Silvana Hadži-Đokić: Čuda su nam potrebnija nego ikad

Silvana Hadži Đokić

Silvana Hadži-Đokić na premijeri monodrame Carica Jelena u Narodnom pozorištu u Beogradu, 5.10. 2013.

Silvana Hadži-Đokić je književnica koja je svojim romanima (a do sada je objavila tri) razgrnula istorijske koprene koje su prikrivale istinite činjenice. Tragajući za istinom napisala je uzbudljive romane Carica Irina, Naustice Brankovića i najnoviji, Zlatno doba, koji je privukao veliku pažnju i ušao u najuži izbor najboljih romana po oceni žirija NIN-ove nagrade. Konačnu odluku žirija saznaćemo 13. januara 2014. godine, a do tada, predstavljamo vam književnicu Silvanu Hadži-Đokić koja za svoje delo kaže i ovo:

“Oslobođena od demona istorijske fantastike i bolesne, savremene mašte koja se temelji na lažima, poluistinama i izmišljenim temama, konačno sam izabrala pravi način, tehniku i ideju: istinu, pa makar ona bila i fragmentarna.” 

“Istina za kojom tragam nema volumen, opseg i kvantitet. Njen kvalitet je isti bez obzira na koordinate, dimenzije i namere pripovedača. I to je sve što imam da poručim svom budućem čitaocu!” 

 Roman Zlatno doba je Vaš treći roman, posle Carice Irine i Naustica Brankovića. Čini se da je istorijski roman, sa novim pristupom za koji kažete da je oslobođen demona istorijske fantastike, Vaše opredeljenje?

Vremenom sam uspela da pobijem sebe samu. Pišući svoje romane sazrevala sam poput vina u zaboravljenoj bačvi. Smatrala sam da je sama rekonstrukcija istorije detektivski posao, kompleksan, prepun izazova, uzbuđenja i neslućenih dubina,  kakve ne može da iskleše epska fantastika, čak ni najgenijalnija ljudska uobrazilja. Život se pokazivao čudesnijim od mašte. Irinin muž, Lav Hazar, progonitelj ikona, pao je mrtav ispred hrama, obolevši od crnog prišta – pred očevicima je pocrneo kao ugarak! Slučajevi travestije, prerušavanja žena u muškarce, zabeleženi su u monaškim hronikama. Vreme Haruna Al Rašida i Karla Velikog koji je prvo prosio udovicu romejskog cara, caricu Irinu, a potom, odbijen, rešio da rascepi jedinstveno carstvo, stvorivši prototip današnje Evrope, nekanonski, uz pomoć rimskog pape, koji je iako jedan među petoricom jednakih, krunisao mimo svih crkvenih pravila, svog mecenu za Zapadnog rimskog cara. Karlo Veliki, Irinin savremenik je narušio jedinstvo sveta, pa iako ga Vizantija i romejska vaseljena u njegovo vreme nije priznavala, potomci su mu dali moć i kredibilitet kakve nije za života imao, kako bi mogli da ostvare sopstvene ambicije. U Carici Irini od oko 150 istorijskih likova, samo je jedan izmišljen –Makarije, Irinin tutor, koji je iz Atine dovodi u carsku palatu. Naustice Brankovića su još kompleksnije štivo, kako u pogledu broja likova, tako i po vremenskom periodu koji obrađuju, tako da po mišljenju jednog njihovog tumača, liče na Homerove spevove, a po mom mnenju na tok nepregledne norveške sage. Brankovići, naša najveća srpska gospoda, kako ih je nazvao akademik Momčilo Spremić, bili bi izvrstan materijal za stvaranje autentične domaće serije o našoj istoriji od kralja Stefana Dečanskog, seoba Srba u Austrougarsku, do sremskih despota… Mi smo narod koji, iako ima visoko mišljenje o sebi, nema filmovan prikaz ni o našem rodonačelniku Svetom Savi. Ni u edukativne svrhe. Naustice Brankovića govore o zlosrećnoj porodici koja je pored pet svetitelja koje je iznedrila i dalje smatrana izdajničkom zbog kasnijih falsifikata i sveopšteg neznanja. Zlatno doba doseže još dalje, do stvaranja hrišćanske civilizacije. Pokazuje da je kanonizacija i hristijanizacija predstavljala surov proces u kojem su stradali nevini. Bilo je i kolateralne štete. U međuvremenu, mukotrpan istraživački posao rezervisan za rad u bibliotekama i arhivama, zamenio je čarobnjak – internet, najbolji asistent koga smo mogli da zamislimo. Moj istraživački posao se u jednom trenutku prepolovio, tako da se moja fascinacija istorijom u Zlatnom dobu dopunila fascinacijom sadašnjicom, realnim ali i virtuelnim svetom. Pitam se šta je sledeće? Uskoro možda – SF?

Silvana Hadži Đokić - Zatno doba

Roman Zlatno doba, Interpress i Tema, 2013.

Da li poplava romana koji obrađuju istorijske teme, ne oslanjajući se na činjenice već temeljeći se na mašti trilersko-dramskih zapleta, horora i fantastike,  odnosi pobedu nad istorijskim romanom koji se temelji na istraživanjima i činjenicama, na tumačenju određenih nedoumica koje nam je istorija ostavila?

Široko je polje i raznovrsna bašta Božija. Ima mesta za sve. Vreme sudi i presuđuje. Nemam ništa protiv popularnih žanrova: fantazmagorija, trilera, krimića, putopisnih i psiholoških romana. Nerviraju me samo logoreični pisci, koji zapravo nemaju šta da kažu.

 Roman Zlatno doba je savremeni roman koji seže daleko u prošlost, u vreme cara Konstantina i carice Jelene, ali sa neočekivanim uplivom u 21. vek, u savremenu priču, u mozaik mnogih slika sadašnjeg i prošlog. Koliko je bilo teško uklopiti u mozaik sve slike koje Zlatno doba donosi?

Uopšte nije bilo teško. Meni je pisanje ljubav, zabava i akcija. Želela sam da stavim u isti prostor i vreme Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu, skinheda Vanju, ljudski ološ, nasilnika i nevernika, koji se transformiše pojavom čuda, kao tanana harfa pod rukama svetiteljke, u preobraćenika, sveštenika i moralnog čoveka. Htela sam da ohrabrim čitave izgubljene generacije današnjice da svako može da se preobrati i preobrazi, bez obzira na težinu grehova, jer što je veći grešnik – čudo je veličanstvenije – ali, pri tome ništa se ne može oprostiti bez pokajanja. Zar Hristos nije rekao Mariji Magdaleni „Idi, i od sada više ne greši“. Hrišćanstvo je stvoreno zbog najcrnjih grešnika. Oni su poslastica na trpezi Gospodnjoj.

 Okosnica romana Zlatno doba, koja pokreće savremenu radnju, je čudo i pojava čuda. Da li su nam čuda danas možda potrebnija nego ikada?

Zlatno doba započinje pojavom čuda u današnjem Beogradu. Čuda su nam potrebnija nego ikada. Zamislila sam ih kao Blagovest u paklu i tamnici površnog, opcionalnog i mogućeg. Iskonska vera, pre ustanovljenja hrišćanske civilizacije, nije se mnogo razlikovala od današnje. I tada su se ljudi delili na one koji veruju u čuda i one koji ih ismevaju, kritikuju ili negiraju.

Tokom vekova, čini se da smo se dosta pogubili u sopstvenoj istoriji, da smo ispustili konce u sećanju i da nam se to stalno obija o glavu. U poslednje vreme vode se nove polemike o Prvom svetskom ratu. A kako je prošla ona dalja istorija, na primer istorija rimskog doba na tlu Srbije?

Nisam stručnjak za rimski period, ali za period kasne antike i ranog hrišćanstva jesam. Postala sam pišući Zlatno doba. Zato mi je bilo besmisleno da se centralna proslava 1700 godina Milanskog edikta odvija u Viminacijumu, koji nije bio ničim vezan za Konstantina, ukoliko u njemu na proputovanju, nije zamenio umornog konja… Dok Sirmijum, Serdika, Nais, odnosno Medijana bivaju stavljeni u zadnji plan. Kao da su gurnuti pod tepih. Rekonstrukcija Medijane nije završena i za to niko ne odgovara. Čak ni moralno.

Silvana Hadži-Đokić

Silvana Hadži-Đokić,foto: iz privatne arhive

U romanu Zlatno doba pominje se i proslava 1700 godina Milanskog edikta. Jedna junakinja tvrdi da je trebalo da budemo predvodnici ove proslave, ali da smo i tu zakasnili. Za samu proslavu 1700 godina Milanskog edikta izvedena je i monodrama Carica Jelena u Narodnom pozorištu u Beogradu urađena po motivima Vašeg romana Zlatno doba?

Trebalo je da proslavimo 1.700 godina od rođenja Konstantina Velikog, ali to su bile godine komunizma, i niko se nije usudio od velikih bogoslova, zato što su mnogi trunuli u zatvorima, izbeglištvu ili kućnom (čitaj manastirskom) pritvoru da predloži vlastima, političkim komesarima, drugovima i drugaricama nešto ovako nazadno i rušilačko sedamdesetih godina prošlog veka. Osvrnula sam se na prethodni veliki jubilej Milanskog edikta kod nas, nakon Balkanskih ratova, kada je 1.600 godišnjica obeležena skromno, samo u crkvenim krugovima i trajala je jedan dan! 2006. godine u Velikoj Britaniji, u gradu Jorku, gde je Konstantin  uzdignut za cara, obeležena je 1.700-ta godišnjica, dok je 5 godina kasnije u gradu Triru, 2011. obeleženo 1.700 godina od petogodišnjice Konstantinove vlasti i 1.950 godina postojanja ovog grada kome je i sam Konstantin slavio 250-godišnjicu.

Monodramu Carica Jelena sam uradila po motivima svog romana, ali, nisam htela da idem linijom manjeg otpora, niti da koristim copy-paste tehnologiju, već sam odlučila da je za potrebe scenskog izvođenja iznova, potpuno različito, ali takođe po mom mišljenju veoma uspešno, napišem. Ne treba da kažem da na premijeri u Narodnom pozorištu NIKO od crkvenih, kulturnih i političkih elita nije prisustvovao. NIKO nije došao iz Ministarstva kulture. Carica Jelena je 10.oktobra prošle godine još uvek bila nevidljiva, zaglavljena između nespojivih svetova.

Carica Irina Viyantijska

Carica Irina: zlatnik iskovan tokom njene vladavine u IX veku

Da se osvrnemo i na prethodna dva romana koji se takođe bave istorijskim istinama. Prvi je “Carica Irina”, koji govori o prvoj ženi vladaru u Vizantiji i u Evropi, koju je crkva proglasila za svetiteljku, jer je organizovala poslednji vaseljenski sabor koji priznaju obe konfesije i posle velikog raskola. Kako ste gradili lik carice Irine? Kakva je ona, posmatrano sa distance od 12 vekova?

Istorijskim temama se bavim isključivo da bih dekanonizovala uvrežene istine i razbila besmislene tabue. Niko pre mene nije literarno opisao borbu ikonoboraca i ikonobranitelja, ne zato što je to bila zabranjena tema, nego zato što je vladao uobičajeni strah od nepoznatog (čitaj – neznanje). Irinina veličina se sastoji i u tome da je očuvala ikone, organizovala Sedmi vaseljenski sabor ne sluteći da je on do današnjeg dana i poslednji koji priznaju sve hrišćanske konfesije. 

 Pre Zlatnog doba objavili ste i roman za koji ste građu pripremali 14 godina. To su “Naustice Brankovića” koji još jednom ispravlja istorijsku nepravdu, prateći život porodice Brankovića od vremena kralja Stefana Dečanskog do Velike seobe Srba. Ovim romanom ste porušili narodni mit o Vuku Brankoviću skorojeviću i izdajniku. Podnaslov kaže da je to roman “sa one strane mita”. Ko je bio Vuk Branković?

Vuk Branković je bio blagorodni plemić, sin sevastokratora Branka Mladenovića. Titula sevastokratora je bila prva ispod carske i dodeljivana je najbližim carevim srodnicima. To je dokaz da su Brankovići, Lazarevići i Nemanjići bliska rodbina. Opet preovlađujuće populističko neznanje, kao i tvrdoglavi strah od nepoznatog ubija istinu i pored ovog romana koji je, figurativno rečeno, pisan mastilom od žuči i krvi.

Književnica Silvana Hadži-Đokić

Književnica Silvana Hadži-Đokić

Roman Naustice Brankovića su i prvi kompletan životopis porodice Branković. Sam naslov romana nosi u sebi jednu kako u uvodu kažete “proteranu” reč – naustice. Naustica je javna ispovest. Kakve nam javne ispovesti donose Brankovići u Vašem romanu?

Od svake javne ispovesti, od probuđenih i oslobođenih glasova, treba da napravimo svoj vladarski panteon, a ne da se o njega uporno oglušavamo, samo zato što nam je teško da ga zamislimo u njegovoj punoći i raznolikosti. Moje mišljenje je da bi nam pomoglo da ga vizualizujemo, kroz rekonstruktivni dokumentarac, TV ili filmski medij. Ali, ovaj poduhvat bi zahtevao obezbeđenu pomoć države. Ekranizacija romana Carica Irina takođe bi bila čudesna.

Kakvi su dalji planovi sa romanom Zlatno doba, da li je u planu možda prevođenje romana i objavljivanje van granica Srbije?

Prvi plan je da Zlatno doba, kao i ostali moji romani dođu do svojih čitalaca. Da ih ima što više. Dobro bi bilo da ti potencijalni i budući čitaoci ne govore isti jezik kao ja, niti veruju u istog Boga. Volela bih da Zlatno doba zavole ateisti, budisti, muslimani ili Jevreji. Da ga uvek iznova otkrivaju budući naraštaji. Ali, to je san svakog pisca. Kao i želja da se njegova dela prevedu na engleski, ruski i kineski jezik. Sve ostalo je više od očekivanog. Među javom i međ snom!

Da li radite na nekom novom delu?

Trenutno sam negde na pola puta u pisanju romana Vodič kroz nestajanje, koji govori o jevrejskoj devojčici koja je spašena od smrti u logoru, brakom svoje umiruće majke sa muslimanom. Ona je postala velika muslimanka, igrom sudbine u svojoj 60-toj godini života aktivistkinja pokreta Žene Srebrenice. Paralelno, najbolja prijateljica te žene je Srpkinja, čija porodica takođe nestaje u vrtlogu rata. Sve ličnosti bivaju izbrisane iz dimenzije budućnosti, koju nemaju, niti je mogu zadobiti. Mile Budak, najveći ustaša, bio je mešanac, Srbin po majci. Mnogi muslimani, balije i mudžahedini, poreklom su Srbi ili Jevreji (u romanu Vodič kroz nestajanje). Hitler je bio polujevrejskog, nearijevskog porekla. Balkan je najpogodniji primer za ukrštanja vera i naroda. Umesto da nas mešoviti brakovi učine boljim i ujedine, baš zato što postaju strogo čuvane porodične tajne, pretvaraju nas u demone, krvnike i sitne duše. Tek mešavina kultura unapređuje svet, dok ga nacionalizam rastače, na našu sopstvenu štetu, završavajući sveopštim egzodusom.

Silvana Hadži Đokić i Mirko Mrkić

Sajam knjiga 2013: na štanduizdavačke kuće Interpress, izdavača Zlatnog doba

Vi ste i supruga i majka. Koliko je porodica uključena u Vaš književni rad, kako gledaju na sve i da li su suprug i sinovi prvi kritičari Vašeg novog dela?

Moja porodica je centar mog univerzuma. Oni su uvek obavešteni o onom što radim, ali pisanje je intiman proces, koji postaje javan tek dovršetkom dela. Oslanjam se na mišljenje supruga i sinova, zato što u našoj porodici vlada istinska demokratija i uzajamno poštovanje ličnosti. Svaku primedbu uvažavam i razmatram, a često i usvajam. Ali, ne uvek. Nikad naslepo.

A kako žena u Srbiji, majka, supruga i književnica usklađuje sve obaveze?

Za mene su sve tri nabrojane uloge deo mog svakodnevnog života. S tim što je ljubav prema pisanju starija od porodice. Zato mi je lako da uskladim svoje obaveze, jer su u stvari u pitanju tri vrste ljubavi. Različite a kompatibilne, poput švajcarskog sata.

Da li postoji žensko pero ili je ta podela potpuno nepotrebna?

Ne postoji žensko i muško pero. Stereotip je da su žene sklonije nekim žanrovima od muškaraca. Recimo, muškarci su brojniji u pisanju krimića, ali je Agata Kristi kraljica tog žanra.

Suzana Spasić

Podelite ovaj tekst

DeliciousDiggGoogleStumbleuponRedditTechnoratiYahooBloggerMyspace

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *