožović, Dorćol

Vaš atelje se nalazi na Kosančićevom vencu 19, u kući koja je poznata kao „kuća slikara“?

Da već petnaest godina sam u ateljeu na Kosančićevom vencu 19, evo 4. februara biće tačno 15 godina. A inače, kad se pomene ova „kuća slikara“ uvek se govorilo – tamo gde živi Olja Ivanjicki, tako su ljudi prepozavali ovu kuću. Tako se govorilo da se objasni gde je atelje. Ili, „preko puta srušene Narodne biblioteke“.

Da li Vam se čini da je kuća izgubila nešto od svog sjaja?

Kuća je mnogo izgubila, naročito otkako je umrla Olja Ivanjicki. Nekako, kao da više niko ne dolazi.

Pored Olje, tu i drugi slikari imaju ateljee…

Ima i drugih slikara, ali nema takve medijske zvezde kakva je ona bila, i takvog magneta koji je privlačio publiku. To je istina. Ima dobrih slikara, koji su povučeni pa kod njih dolazi tako par prijatelja, ali ona je bila zvezda kod koje su svi dolazili.

Postoji inicijativa da se „kuća umetnika“ malo pokrene, da ponovo oživi.

Ovo je jedan od takvih pokušaja. Da dođu i oni ljudi koji nikad nisu bili u ateljeu nekog slikara.

Možda bi mogli da se pozovu i drugi slikari iz kuće pozovu da na ovaj način otvore svoje ateljee i da privuku novu publiku, ali i da skrenu pažnju na ovu posebni „koloniju“ umetnika koja se ovde okuplja pola veka?

Da, to bi bilo lepo, na primer, umetnici koji su tu mogli bi da jednog dana naprave na primer dan nekog od onih koji više nisu tu, da se osmisli dan otvorenih ateljea u čast na primer Olje Ivanjicki, Nikole Graovca, Hutera, Počuče, Gordane Jovanović, Ćirića, Živka Stojsavljevića, Duška Ristića, Branka Stankovića, Majde Kurnik, Koste Bradića,  svih onih koji su tu bili. Kroz ovu kuću je prošlo mnogo umetnika, čak i oni koji su imali kasnije atelje na drugoj nekoj lokaciji, bar su nakratko ovde bili i prošli kroz ovu kuću. Oni koji su tu, mada ih je malo, jer je pola ateljea pusto, mogli bi da nešto na taj način urade. A danas smo tu Mira Jovanović, Marklen Mosjenko, Nevenka Stojsavljević, Ljubica Mrkalj, Branko Manojlović, Ilija Kostov, Zoran Purić, Zoran Popović, Mirjana Krstevska i ja.

Dijana Kožović, Izložba u ateljeu, decembar 2015.

Ovom izložbom dotakli ste život na reci, pomenuli ste da ste slikali na reci. To je jedno stalno vraćanje na vodu, zar ne, i nas a i grada. Kako Vam izgleda to vraćanje grada na reku, ideja Beograda na vodi?

Ono što sam videla i što je dosad urađeno, a to je promenada, napravljeno je fenomenalno i meni se dopada. A smatram da je vraćanje Beograda vodi sasvim prirodna stvar. A videćemo kako će dalje to izgledati. Ipak, povratak na reku zavisi dosta od nas samih, kako se mi odnosimo prema našim rekama, koliko ih prljamo, koliko čuvamo, koliko idemo na reku.

Tokom školovanja i kasnije, družili ste se sa umetnicima. Da li ste imali priliku da uđete u nečiji atelje, i šta je značila mladom umetniku takva prilika?

Meni je to mnogo značilo. Na primer, imala sam priliku da uđem u atelje Bore Iljovskog. Tamo sam videla kako on u metalnim kanticama od pašteta meša pigmente i traži ton. To sam zapamtila za ceo život. Tada sam imala dvadeset neku godinu, a to je bio jedan od najlepših ateljea u gradu, bio je dvorski atelje. Bora je bio divan slikar i zaista mi je mnogo značilo. Drugi atelje u koji sam ušla bio je atelje Đorđija Crnčevića na Sajmištu. Kad sam došla na Kosančićev venac, vrata su mi otvorile Rada Graovac i jednom prilikom Gordana Tomašević.

Kosančićev venac je inače bio jedno mesto o kom smo svi sanjali. Jednog dana, bio je sneg i bila je zima, i trebalo je da Vesa i ja putujemo u koliniju na jug Srbije, taman se otvarala kolonia u Lukovskoj banji. Ali, bila je jaka zima i putevi su bili zavejani i mi nismo otišli. Sedeli smo kod kuće i u nekom trenutku je zazvonio telefon, javio se Zoran Popović, tada predsednik komisije za dodelu ateljea i pitao me da li hoću atelje na Kosančićevom vencu. Odmah sam rekla da hoću. Nema vodu, nema kupatilo, samo 20 kvadrata, nema veze, hoću. Čekali smo mesec dana da uđemo u atelje, i svaki dan smo brojali korake, od mog stana na Dorćolu do ateljea, i gledali na prozor ateljea da neko nije ušao. Kad sam ušla u atelje, bila sam jako srećna. Pevali smo i tako. I danas pamtim datum, 4. februar 2000. godine kad sam ušla u atelje. I prvo sam kupila mimoze i stavila u prozor.

Dijana Kožovć, Ptice

Pominjete Vesu. Da kažemo za čitaoce – radi se o Vesi Draškoviću, umetniku.

Da, Vesa Drašković, slikar

Jeste li delili atelje na Kosančićevom vencu?

Ponekad smo delili, ja sam tu radila akvarele, a on je slikao na reci, pa je posle toga dolazio ovde. Nekad je i tu slikao. A što se ateljea tiče, pre mene je u njemu bio Dušan Mišković, a pre njega Frano Mraz. Posle rata su u ovoj kući bili mnogi poznati umetnici, čak i Peđa Milosavljević, Lubarda, kratko, ali su ipak bili tu… Ova kuća pamti dosta šteta je da se zaboravljaju ljudi koji su kroz nju prošli i u njoj stvarali.

S.Spasić